Прочитај ми чланак

НОВО ДОБА ЗА ВОЈСКУ СРБИЈЕ или још један маркентишки блеф?

0

Како је Србија преко ноћи од "шта ће нам војска" дошла до "војска се спрема за рат" и шта би још требало урадити како би се унапредила српска национална безбедност.

Да октобарска набавка нових мигова није била усамљени случај ,,крпљења“ рупа у систему одбране, него само један део много шире и дугорочније кампање обнављања капацитета Војске Србије, потврдила је, између осталог, и прошлонедељна посета председника Републике и врховног команданта оружаних снага Александра Вучића Генералштабу, где су у присуству војног врха разматрана најважнија питања о стању војске, њеном опремању и развоју.

Вероватно делом узрокован и забрињавајућим развојем светске политике у којој се из Вашингтона могу чути позиви на ,,трајно војно присуство на Балкану“ (читај – војну окупацију Балкана), ,,заштиту територијалног интегритета Косова“ и даљу десуверенизацију региона под плаштом ,,борбе против малигног руског утицаја“, овај догађај је порукама које су са њега упућене најширој српској, па и регионалној јавности дао доста разлога за оптимизам о будућем стању наших оружаних снага и безбедности Србије уопште. Кренимо редом.

НАЈАВА ПОЗИТИВНИХ ПРОМЕНА

Велика пажња посвећена је важном питању материјалног положаја припадника војске и сектора безбедности, при чему је најављено постепено повећавање плата, финансијски бонус на крају године и импресивна намера да се у наредне три године реши стамбено питање за чак 30.000 припадника војске, полиције и безбедносних агенција. Вредно је поменути да ће то, уколико се заиста реализује, бити најкрупније државно достигнуће у збрињавању војних и других лица безбедносног апарата још од времена Југославије. Поред бриге за стандард војника, држава не крије да намерава да настави и са технолошко-материјалном модернизацијом оружаних снага, па су тако потврђене медијске спекулације о додатним набавкама авиона МиГ-29, али и дуго очекиваног система ракетне ПВО типа С-300 из Белорусије.

Нова опрема стиже и за специјалне јединице. То значи да се развој Војске Србије паралелно одвија у два колосека, при чему се не запоставља ни животни стандард војника, ни стање материјалне опремљености оружаних снага, што изискује нарочито промишљено и ефикасно располагање финансијским средствима у буџету овог ресора. Није запостављено ни квантитативно увећање – отворено је саопштено да је Србији потребна већа војска. Коначно, све ово је оправдано изнова саопштеним стратешким опредељењем државе за војну неутралност, и то активну, у којој се партнерски односи негују и са Русијом, као несумњиво наклоњеној српским интересима, и са НАТО, као неизбежном реалношћу на нашим просторима.

Све су то важне и охрабрујуће констатације, али не и нове – о подизању животног стандарда војника министар одбране прича практично од доласка на ту функцију, о С-300 прича сваки другин Србин још од 1995, а војна неутралност се (нажалост само вербално) потврђује изјавама различитих званичника малтене из недеље у недељу. Оно што је, међутим, било потпуно ново и што сведочи о томе да у нашем војном и државном врху заиста владају неке идеје битно другачије од оних које су обликовале систем одбране пре десетак година јесте најава врховног команданта о промени војне доктрине и враћању моралног васпитања у војним школама и институцијама. Именом оптуживши једног страног генерала за укидање ове димензије војног образовања, Вучић је најавио да ће Војска Србије од 1. јануара поново имати морално васпитање.

,,По налогу извесног господина Мура укинуто је морално васпитање у Војсци Србије. То је за нас од кључног значаја, то нема никакве везе са политичким странкама или политичким васпитавањем али има везе са правцем земље, са љубављу према отаџбини, има везе са патриотизмом. Тада нам је речено да патриотизам није потребан у Војсци Србије, јер патриотизам је тај који угрожава све у окружењу Србије. Ми ћемо од 1. јануара вратити морално васпитање у Војску Србије и војници Србије ће знати зашто су ту, шта им је посао, шта штите, кога штите и знаће да је слобода највиша вредност српског друштва, Републике Србије… Независност и суверенитет и територијални интегритет је оно штo је њихов посао да чувају и бране“. – рекао је председник пред новинарима. Ова изјава садржи неколико суштински важних елемената, па је потребно посветити јој посебну пажњу.

