Прочитај ми чланак

КУСТУРИЦА НОБЕЛОВКИ Можда је требало да нас убедиш да подигнемо споменик нацистима

0

Замишљам Херту Милер крај „мерцедеса конвертибл“, поносна као они војници који су умарширали у Београд априла 1941. након бомбардовања Београда, које је било много слабије, тврде стручњаци, њене колеге, од оног којег је извео НАТО 1999. године.

Емир Кустурица прокоментарисао је речи немачке књижевнице Херте Милер у свом ауорком тексту који вам преносимо у целости:

– Посе наступа књижевнице Херте Милер у Југословенском драмском, јасно је како су организатори Сајма књига направили грешку. Требало је да се договоре с надлежним органима и књижевницу позову на војну параду, никако на место где се скупљају љубитељи књижевности. Због тога што се види да она преферира војно-стратешки пут до националног освештења, радијацију коју уранијумске бомбе остављају у простору и да не верује у ефикасност метафоре и књижевног израза.

– Да смо били паметни и учинили тако, нема сумње, било би места да се уприличи предавање Херте Милер у Југословенском драмском на тему – ”Утицај уранијума на освештење заблудјеле Европске нације!” И, уз такав повод би до краја схватили њен светонзор (умwеллт). Претпостављам да би у околностима војне параде отворила срце и поистоветила и Совјетски Савез с Руском Федерацијом, те покушала да нас убеди како је ослобађање Београда 1944. било релативно и како је дошло време за подизање споменика нацистичким војницима! Не сумњам да би она до краја изразила своју хуманост констатацијом да су и они били људи. Окрени обрни, по ономе што је изговорила у позоришту, она је хтела да каже:

“У стварности је све као и у фудбалу где на крају, у другом полувремену свакако победе Немци.”

Има много начина да се сретнемо с Хертом Милер. Можда је, ипак, било најбоље да Милерову позовемо неколико дана раније у Крагујевац. Тамо би је протокол натерао да положи цвеће на споменике крагујевачких ђака и професора и што је најважније, морала би да ћути. После онога што је изговорила у Југословенском драмском тако би било најбоље. Показало се, наиме, да кад нобеловка говори речником војникиње, отме јој се оно што литература не трпи. У своје име и под фирмом Нобелове награде оправдава цивилне жртве. Додуше све то чини, како каже, не због себе, него у нашу корист. Алфред Нобел се пржи у гробу јер његов лауреат тврди да је употреба динамита и горих направа здрава ствар за људски род и освештење нације!!!

– Грешка је, дакле, што је Херта Милер позвана на Сајам књига. Она је наше гостпримство могла да осети, рецимо, и као гост Сајма аутомобила. Иста зграда, само неколико месеци раније. Оно јесте да код нас има више посетилаца на Сајму књига него аутомобила, али нашао би се ту неки њен обожавалац који воли „мерцедес“. Ту би попила искрени аплауз и уз неколико селфија осећала би се комотније. Замишљам Херту Милер крај „мерцедеса конвертибл“, поносна као они војници који су умарширали у Београд априла 1941. након бомбардовања Београда, које је било много слабије, тврде стручњаци, њене колеге, од оног којег је извео НАТО 1999. године.

– У времену када смо одрастали Херта Милер и ја (она је само годину дана старија од мене), пресудну улогу на мишљење, али и на светоназор нису играле идеолошке поуке које је она ископирала из времена совјетске окупације Румуније и изговорила у Југословенском драмском у позоришту. То су чиниле књиге и филмови. Може се претпоставити да смо у исто време читали Солжењицина и патили за заточеницима попут Дениса Денисовича. Кад смо гледали „Благо Сијера Мадре“ или касније Брус Лија, срце нам је куцало за прогоњеним или пониженим и по правилу смо стајали на страни слабијих. То су била времена кад је реч била тврђава, а не курва, као данас. Херта Милер нас учи да је такво мишљење изанђало и чини се као да се још увек рве са вампирима који до ње стижу у обличју Николаја и Хелене Чаушеску. Због те трауме она верује како су НАТО бомбе по Србији обезбедиле да се они никада неће вратити! Јер, да није тако и да има правде, Нобелова награда би уместо Херти Милер 2009. године била уручена највећем живом аустријском писцу Петеру Хандкеу!