Прочитај ми чланакПоповић је прекомандован у Мађарску, где су напролеће заказани избори, на којима ће САД покушати да сруше Виктора Орбана.
Многи читаоци вероватно нису чули за истакнутог српског политичког оперативца Срђу Поповића. Он и његова организација CANVAS одиграли су кључну улогу у већини обојених револуција CIA након свргавања српског председника Слободана Милошевића 2000. године (према последњем прорачуну, најмање у 50). Сада се усмерио на Мађарску и мађарског народног и пркосног премијера Виктора Орбана.
Професионални смењивач режима Срђа Поповић 8. септембра је стигао у Будимпешту и придружио се антиорбановским опозиционим групама испред мађарског парламента. Јасно је да Поповић није у граду да промовише своју књигу о ненасилним сменама режима, већ да помогне антиорбановским партијама пред мађарске изборе заказане за пролеће 2018. Многи Мађари у Поповићевом појављивању у Будимпешти виде дугу руку рођеног Мађара и финансијера свргавања режима Џорџа Сороша.
Због вештачке ауре „модерног доброчинитеља”, која прати личност Срђе Поповића, било би корисно детаљно размотрити ко финансира његову импресивну каријеру од тренутка кад је у Београду 1998. основао малу студентску опозициону НВО под називом Отпор са сада чувеним логом стегнуте песнице. Каријера Срђе Поповића од 2000. до данас указује да се ради о изузетно нечасном манипулатору у служби страних обавештајних агенција и влада упркос његовом жестоком инсистирању да то није тачно.
СРБИЈА И ОТПОР
Поповић је први пут привукао међународну пажњу као оснивач београдске организације политичких активиста Отпор. Октобра 1998. Поповић је основао Отпор као студентску протестну групу са Београдског универзитета, која се бавила проблемима студената. То се убрзо променило. Он и други оснивачи Отпора су, подучени методама америчког специјалисте за смене режима Џина Шарпа, оснивача Института Алберт Анштајн у Кембриџу (Масачусетс), и других специјалиста Стејт департмента за меке пучеве, попут амбасадора у Београду Ричарда Мајлса (од 1996. до 1999. амерички „шеф мисије“ у Београду; прим. прев.) и других америчких обавештајних оперативаца, укључујући специјалисте за изборне процесе и стручњаке за креирање имиџа и односе са јавношћу.
Управљајући Отпоровом операцијом свргавања Милошевића, амерички амбасадор у Србији Ричард Мајлс био је стручњак за смене режима далеко више него за класичну дипломатију. Пре него што је дошао у Београд, организовао је пуч CIA у Азербејџану 1993. године, који је довео Алијева на власт, а након Београда је организовао пуч CIA у Грузији, уз помоћ којег је власт преузео амерички кадар Михаил Сакашвили.
Преко Америчке агенције за међународни развој (USAID), широко познате по томе што представља фасаду CIA, каналисани су милиони долара за Отпор кроз комерцијалне споразуме и невладине организације које финансира америчка влада: Национална задужбина за демократију (NED), Национални демократски институт, Међународни републикански институт… Институт Отворено друштво Џорџа Сороша је такође доливао новац Поповићевом Отпору са циљем свргавања Милошевића. Још увек нисам наишао на смену режима или обојену револуцију CIA и Стејт депратмента у којој фондације за „изградњу демократије“ Џорџа Сороша нису биле у некој врсти хармоније са агендом Стејт департмента и CIA. Можда је то само случајност.
Национална задужбина за демократију, са свим својим подружницама, била је пројекат Регановог шефа CIA Била Кејсија, основан у раним 80-тим са циљем да иза вела „приватне“ демократске НВО (одосно NED) сакрије операције CIA за смене режима широм света. Ален Вајнстин, суоснивач NED, то је признао у Вашингтон посту: „Много тога што данас радимо је пре 25 година тајно радила CIA“.
