Прочитај ми чланакАприлски бомбашки напад на метро у Петрограду поново нас је подсјетио на проблем са којим се руска држава суочава већ дужи низ година. Напади на системе јавног транспорта, аеродроме и друге објекте нису новост у Русији, само не добијају истовјетну медијску покривеност као када се такви догађаји десе на Западу. Према досадашњим сазнањима главни осумњичени је мушкарац средњоазијског поријекла, близак исламистичким групама, могуће и самој тзв. Исламској држави. Међутим када говоримо о тероризму у Русији, вриједи истаћи да је већина досадашњих терористичких дјела била на неки начин повезана са Сјеверним Кавказом.
Прије свега неопходно је разумијети шта тачно представља Сјеверни Кавказ. Овај регион насељава на десетине различитих етничких група черкеског (адигејског), туркијског, иранског и словенског поријекла. Поред етничких постоје велике разлике између група по питању религије, језика и друштвеног уређења. Политике које су спроводиле централне власти из Москве без обзира да ли се радило о царским, совјетским или оним Руске Федерације често су наилазиле на противљење становника Сјеверног Кавказа.
Током историје ово противљење се често предочавало кроз отворени оружани сукоб са руским властима. Међу којима се издвајају устанак житеља данашње Чеченије и дјелова Дагестана под вођстом Шеика Мансура у XVIII вијеку, устанак Имама Шамила који је трајао од 1829. до 1859.године, као и недавни чеченски ратови.
Не чуди онда чињеница да су грађани Руске Федерације сјевернокавкаског поријекла најмање интегрисани у руско друштво, већина њих није прихватила руски/русијански идентитет као што су то урадиле неке друге етничке групе.Посебно вриједи истаћи Чечене, народ који је током историје био главни супарник руским властима на простору Сјеверног Кавказа.
Вјековни „непријатељи“ Москве
Неколико чињеница је важно имати на уму када се говори о Чеченима. Ради се о скупини етнички и језичких сродних кланова који све до совјетског периода нису имали изграђен заједнички национални идентитет. Земља Чечена никада није била довољно плодна да обезбиједи храну за све, глад и немаштина су били дио свакодневнице. Сиромаштво, незапосленост, корупција и лоша путна и комунална инфраструктура су проблеми са којима се и данас Чеченија упркос бројним субвенцијама централних власти није у стању да се озбиљније носи.
Чечени све до почетка деведесетих нису успјели да успоставе било какав вид политичке организације који би се могао подвести под термин држава. Једноставно ниједан од чеченских кланова није био у могућности да наметне своју власт другима, самим тим Чечени су били још мање спремни да прихвате власт наметнуту споља. Одмјеравање снага царске Русије и Чечена на просторима Сјеверног Кавказа започет у XVI вијеку може се посматрати као изворно религијски сукоб, православног хришћанства и ислама.
Поред религијског овај сукоб се мора посмтрати и као судар са једне стране снажно централизоване и империјалистички настројене руске државе, и са друге стране предфеудалног чеченског друштва лишеног било каквих елемената централизоване власти. Од тада је прошло је неколико вјекова али културолошки и политички јаз који тада постојао између Чечена и руске државе још није ни данас премошћен.
Стаљинова депортација Чечена 1944. године у удаљене предјеле Средње Азије, код Чечена јача национални понос, солидарност, а код неких се јавља јака жеља за осветом. Многи стручњаци за Сјеверни Кавказ овај догађај сматрају кључним за развој савременог чеченског национализма, читаве генерације бивају обиљежене траумом депортације. Управо ће они бити главни носиоци чеченског сепартистичког покрета који је деведестих де факто довео до стварања независне чеченске државе или како су је они назвали Чеченска Република Ичкерија.
Оснивач Ичкерије и њен први предсједник био је Џохар Дудајевбивши високи официр совјетске армије. Његова борба за национално „ослобођење“ Чечена била је инспирисана идеологијом „Трећег свијета“, према којој су сви старосједалачки народи имали право и обавезу да се свим средствима боре против колонизатора. Како се радило о сукобу двије неравноправне стране оној слабијој је све допуштено како би се одржала у „игри“, барем тако су мислили они који су били на челу Чеченије. Тероризам постаје један од главних видова борбе против руских служби безбједности и уопште против руске државе.