КО ЈЕ „ГОСПОДИН МУР“

Најпре, ,,извесни господин Мур“ је – сада већ увелико пензионисани – британски генерал-мајор Џон Мур-Бик са завидном официрском каријером на чијем је концу оставио дубок траг и на рељефу српског система одбране. Служећи најпре у батаљону командоса британских маринаца, а потом и у краљевској амфибијској инжењерији, Мур је почетком осамдесетих година прошлог века похађао високи генералштабни курс немачке војске након ког постаје саветник председавајућег Војног комитета НАТО. У првом Заливском рату учествује као командант инжењеријског пука, након чега похађа додатни курс високе команде на Генералштабном колеџу у Камберлију, на југу Енглеске. Одмах након тога, 1995. долази на место команданта инжењерије у склопу НАТО – ИФОР операције у БиХ, а 2000. постаје главни војни саветник Високог представника међународне заједнице за БиХ.

Каријеру завршава као ,,специјални војни саветник“ за Србију и Црну Гору у периоду од 2003. до 2005. У пракси то је изгледало тако што је тадашњи министар одбране Борис Тадић, не желећи да се много меша у свој посао, вођење ресора одбране препустио ,,господину Муру“ и његовом сараднику Самјуелу Холандсу, који су тако готово свакодневно обилазили не само српски Генералштаб, него и команде и јединице све до тактичког нивоа. Мапирајући до детаља капацитете и устројство српске војске, Мур и његов тим су убрзо са обавештајног прешли на егзекутивни домен.

Треба подсетити да је, званично, основни циљ реформе војске било стварање ,,мање, ефикасније и модерније професионалне војске“. ,,Мања“ војска подразумевала је драстично умањење броја војника и јединица и свођење оружаних снага на пар бригада које својом величином не би биле у стању да самостално одбране земљу, при чему се рачунало да ће оваква ситуација додатно мотивисати политичко руководство да безбедност потражи у оквирима чланства у НАТО. ,,Ефикаснија и модернија“ војска је еуфемизам за устројавање према НАТО стандардима и постизање интероперабилности са војскама НАТО како би се Војска Србије могла користити као придружени елемент у мултинационалним мисијама Алијансе у иностранству. Коначно, ,,професионална“ војска је овде значила одвајање војске од народа и народа од војске.

Паралелно са тим процесима, у јавном дискурсу су систематски замагљиване реалне безбедносне претње по нашу земљу (попут сепаратизма и етничког чишћења српског народа), а на њихово место су стављане фантомске претње које не изискују ангажман војске, као што су тероризам, организовани криминал и корупција. У оваквом ,,реформисању“ Војске Србије према потребама и интересима НАТО нису само уништене и расходоване хиљаде комада ратне технике, десетковане бројне јединице ,,преквалификовањем војних лица у цивилне професије“ (читај избацивањем војника на улицу), него је као нарочито ,,сувишан“ оцењен и патриотски набој војске, брижљиво негован моралним васпитањем и радом генералштабне Управе за морал. Поред војске, кампањи лоботомисања била је подвргнута и читава српска јавност, при чему је патриотизам исмеван и сатанизован, а комплекс колективне кривице наметан као нова основа српског идентитета.

Разлог за овакву праксу је веома једноставан, готово очигледан сам по себи – патриотске народе је тешко и скупо поробити. Како Џозеф Нај примећује, ,,употреба конвенционалне војне силе постаје прескупа када се користи за владање националистичким или друштвено мобилисаним становништвом“, или: ,,Много је скупље користити силу против национално освешћеног народа“. Читава историја савремених сукоба, од Другог светског рата, преко Вијетнама до Авганистана, стоји као монументални аргумент који потврђује ове констатације.

Срећом по постмодерне империјалисте, у информационој ери конвенционална војна сила постаје само крајње средство владања, а њему претходи читав низ психолошко-пропагандних активности перцептивног менаџмента. Физичкој агресији претходи когнитивна агресија, па тако оно што називамо моралним васпитањем постаје прва линија одбране националног суверенитета и слободе. Стога смелост да се са јавно прокажу одговорни за укидање ове прве линије одбране, и да се она – од првог јануара –обнови, уз констатацију да је ,,кључно важна“, није нешто што би требало занемарити, јер указује на неповратно раскидање са опасном политиком демилитаризације Србије коју су неке раније власти водиле по диктату иностраног фактора.

