Прочитај ми чланакМилош Биковић у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond, прича о томе зашто је одбио улогу у „Сенкама над Балканом“, о српско-руском историјском пријатељству и својој жељи да одигра лик из романа Достојевског.
Милош Биковић је у Русији најпознатији савремени српски глумац. Он је неколико пута играо у руским филмовима и серијама у улози белогардејског официра суоченог са околностима тешких времена насталих услед револуције и Првог светског рата. Учешће у „Сунчаници“ и „Крилима империје“ подразумевало је потпуно удубљивање у улогу и уживљавање у карактер, као и детаљно проучавање историјских чињеница. Милош Биковић је у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond изнео новинарки Катарини Лане своје виђење интересовања за белогардејску тему које се у последње време примећује у друштву.
То интересовање се у великој мери појавило због серије „Сенке над Балканом“ која се тренутно приказује. Може се рећи да је та серија поделила друштво на оне који сматрају да она баца сумњиву сенку на историјске личности попут Врангела, и да изврће чињенице, и на оне који је гледају као холивудски филм јер је испуњена ефектним призорима и костимима, али је празна у смислу документарног садржаја. Милош Биковић није прихватио да игра у тој серији.
Катарина Лане: Зашто сте одбили да играте у „Сенкама над Балканом“?
Милош Биковић: Ви, вероватно, очекујете да ћу рећи „због идеолошких неслагања“, али сам ја у ствари одбио зато што нисам имао времена. Драган Бјелогрлић је мој пријатељ, познајемо се скоро 10 година и управо је он открио моју каријеру и поверио мени свој редитељски деби. Знајући њега, не сматрам да је он намерно хтео да нанесе штету репутацији Руса у Београду. Па ипак, у његовом сценарију постоји једно „али“. Наиме, реклама ове серије говори да је у питању историја коју ми нисмо учили. И аутори кажу да се ради о историјској фикцији и да су то само размишљања на одређену тему. Ако се то доживљава као обична прича која је заснована на некаквим чињеницама, онда ја у томе не видим некакав проблем. Проблем настаје када гледалац ту серију доживљава као скуп историјских чињеница. Мислим да ви, вероватно због тога и постављате то питање, зар не?
К.Л.: Да, јер ја сматрам да постоје чињенице у светској историји које, да тако кажем, не подносе било какве „уметничке интерпретације“. Хајде да размотримо руску серију„Крила империје“. Она је посвећена догађајима отприлике истог периода.
М.Б.: „Крила империје“ су управо историјски пројекат. Тамо нема ниједне чињенице коју смо ми занемарили. У тој серији свакако има измишљених ликова који нису историјски, тако да смо са њима могли да радимо шта хоћемо, али је то у целини историјска и веродостојна серија. И важно је да гледалац и читалац схвати разлику, да са једне стране постоји серија „Крила империје“ коју треба доживљавати као час историје, и постоји серија која је продуцентски тако направљена и осмишљена да буде популарна и да се гледаоцима допадне. Веома је важно да људи то схвате!
К.Л.: У „Крилима империје“ ви играте питомцавојне академије Кирсанова-Двинског који је упркос мајчиној вољи уписао војну школу, а затим доспео на Кавказ. Како сте се припремали за своју улогу?
М.Б.: Дуго сам се припремао. То је за мене био врло тежак задатак. Снимали смо 12 епизода скоро целе године – девет месеци. Детаљно смо проучавали историју. То је један од највећих пројеката у мојој каријери.
Милош сматра да руска кинематографија, заснована на озбиљној драматуршкој школи, даје глумцима огроман простор за развој свога талента и могућности његове примене. У серији „Крила империје“ он се трудио да одигра психолошке трансформације свога јунака тако да гледаоци не виде само једног човека него неколико различитих људи.
К.Л.: То није ваша прва улога везана за тај преломни историјски период и белогардејски покрет. Личности тог покрета су постале заједничка историјанаших земаља. Имате ли у Београдуомиљена места која су везана запредставнике руске Беле гарде?
М.Б.: Када је код нас у Србији после Првог светског рата настала таква генетска криза, ми смо изгубили трећину популације српског народа, а са Русима смо били као два спојена суда, тако да је трагедија која се догодила у Русији за српски народ била лек. Ми смо примили око 50.000 људи који су дали немерљиви допринос нашем друштву. Ми смо толико везани једни за друге да је те везе тешко идентификовати.
Ево, на пример, отац Тадеј, духовник мога брата, био је ученик руских монаха који су допутовали заједно са белом емиграцијом, и може се рећи да је мој брат духовни унук руских монаха. Таквих веза има веома, веома много! За мене је у Београду веома важно место Руска црква где је сахрањен Врангел. Таквих сведочанстава која доказују наше историјско пријатељство има врло много. Ја сматрам да су руски и српски народ две гране једног стабла.
К.Л.: Често боравите у Русији. Да ли Руси исто тако добро памте те везе?
М.Б.: Да, сада се код људи буди интересовање. Они можда немају тако детаљна знања о Русима у Београду као што ми имамо. Да се вратим на ваше прво питање. Сада је створен веома добар моменат да се говори о белој емиграцији у Београду, јер сада у народу постоји интересовање за ту тему. И ми можемо да покажемо какав је био тај допринос, колико су Руси дали нашем балету, нашој архитектури, индустрији, војној структури… Ја мислим да ни наш народ нема довољно знања о томе и да је потребно попунити те историјске пропусте.
К.Л.: Ког јунака руске књижевности бисте желели да играте у руском филму?
М.Б.: Много волим дела Достојевског и желео бих да одиграм неки његов лик. Руско друштво и руска кинематографија су сада, хвала Богу, у успону и дају глумцу могућност да се опроба у разним улогама. Ја сам веома захвалан што је и мени и другим српским глумцима омогућено да играмо у Русији. Надам се да ће и руски глумци играти код нас. То ће нас узајамно обогатити и још више учврстити наше културне и личне везе.
