Прочитај ми чланак

ЗAШТО СЕ СВЕШТЕНИЦИМA ЉУБИ РУКA: Традиција коју не знају сви

0

Благослов означава конкретан чин и радњу којом се призива благодат Божија ради освећења лица и предмета као и за отклањање свега што смета спасењу верних.

Нашли сте се у цркви или манастиру и поред вас пролази свештеник или монах. Шта урадити? Да ли пољубити руку, рећи “добар дан” или скренути поглед како би се избегла непријатна ситуација? Разрешавамо ову недоумицу за вас.

“Неће сваки верник поступити исто. Они који у цркву одлазе да упале свећу и који не признају свештенике и монахе вероватно ће скренути поглед и избећи сусрет. Можда ће евентуално процедити једно хладно “Добар дан”. За њих су свештеници зеленаши који возе џипове и пљачкају народ. Такви верници ни не знају шта значи благослов, а камо ли како се правилно узима”, почиње причу за Дневно.рс отац Николај.

Они други који цркву не виде само као грађевину у којој се гледају фреске и пале свеће и који прихватају свештено-монаштво узеће благослов. И ту управо лежи одговор на питање – зашто се свештеницима љубе руке? Шта је благослов?

Чин љубљења руке свештеном лицу је завршни део узимања благослова.

“Благослов означава конкретан чин и радњу којом се призива благодат Божија ради освећења лица и предмета као и за отклањање свега што смета спасењу верних. Дејство благодати се простире како на човека тако и на предмете и силе око њега”, објашњава отац Николај.

Свештеници и монаси су ти који прослеђују благослов верницима. Приликом тражења благослова, свештенику и монаху без обзира на чин никада се не персира већ се најчешће каже: “Оче благослови”, “Владико Благослови”, “Преосвећени благослови”… Дакле, никад “благословите”. Ово правило исто важи и за било какву коресподенцију са црквом или свештеним лицем.

Када се нађете међу свештеницима или монасима па чак и епископима (владикама), благослов се узима само од једног лица и то оног најстаријег по чину. Као израз изузетног поштовања, приликом благослова се чини “мала метанија”, гест приликом ког се особа која узима благослов савија и додирује земљу прстима. Отац Николај открива и још једну честу грешку многих вреника – погрешно је једном руком ухватити шаку свештеника и принети је уснама.

“Приликом узимања благослава, шаке се постављају као и приликом узимања нафоре, унакрсно, десна преко леве, а након што свештено лице нацрта крсни знак у ваздуху и спусти руку у ваше прекрштене шаке, целива му се рука. Целив јесте пољубац који у себи не садржи елементе ероса. Рука свештеника у том случају представља невидљиву руку самог Христа Спаситеља. Како каже свети Јован Златоуст, “не благосиља човек, већ Бог његовом руком и језиком”. То је јасно и из свештеникових речи: ‘Бог нека благослови!’ “, истиче отац Николај.

Приликом давања благослова, свештеник прсте десне руке савија тако да они чине слова ИС ХС, такозвани “Христограм”, и то тако што кажипрст остаје усправан, чинећи слово И, средњи прст се савија у полукруг, чинећи слово С. Домали прст се укршта са палцем, чинећи слово Х, и на крају се и мали прст савија полукружно чинећи још једно слово С. Са обе руке има право да благосиља само епископ, што се може видети на архијерејској Литургији.

Верник од свештеника моли благослов, али верник не даје свештенику благослов колико год да је верник утицајан, поштован и моћан човек. Од три степена свештенства – ђаконског, свештеничког и архијерејског, благослов се тражи од свештеничког и архијерејског, али не и од ђаконског. Од монахиња се не узима благослов јер монахиње немају свету Тајну свештенства. Једино се целива рука игуманији манастира, али само из поштовања јер ни једна монахиња па ни игуманија нема могућност да даје благослов.

“Да ли ће у самом чину благослова свештеник само овлаш нацртати крсни знак у ваздуху и на брзину благословити или ће са свештеним страхом призвати име Божије, то зависи од начина на који се благослов тражи, али и од самог свештеника или монаха”, закључује отац Николај разговор.