ВОЈНИ РОК И ПСИХОЛОГИЈА РАТА

О том раскиду са политиком самоубилачке демилитаризације говори и председников позив младим људима да служе војни рок, образлажући да од ,,заштите и одбране наше земље ништа важније не постоји“. Када се упореде са неким не тако давним временима у којим су у јавности доминирале изјаве попут ,,шта ће Србији војска“ или ,,Србији не треба војска“ – ове речи звуче готово окрепљујуће. Међутим, иако се ради о гесту несумњиво похвалном, за трајно исправљање штете коју је аутодеструктивна ,,реформа“ наше војске направила биће потребно много више. Биће потребно враћање обавезног служења војног рока.

У прилог овом ставу иду многе чињенице. Историјско искуство нашег народа, геополитичка реалност наших простора и безбедносни изазови наше земље нас уче да је за Србију важно да поседује јаку народну војску, способну да поднесе велике жртве и истовремено се бори на неколико фронтова. У противном, пораз у рату за Србију је неретко значио и физички нестанак са мапе света, као и ужасавајућа страдања српског народа. Сама чињеница да су Срби у 20. веку три пута били жртве иностране агресије, најмање једном жртве геноцида и ко зна колико пута жртве етничког чишћења морала би да буде довољна да обавезно служење војног рока никада не буде доведено у питање.

Стварање борбено способног народа (што је једино могуће обавезним служењем војног рока) је незаобилазан елемент у формирању кредибилног имиџа државе као ,,тешко сваривог залогаја“ за потенцијалне агресоре, што је нарочито важно за војно неутралне земље које се у случају рата могу ослонити једино на сопствене капацитете. Народи којима недостаје ова компонента ризикују да се у првом кризном или ратном сценарију суоче са друштвеном парализом и колапсом, при чему узроци више леже у сфери психолошког него материјалног. Наиме, рат је, пре свега, нарочит облик деструктивне реалности у којем важе правила битно другачија од оних у миру. С обзиром на то да је основно обележје ратне стварности смртоносна борба која значи директан напад на живот људи, природно је што животна опасност у којој се људи налазе изазива унутрашње доживљаје слабо познате или потпуно непознате мирнодопској свакодневици.

Основно осећање које из тога извире јесте страх, што отвара питање храбрости као способности његовог савлађивања. Давно је уочено да човек плашљиво реагује на изненадно суочавање са опасношћу, посебно ако не познаје природу те опасности. Томе треба додати и да је сваки човек до рата градио одређене погледе на живот, друштво у коме живи, свет и друго, и управо од тих погледа зависи његово држање у конкретној ратној ситуацији. Према томе, уколико једно друштво у дугом временском периоду избегава да своје чланове припрема за понашање у кризним или ратним условима, или једноставно избегава одговорност да их васпитава као функционални колектив, па се нађе у ситуацији у којој су читаве генерације уљуљкане у егоцентрични индивидуализам, оно ризикује да буде суочено са тоталним распадом уколико се нађе у ратним околностима. Ово је, на свој начин, објаснио и актуелни министар одбране Александар Вулин када је без улепшавања изјавио да је ,,посао војске да се спрема за рат“.

Наравно, симулирање потпуно веродостојних ратних услова за васпитне потребе није могуће, нити је потребно, али служење војног рока, уколико је адекватно конципирано, може у сасвим довољној мери пружити потребна знања и вештине којим ће појединац лакше савладати страх узрокован ратном реалношћу. Простије речено, уколико један колектив боље познаје природу ратне стварности и мере помоћу којих се избегавају изненађења у њој, повећавају се изгледи за његово храбро и ефикасно држање када до ратних околности дође. Ово су важна питања за несметан развој и благостање једног друштва и потребно је у миру о њима слободно расправљати ради налажења најбољих решења. Одговорност за ово постаје сразмерно већа када се ради о турбулентном Балкану на којем до сада скоро да није рођена генерација која није искусила рат.

Све ово је у мањој или већој мери познато не само војном и државном врху, него и грађанима Србије који никада нису престајали да у великој већини (преко две трећине) подржавају концепт обавезног служења војног рока. Потреба за безбедношћу је исконска људска одлика и немогуће је сузбити је, ма шта разни ,,Мурови“ радили. Истина, њихово деловање је привремено лишило војску материјалних предуслова за обнављање овог важног стуба наше одбрамбене политике, али то је препрека која се систематским и стрпљивим ангажманом читавог друштва може и мора превазићи уколико желимо да снага и врлина буду гаранти сигурности наших будућих поколења.