Прочитај ми чланакГодинама уназад “албански лоби” се помиње као један од узрока политичких и дипломатских потешкоћа са којима се суочавају српске власти.
О томе је крајем септембра ове године говорио председник Србије Александар Вучић, истакавши да “Албанци иза себе имају мишиће великих сила”, а последњу у низу “узбуна” огласио је српски шеф дипломатије и потпредседник владе Ивица Дачић, који је изјавио да је у Вашингтону доживео изненађење, видевши да уз саветника америчког председника за националну безбедност Х.Р. Мекмастера седи косовски Албанац – Иљи Бајрактари.
Портал “Медијум” је 2016. године објавио да су он и његов брат Иљбер имали велики утицај на креирање спољне политике у Обаминој администрацији.
Наводно је Иљбер присуствовао свим састанцима врха Пентагона о питањима спољних послова, као заменик шефа кабинета бившег министра одбране САД Еша Картера, а био је ангажован и на припремању контроверзног нуклеарног споразума САД и Ирана, који се нимало не свиђа Доналду Трампу.
Са друге стране, Албанац који је “изненадио” Дачића пре ангажовања у Мекмастеровом кабинету био је специјални саветник заменика секретара у Пентагону Роберта Ворка и његов задатак је био “да осигура да се визије званичника Обамине администрације испуне”.
Пренете су и информације да су браћа из Приштине постали држављани САД 2004. године, а већ 2007. су ушли у државну службу.
Новинарка Љиљана Смајловић каже за Б92.нет да су Американци овде ратовали за албанске интересе и да чврсто рачунају на Албанце као савезнике.
“То што амерички Албанци саветују кључне Трампове људе из сектора безбедности није узрок нашег проблема са Америком и не разумем зашто то Дачић преувеличава. Претпостављам јер је згодно да људима пластично објасни наше прошле спољнополитичке неуспехе, односно да оправда будуће. Примера ради, необјашњива је аљкавост Дачићевог тима ако је шеф наше дипломатије за браћу Бајрактари заиста сазнао тек на лицу места, приликом сусрета са шефом Трамповог Савета за националну безбедност”, каже Смајловићева.
Од 2004. године у САД постоји српски кокус, када је амбасадор Србије у Вашингтону био Иван Вујачић. Он за Б92.нет каже да су кокуси утицајни у ограниченој мери, јер су неформална тела која се окупљају око разноразних интереса и наводи да је веома важно то да је српски кокус и даље активан.
„Српски кокус је основан са идејом да се поправе односи САД и Србије, као и да се српски глас чује у Конгресу, који је деведестих година донео много резолуција против Србије. Идеја је била и да се обезбеди комуникација са све три гране власти у САД. Кокус је основан да, ако дође до захлађења односа са САД због Косова, има један канал комуникације за упознавање чланова Конгреса са реалношћу „нове Србије“, односно Србије после 5. октобра. Функција кокуса је била да спречи потенцијално штетне резолуције по Србију, у чему је потпуно успео, а било је и неколико резолуција подршке Србији, рецимо када је убијен премијер Србије Зоран Ђинђић…“, наводи Вујачић.
Како каже, у моменту када је именован за амбасадора Србије у САД, албански лоби је био много слабији него што се причало у српској штампи.
„Тај лоби није пресудно утицао на америчку политику, нити тада, нити током деведесетих. Тада је на однос према Србији утицала Милошевићева политика. У периоду до 2008. године и једностраног проглашења независности Косова, није било никаквих резолуција из Конгреса које су пружале подршку таквој иницијативи. Резолуције нису толико важне за администрацију колико имају психолошки значај за јавно мњење на просторима Балкана“, истакао је Вујачић.
Према речима Смајловићеве, не постоји политички јаз који албански кадрови у Вашингтону морају да прескоче, већ они у старту уживају поверење.
“Срби ту не могу да их надјачају, па да се и на главу посаде. На то болно место српски кокус може да стави фластер, али не и да га излечи. Памтим како су пропадале каријере најбољих америчких експерата за Југославију средином деведесетих: Сузан Вудворд, Џон Лампи, Стивен Берг. Кад се америчка политика на Балкану променила, пропао је онај који академске ставове није променио у складу са новом политиком. Таква је вашингтонска стварност, и то је, по мени, део „вашингтонског консензуса“ у ширем смислу”, истиче Смајловићева.
Вујачић додаје и да је “заблуда да одлуке у САД доносе појединци”, као и да се то дешава једино у тренуцима великих криза, када председник и сарадници доносе кључне одлуке.
„У овим рутинским стварима, као што су односи са Србијом, појединци и саветници не доносе одлуке, него се до њих долази на међусекторским нивоима, односно у комуникацији владиних ресора. Појединци јесу утицајни, али се пренаглашава њихов утицај. Појединци који су дошли у САД, постигли такве успехе и стигли до позиције саветника, морају да имају дозу резерве према земљи из које су дошли, да не би били оптужени за пристрасност. Сваки човек носи субјективно осећање, понекад и испољава, али ако професионално ради свој посао, он више није Албанац него службеник америчке власти и ради за америчке интересе“, каже Вујачић.
Како је раније објављено, браћа Бајрактари су и у администрацији Барака Обаме заузимали веома важне функције – такође из сенке. Њима се недавно похвалио и косовски председник Хашим Тачи, који је изјавио да је од потпредседника САД Мајка Пенса чуо да „два младића са Косова раде у Белој кући“.
„Неки саветници увек остају, али је Трампов начин попуњавања администрације катастрофалан, из милион разлога, па се десило врло мало промена, веома споро, а администрација је некомплетна и дан данас. У одсуству динамике промена, људи који се затекну ту и остану“, наводи Вујачић.
Смајловићева додаје и да не треба заборавити да је Мекмастер код Трампа један од ретких симбола старог начина вођења споље политике, против ког део Трамповог тима са девизом ”Учинимо Америку поново великом“ и дан данас води кампању.
“То се може видети и у медијима… Ако се не промени америчка политика према Русији, што јос увек не искључујем, никакве су шансе да се битније промени америчка политика на Балкану. Али мислим да је исправно неуморно радити на томе да Доналд Трамп дође у Србију, и у том делу похваљујем Дачићеве и Вучићеве напоре”, закључује Смајловићева.