Увезена идеологија
Упркос томе што Ичкерија није међународно призната она је у периоду до Другог чеченског рата (2000. год.) била суштински независна у односу на средишње власти у Москви. Свега тих неколико година било је довољно већини становништва да схвати да живи у „урушеној држави“, која није у стању да задовољи основне потребе грађана. Политичка елита самопроглашене Ичкерије није могла да контролише бројне паравојне формације, као ни да спријечи непрестане сукобе између различитих чеченских кланова. Стање се још више погоршава након неуспјешног покушаја Москве да силом поврати контролу над одметнутим дјелом своје територије.
У Првом чеченском рату 1994.-1996. године на страни чеченских сепаратиста борио се велики број муџахедина из арапског свијета који су сем оружја и новца са собом донијели нешто још опасније, радикални ислам. Страни борци од којих су многи били ветерани Авганистанског рата проповиједали су „чисти ислам“ који по њима представља повратак коријенима ислама из доба пророка Мухамеда, забрану идолопоклонства и осталих паганских обичаја и култова, као и неприхватање свих западањачких производа, идеја, политика усмјерених који су у супротности са начелима ислама. Такође, они позивају на јединство свих муслимана Сјеверног Кавказа, борбу против корупције, непотизма и економске неједнакости.
Политичко вођство Чеченије не гледа благонаклоно на појаву радикалног ислама који је битно различит у односу на „домаћи“ суфијски ислам, међутим нема снаге да се озбиљније супростави онима који га заговарају. Управо по окончању Првог чеченског рата кључне фигуре у Чеченији постају два поборника радикалног ислама, Саудијац Ибн ал Катаб и Чечен Шамил Басајев. Њих двојица ће до окончања својих живота бити главни организатори већине терористичких напада на територији Руске Федерације.
Шамил Басајев главни осумњичени за упад терориста у московско позориште Дубровка 2002. и напад на школу у Беслану 2004., ликвидиран је од стране руских безбједносних служби 2006. године, неколико година уназад исту судбину је доживио Ал Катаб. На њихово мјесто ступа Доку Умаров, који ће основати Кавкаски емират, лабави савез сјевернокавкаских терористичких ћелија, чији ће чланови починити бројне терористичке акте на подрчју Сјеверног Кавказа. Успон Исламске државе у Сирији и Ираку у протеклих неколико година доводи до слабљења Кавкаског емирата, а након смрти Умарова 2013. Кавкаски емират скоро да је престао да постоји.
Чеченија данас
У прошлости Чеченија је била главно поприште сукоба на Сјеверном Кавказу али доласком Рамзана Кадирова на власт 2004. стање се стабилизује. Кадиров себи својственим методама, уз прећутну сагланост Москве, уништава већину терористичких ћелија у републици. С друге стране терористи постају све активније у до тада релативно стабилним сјевернокавкаским републикама попут Карабадино-Балкарије и Карачајево-Черкезије.
Чеченија је данас релативно безбједно мјесто за живот, али не и за оне Чечене који нису спремни да прихвате ауторитативни стил владавине Рамзана Кадирова. Москва је велики дио овлашћења у области безбједности пренијела да наоружане снаге под контролом Кадирова чије постојање није у складу са руским законима. Међутим Москва и прије свих руски предсједник Владимир Путин били су принуђен да „попусте“ Кадирову зарад обезбијеђивања мира.
Такозвани „кадировци“, односно наоружане паравојне формације под контролом Кадирова, показале су завидне резултате у борби против чеченских терориста и сепаратиста. Москва на Сјеверном Кавказу прије свега жели да види жељене резултате, како се долази до њих је питање које се често ставља и други план.
Тешко је предвиједети до када ће Рамзан Кадиров, а самим тим и Москва држати ситуацију у Чеченији под контролом, а мирна Чеченија је од кључне важности за стабилност цјелокупног Сјеверног Кавказа. Историја је показала да се дугорочна стабилност једне политичке заједнице темељи на системским а не персоналним рјешењима.
