Прочитај ми чланакТи радини, штедљиви и разборити људи, су већ 1860. основали као неку српску основну школу и разрезом плаћали учитеље па је сав подмладак, али само мушки, научио лијепо читати и писати и најглавније из науке о вјери. Савлађујући стотине препрека, озидали су и цркву (око 1866. г), довољно велику за Крупу али без звоника и звона. Звона су се муслимански властодршци бојали као грома. Црква је била озидана изван вароши, испод Ума, а мало више од ње, почињало је гробље. Црква је у буни од 1875., запаљена тако да су од ње остали само изгорјели зидови. Тек године 1882, изграђена је под старим градом, усред Крупе, мала, дрвена црквица са дрвеним звоником. Пошто је народ Крупе у буни све изгубио, није могао одмах, по аустријској окупацији, и звоно набавити. Те године је, као војна посада у Крупи, била је једна чета аустријских војника који су били Срби из Лике и Кордуна. Они су, са својим официрима, даровали звоно тој новој црквици. Велика је била радост у Крупи међу Србима кад је прво звоно одјекнуло.
Негдје око године 1906., на мјесту гдје је била стара црквица под градом, почела се зидати велељепна црква према плану Саборне цркве у Београду. Довршена је тек 1924. године јер је у подводан темељ утрошено много материјала за пилоте, гвожђе, цемента, итд.
Иконостас је израдио академски сликар Томан Петровић из Сарајева (који је трагично завршио 1945. године). Данас, 2. априла 1949., кад ово пишем, та дивна грађевина лежи у рушевинама. Браћа по крви, језику и заједничкој постојбини, које је њихова религија учила да мрзе и гоне све што није њихове вјере, знаду ко је учинио тај вандализам. Знаду они и ко је умрљао руке крвљу оних дивних људи који су ову цркву подигли – одвајајући од уста.
Млађи нараштај од крупских грађана – Марко Добројевић, Никола Јовановић, Раде и Ристо Стефановић, Михајло и Ђоко Станивуковић, Јово Николић, Тоде Чулић, Милован Драгић, Нико Зељковић, Јово Вајагић, Миле и Мићо Тешановић, Марко Стефановић, Теофил Секулић, Нико Билчаревић – подигоше дворазредну српску школу са станом за учитеље. Осигуравајући фонд за вјечито издржавање те школе и учитељских плата је основан чију је већу половину чинила задужбина Марка Добројевића. Да опишем како је до тога дошло.
Око 1893. године, Никола Јовановић, веома разборит човјек, сазове Одбор црквено-школске општине да се нађе начин како би се одржавала школа. Никола, као предсједник, предложи да се доведе на сједницу Марко Добројевић јер је, по његовом мишљењу, Марко био једини који је могао то питање да рјеши. Кад је Марко дошао на сједницу, Никола му објасни зашто је позван и предложи Одбору да изабере Марка Добројевића за новог предсједника. Прједлог је усвојен једногласно. Тада Марко (неписмен али врло проницљив човјек) рече да ће се примити предсједничке дужности и извади из џепа један табак написане хартије и пружи Николи да прочита. Никола разви папир и прочита отприлике ово: „За вјечито издржавање Српске православне школе у Крупи оснивам фонд у који улажем: моју кућу у којој је смјештен „Хотел Крупа“, моју кућу у чаршији, моје три куће на селу, мој млин и још у готову 30.000 форинти. То поклањам само под условом да остали уложе њихов дио по његовој оцјени њиховог материјалног стања“. Тада у Одбору настаде граја и почеше падати протести: „Одакле мени толике паре? Лако је теби Марко! Ти ниси дао ни десети дио а од мене тражиш готово половину! У нас су дјеца а ти немаш ни кучета ни мачета!“ И тако је сваки одборник протествовао на свој начин јер су суме, којима је Марко „опорезивао“, биле врло високе.
