Прочитај ми чланакЊегово прожимање живота на Балкану у делима “На Дрини ћуприја“, “Травничка хроника“, “Проклета авлија“ и многим другима, као и допринос књижевности није остало непримећено - 26. октобра 1961. године Иво Андрић добио је Нобелову награду за књижевност. Тиме је постао први Југословен добитник најпрестижније светске награде за књижевно стваралаштво
Једини српски нобеловац, Иво Андрић родио се на данашњи дан пре 125 година, тачније 9. октобра 1892. године у Долцу код Травника у БиХ.
Рођење Иве Андрића уписао је у матици рођених Цркве Светога Ивана Крститеља у Травнику жупник Јурај Пушек под редним бројем 70. Ту је записано да је Иван Андрић, законити син управника Антуна Андрића (1863 – 1896.) и мајке Катарине (рођене Пејић), рођен 9. априла у Травнику у Улици Зењак бр. 13, крштен у католичкој цркви.
Колико је занимљив живот имао сведочи и чињеница да је Иво био и понављач седмог разреда Сарајевске Гимназије, масон, дипломата, председник тајне ђачке противаустријске организације Хрватска напредна омладина, али и члан Стојадиновићеве Југословенске радикалне заједнице, амбасадор Југославије код Адолфа Хитлера, али и председник Савеза књижевника Југославије након Другог светског рата и члан Комунистичке партије, али никада Титов интимус попут Мирослава Крлеже. Али, првенствено – највећи југословенски писац свих времена.
Нобелова награда
Његово прожимање живота на Балкану у делима “На Дрини ћуприја“, “Травничка хроника“, “Проклета авлија“ и многим другима, као и допринос књижевности није остало непримећено – 26. октобра 1961. године Иво Андрић добио је Нобелову награду за књижевност. Тиме је постао први Југословен добитник најпрестижније светске награде за књижевно стваралаштво. На вест о додели награде Иво Андрић је изјавио: „Нобелову награду сматрам као изузетно признање за целокупну књижевност моје земље“.
Сусрет са Хитлером
У књизи “Господар приче” академик Крешимир Немец описује и Андрићева амбасадорска искуства у Берлину. Помало је необично да је Хитлерова Немачка прихватила Андрића за југословенског амбасадора с обзиром на то да је Андрић био присталица атентата на надвојводу Фрању Фердинанда, поборник уједињења јужнословенских народа и уверени противник германизације. Ипак, Немец пише да је Виктор вон Хирен, шеф немачке амбасаде у Београду, слао телеграме на више берлинских адреса у којима заговара да се Андрићево именовање прихвати. Андрића описује речима: „За време свог дугог деловања у Министарству спољних послова Андрић је увек одржавао врло присне односе с амбасадом Немачке и у свим преговорима показивао је дубоко разумевање захтева и интереса немачке политике. Сврха његовог упућивања у Берлин је да се покаже колико се велика важност придаје месту представника у Берлину и како постоји снажна жеља да се нагласи континуитет садашње политике према Немачкој. Андрић је добио одликовање Гросскреуз након посете господина Нојрата Београду.“
Како се наводи у Немецовој књизи, Андрић је обучен у тамноплави фрак извезен златним шарама, огрнут пелерином, с тророгим шеширом украшеним белим нојевим перјем на глави, 19. априла у присуству министра спољних послова Јоакима фон Рибентропа предао дипломатску ноту немачком канцелару Адолфу Хитлеру. Након церемоније одржан је и пријем на којем је Хитлер био домаћин. Канцелар је с Андрићем куртоазно разговарао о унапређењу немачко-југословенских веза у науци и култури. Дан након предаје дипломатске ноте Андрић је седео у почасној ложи на великој паради приређеној у част Хитлеровог рођендана, пише Немец.
Задужбина Иве Андрића
У часу смрти, 13. марта 1975. године имао је непуне 83 године, а у Андрићевој бележници је остао запис: „Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човека страх. А код књижевника и сваког “јавног радника“ долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају…“
Према тестаменту који је јуна 1975. проглашен пуноважним, образована је Задужбина Иве Андрића којој су припала сва средства од ауторских хонорара као и пишчева уштеђевина укључујући новчани део Нобелове награде.
Прва седница Управног одбора којом је председавао Родољуб Чолаковић одржана је годину дана након пишчеве смрти, 12. марта 1976, а за првог управника изабрана је његова вишедецинијска сарадница Вера Стојић. Од тада па до данас Задужбина бди над Андрићевом књижевном баштином и додељује награду која носи његово име, а додељује се годишње за најбољу приповетку или књигу прича. Сваке године Задужбина продаје права на објављивање Андрићевих дела на разним светским језицима.
У уторак 10. октобра, на рођендан Иве Андрића у Задужбини која носи његово име као и сваке године, бити уручена Андрићева награда и представљен годишњак “Свеске”, који излази већ четрдесетак година и увек је у целини посвећен Андрићу и његовом делу.
“Величина Андрића, Достојевског, Танизакија јесте у томе што поклањају пажњу традиционалној култури, култури Истока, али су усредсређени на савременост, као и ја. Андрића, на неки начин, сматрам својим претходником јер је био довољно храбар, отворено хуман да сагледа сву пуноћу живота муслимана на овим просторима. Поклањао је пажњу детаљима, тако нам је показао да смо сви направљени од истог материјала“, рекао је Орхан Памук у интервјуу за “РТС“ када је прошле године био гост Српске академије наука и уметности“.