Према Мајлу Добсу, који је био спољни истраживачки новинар Вашингтон поста током Милошевићевог свргавања, Међународни републикански институт (IRI) је Поповићу и двадесетак других лидера Отпора платио да учествују на тренажном семинару о ненасилном отпору у хотелу Хилтон у Будимпешти октобра 1999. године. Тамо су Поповић и други изабрани српски студенти обучавани нпр. како да организују штрајк или како да комуницирају симболима, као што је стегнута песница, која је била њихов лого. Научили су како превладати страх и како подривати ауторитет диктаторског режима.
Главни предавач на тајном састанку у хотелу Хилтон био је стручни сарадник Џина Шарпа (на слици испод у средини), пензионисани пуковник Роберт Хелви (на слици испод десно), бивши аналитичар Војно обавештајне агенције (DIA), који је обучавао активисте Отпора и потом их искористио за дистрибуцију 70.000 копија приручника за ненасилни отпор преведених на српски језик. Хелви је сарађивао са Џином Шарпом, оснивачом контроверзног Института Алберт Ајнштајн, који америчку владу подучава како да иза маске ненасилности сакрије своје државне ударе. Шарпа је Хелви описао као „Клаузевица ненасилног покрета“, реферишући на чувеног пруског војног стратега.
Поповић и његова НВО Отпор су примили целих 41 милион долара од америчке владе за кампању „изградње демократије“ у Србији. Добс описује америчку умешаност:
„Иза привидне спонтаности уличног устанка који је приморао Милошевића да поштује резултате жестоко оспораваних председничких избора од 24. септембра, била је пажљиво проучена стратегија коју су осмислили српски демократски активисти, уз активну подршку западних саветника и анкетара… Консултанти финансирани од стране САД одиграли су кључну закулисну улогу у буквално сваком аспекту контраделовања: анкетирање, тренирање хиљада опозиционих активиста и помагање да се организује паралелно бројање гласова, које је било од кључне важности. Амерички порески обвезници платили су 5.000 спрејева са бојом које су студентски активисти користили за писање графита против Милошевића на зидовима широм Србије.“
Укратко, Поповић је своју каријеру револуционара почео као специјалиста за смену режима у операцији коју су финансирали CIA, Стејт департмент и америчке владине НВО, укључујући злогласни NED и Институт отворено друштво Џорџа Сороша. Поставља се питање шта је Срђа Поповић радио након прве помоћи Вашингтону 2000. године?
ГЛОБАЛИЗАЦИЈА РЕВОЛУЦИЈА
Након успеха у свргавању Милошевића у корист својих спонзора у америчкој влади, Поповић је основао организацују под називом CANVAS. Одлучио је да глобализује бизнис модел који се добро показао у Београду 2000. и постане међународни играч за извођење лажних демократских смена режима америчког Стејт департмента. CANVAS, односно Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије, себе назива непрофитном, невладином „образовном институцијом фокусираном на употребу ненасилних сукоба“. Према Википедији, CANVAS настоји да „образује продемократске активисте широм света о ономе што сматра универзално успешним принципима за ненасилну борбу“.
Поповић и CANVAS тврде да најмање 50 одсто очигледно замашних средстава за њихов филантропски рад долази од Поповићевог колеге из Отпора Слободана Ђиновића (на слици испод лево), копредседавајућег CANVAS за којег се наводи да је генерални директор нечег што се зове Орион телеком у Београду. Блумбергова Standard & Poors бизнис претрага не открива ништа о Орион телекому осим чињенице да је у потпуности у власништву амстердамског Greenhouse Telecommunications Holdings B.V., где се само даје информација да је Слободан Ђиновић генерални директор холдинга за који се наводи да пружа „алтернативне телекомуникационе услуге на Балкану“. Звучи као некаква корпоративна верзија познате руске матрјошке, односно угнеждених компанија које нешто крију.