Марко, иако је од природе био жустар, импулсиван човјек, мирно је чекао да се граја стиша. Узео је свој папир, метнуо га у џеп говорећи: „Пошто не пристајете на мој прједлог, ја га повлачим и предајем вам оставку на мјесто предсједника а ви рјешавајте како знате без мене“. Марко се већ спремаше да напусти школску салу у којој се држала сједница, кад устаде и проговори крупски парох и прото Петар Гаковић: „Браћо! Прихватимо Марков прједлог. Иако Марко нема дјеце, он толико прилаже. Па кад он толико прилаже, онда је свакако разумљиво да су још дужнији да прилажу они који имају дјецу. Само закључимо да се исплата одређених сума може плаћати у ратама за годину-двије дана јер сада, одмах, мало ко може положити толико готовог новца“. Прједлог је примљен и записнички формулисан. Тако је Српска школа у Крупи постала најбоље ситуирана међу више до стотину српских школа којих је тада било у Босни и Херцеговини…
Желио бих овдје да опишем цјелокупно развијање крупске вароши али, иако је у Крупи увјек било доста муслиманског живља, ја не могу о њима поближе говорити као о православном дјелу, јер ми њихове прилике нису познате. Све дотле док сам ја био у Крупи, те двије конфесије су биле као два свјета, готово као антиподи. Средина Крупе је била углавном насељена православцима а периферијске улице, муслиманима. Муслиманске улице су се звале „сокацима“ и протезале су се од Крчевина, уз Уну, до под сам стари град. С лијеве стране Уне био је „Календер“. „Устуколина“ се протезала испод града уз Уну и обухватала велики простор до житарнице и, испод Ума, спуштала се у Уну. Трећа улица или „џемат“, била је од Липика до Ума, изнад Крушнице и звала се Горња махала.
Сваки од та три џемата имала је џамију. Све три џамије биле су од дрвета, мале и неугледне. Главна џамија је била у Устуколинском џемату, под градом, у близини православне цркве. Звала се Градска џамија.
У Крупи је дуго година служио као „надцестор“ неки Милер (Швабо или Чех). Он је крупске улице изградио, давао улицама правац и ред свим новоградњама. Кад је он умро, дошао је мјесто њега нови (опет Швабо). Први корак што је учинио тај нови надцестор у Крупи био је тај што је позвао Управу Градске џамије да мунару (минарет) сруши и нову изгради јер је дрво било иструлило и мунара се, код најмањег вјетра, видно љуљала. Управа џамије је ћутала. Швабо, осион, поново је захтјевао да се мунара сруши јер ће Управа џамије сносити одговорност ако се мунара сруши и начини штету околним кућама, а могло је бити и људских жртава. Управа опет ништа. Швабо онда направи писани прједлог надлежним властима да џамијска Управа, на све његове опомене, ћути. Власт одобри рушење мунаре. Надцестор набави конопце и ланце. Радници повежу мунару при врху конопцима и ланцима и нареди сложно потезање према оној страни гдје није било кућа. Црвоточна мунара лако паде на земљу. Земаљска влада подиже нову џамију и мунару на истом мјесту од финог, тесаног бихаћког камена.
У то врјеме у Крупи је био, као судија, неки Косовић. Кад је изградња џамије и мунаре било довршено, он је препоручио да се на врху мунаре стави громобран. Али, џамијска Управа – ни чути: „Јок, то намика не треба“! И тако се џамија заврши без громобрана. Не прође неколико мјесеци, навукоше се црни облаци над Крупом, загрми, затутњи, муње сјеваху и гром удари у сред мунаре! Одбио је велико комађе камена од ограде за дозивање. Тада се џамијска Управа смилова и допусти Шваби да подигне громобран и би то учињено из државног џепа. Одмах ми дође на ум један други примјер: у Босанском Новом је постојала, далеко ван вароши, стара, дрвена православна црквица. Четрдесет година молили су православни Новљани Земаљску владу да им се дозволи подизање цркве у вароши али Земаљска влада је то енергично одбијала са изговором да би то „уврједило и узбунило муслимански елеменат“. Честити Србин, Перо Дрљача, са попом Михајлом Карановићем, слао је депутацију и у Беч са том молбом и није успјело. Слали су депутацију чак у Цариград, Султану, али су финим изговором враћени кући без ичега. А чудно је ипак да се муслимански елеменат није узбунио кад је Земаљска влада, насред Новога, о свом трошку, одмах по окупацији, подигла римокатоличку цркву и жупски дом, онде гдје је никад није било.
Прије аустријске окупације, у Крупској нахији није било ни једног становника римокатоличке вјероисповести. Дошли су са окупацијом. Све до Првог свјетског рата, у Крупи је било толико римокатолика да су могли стати сви у једна кола. Швабска управа је под градом срушила једну државну зграду која је служила као апсана још у турско врјеме, и на том мјесту подигла црквицу за своје римокатолике. Под Липиком је основано римокатоличко гробље, подигнут звоник са звоном на гробљу, све са „субвенцијом“ Земаљске владе.
Кад је, 1903. године, прото Петар Гаковић, са предсједником црквене општине у Бушевићу, Јовом Поповићем, братом Петра Пеције Поповића, почео зидати цркву у Бушевићу, једва су добили дозволу да могу да купе врећицу од десетак килограма барута у државном магазину, за ломљење камена из каменолома…