На страну неуверљива тврдња Поповићевог CANVAS да финансијска средства долазе од Ђиновићеве несебичне великодушности, која потиче из његовог бајковитог успеха на позицији генералног директора телекомуникационе компаније у Србији, остаје питање шта је са осталих 50 одсто средстава CANVAS, будући да Поповић одбија да открије било шта о изворима, тврдећи да су приватни и невладини. Наравно да су вашингтонске НВО формално приватне, јер им средства углавном долазе од USAID. Наравно да је Сорошева Фондација отворено друштво приватна. Да ли су то можда неки од приватних патрона Срђиног CANVAS? Не знамо, јер одбија да открије на било који правно проверљив начин.
Радионице CANVAS су бесплатне, а њихов револуционарни know-how се може бесплатно преузети на интернету. Ова великодушност, у комбинацији са земљама где је CANVAS обучавао „продемократске активисте“, односно опозиционе групе које желе да смене режим, указује да других 50 одсто – ако не и више –средстава долази путем финансијских канала који барем делимично воде до америчког Стејт департмента и CIA. За вашингтонски Фридом хаус се зна да је финансирао бар део активности CANVAS. Фридом хаус, блиско повезан са америчким неоконзервативним ратним лобијем, највећи део својих средстава добија од америчке владе.
Поповићев CANVAS тврди да је тренирао „продемократске активисте“ у више од 50 земаља, укључујући Украјину, Грузију, Зимбабве, Бурму (заправо је од стицања независности од Британије званично име Мјанмар, али Вашингтон инсистира на колонијалном називу), Украјину, Грузију, Еритреју, Белорусију, Азербејџан, Тунис, Египат и Сирију. Поповићев CANVAS имао је учешћа у неуспелим покушајима смене режима покретањем обојених револуција против Уга Чавеза у Венецуели и током пропале иранске Зелене револуције из 2009. године.
Свака од ових земаља се случајно нашла и на листи Вашингтона за смену режима који одбијају да следе линију САД у кључним политичким питањима или који поседују виталне сировине као што су нафта, природни гас или стратешки минерали.
ГОЛДМАН САКС И СТРАТФОР
Недавно су обелодањени још занимљивији детаљи о присним везама између америчке агенције за „обавештајни консалтинг“ Стратфора, познатог као „CIA у сенци“ због својих корпоративних клијената попут Локид Мартина, Нортроп Грумана, Рајетона и америчких владних агенција у које спадају Одељење за унутрашњу безбедност (Deparment of Homeland Security) и Војно-обавештајна агенција.
У великом цурењу интерних података из Стратфора 2012 (око пет милиона мејлова које је прибавила хакерска заједница Анонимуси) откривено је да је Поповић након оснивања CANVAS такође одржавао и блиске односе са Стратфором. Судећи по интерим мејловима те агенције, Поповић је за Стратфор шпијунирао опозиционе групе. Веза између њих је била толико интимна да је Поповић запослио жену у Стратфору и позвао неколико људи из агенције на своје венчање у Београду.
Викиликс је из исте Стратфорове електронске поште открио и интересантну информацију да је једна од „златних кока“ међу финансијерима мистериозног CANVAS била и Волстрит банка Голдман сакс. Када је Марко Папић, Стратфоров тадашњи аналитичар за Евроазију, упитан од колеге из Стратфора да ли је једна од „златних кока“ CANVAS Сатер Мунир, партнер Голдман сакса, одговарио је: „Мислим да они имају неколико златних коки. Он је свакако једна од њих“.
Изузетног господина Поповића његова прљава каријера доводи до Мађарске, где се на мети његовог јединственог бренда Стејт департментове лажне демократије нашао не диктатор, него веома популарни истински демократа који својим бирачима нуди могућност избора. То ни најмање неће бити лако као рушење Милошевића и поред тога што има помоћ студентских активиста који се обучавају у Сорошевом Централноевропском универзитету у Будимпешти.
Ф. Вилијам Ендгал је саветник за стратешке ризике и предавач. Дипломирао је политикологију на Универзитету Принстон и аутор је бестселера о нафти и геополитици.
