Казимир ИИИ прозван Велики родио се у исто време када и цар Душан Силни, на престо је дошао у исто време кад и Душан, био је последњи владар из династије која је утемељила Пољску док је Душан био претпоследњи, био је познат као "пољски Јустинијан" због реформе законика у исто време када је то урадио и Душан, удвостручио је државну територију, као и Душан...
Краљ Казимир ИИИ Велики (Пољаци то име изговарају “Кажимјеж”, па би због тога а и због смисла самог имена вероватно било правилније користити верзију “Кажимир”, али ћемо се држати облика који се усталио у нашој историјској науци) рођен је у вароши Ковал, 30. априла 1310. године и практично је вршњак цара Стефана Уроша ИВ Душана Силног, који је рођен око 1308.
Био је син краља Владислава И и војвоткиње Јадвиге Болеславне, а припадао је династији Пјастова чија је улога у пољској историји слична или идентична улози династије Немањић у српској (разлика је у томе што Немањићи нису наша прва династија, док Пјастови јесу пољска). Пјастови су у том тренутку владали Пољском од 930. године.
Када је сео на престо 1333. (две године након што је то урадио цар Душан) затекао је државу у ужасном стању, ослабљену ратом, економски девастирану и са знатно смањеним бројем становника.
Суседни владари нису признавали његову титулу (слично као што Византинци и римски папа нису Душану признавали потоњу царску), већ су га називали “краљем Кракова”. Да би некако разрешио проблем, договорио се са чешким краљем Јованом Луксембуршким: он, Казимир, одрећи ће се Шлезије заувек (након неколико векова сукоба око те територије) а Јован ће се заузврат одрећи претензија на пољски трон.
Овај прости маневар је омогућио Казимиру ИИИ да своју земљу вине у небеса: дигао је руке од једне територије, али је зато створио услове да и он и краљевство продишу, да се земља обнови и прошири другде.
Што се и десило: Казимир је низом мудрих одлука учврстио своју власт, обновио краљевину и учинио је поново богатом и моћном, реформисао је војску и удвостручио територију (као и Душан) махом путем освајања данашње западне Украјине.
Саградио је замак Вавел на истоименом брду у Кракову (замак који ће наредних векова бити званична резиденција пољских краљева) као и низ замкова и тврђава у унутрашњости, који су данас познати под групним називом Орловска гнезда (једна су од најпопуларнијих туристичких атракција у тој земљи).
На сејму (сабору) у Вислици 11. марта 1347. (две године пре него што је цар Душан на сабору у Скопљу прогласио свој Законик), краљ Казимир ИИИ је представио сопственој властели реформу пољског правног система, кривичног и грађанског закона, који је важио у великопољској и малопољској регији, због чега га је потомство прозвало и “пољским Јустинијаном” (слично цару Душана).
Закони које је донео ограничили су донекле свемоћ властеле и створили баланс између племства, клера и буржоазије, чиме му је власт била додатно учвршћена.
Казимира често називају и “краљем сељака” зато што је стајао на страни слабих када их закон није штитио од самовоље племства и свештенства. Једном је чак наводно (наглашавамо реч наводно) подржао сељака којем је његова господарица срушила кућу јер јој је кварила поглед на предиван крајолик.
Познат је био и као велики заштитник Јевреја. Не само што је 9. октобра 1334. године потврдио привилегије које им је 1264. дао пољски високи војвода Болеслав В Стидљиви, већ је увео и нова правила па је тако смрћу претио ако би се јеврејска деца отимала и приморавала на покрштавање, и жестоко је кажњавао уништавање њихових гробаља.
1364. године – схвативши да његовом народу и држави треба образована класа људи, посебно адвоката – основао је Краковски универзитет, најстарију пољску образовну институцију, уз писмено одобрење папе Урбана В.
Краљевску повељу издао је тачно 12. маја; по њој, краљ је плаћао једног “професора” тзв. слободних вештина, двојицу медицине, тројицу канонског закона и петорицу римског закона, а све одстотком од прихода који су пристизали из рудника соли у Вјелички.
Данас се овај универзитет зове Јагелонски, по литванској династији која је дошла на пољски престо нешто након Казимира, а која је обновила његов рад, била издашна и одиграла кључну улогу у његовом опстанку и даљем развоју.
Исте 1364. године, у периоду 22-27. септембра, организовао је чувени Конгрес у Кракову на којем је окупио многе европске крунисане главе, између осталих и светог римског цара Карла ИВ, угарског краља Лајоша И, данског краља Валдемара ИВ и многе друге монархе и знамените личности тог времена.
Намера му је била не само да реше неке битне спорове у Средњој Европи, већ и да разговарају о турској претњи која је надирала из Мале Азије на Балкан (цар Душан је, нажалост, преминуо девет година раније).
Казимир је уједно искористио прилику и да својим “колегама” покаже сву моћ и богатство Пољског краљевства, што је имало велики одјек широм Европе. Посебно је чувена постала гозба у кући краковског трговца Миколаја Вјеженека, коју је организовало градско веће.
Вратимо се мало уназад. У години у којој је цар Душан преминуо, 1355, Казимир је боравио у њему и нама суседној Угарској, где је у Будиму договорио са својим сестрићем краљем Лајошем И да он буде његов наследник на пољском престолу, за случај да он, Казимир, не остави за собом легалног мушког потомка.
Пошто је у овај подухват морао да укључи и властелу, обећао им је да убудуће неће уводити никакве ванредне порезе, те да ће их обештетити за све губитке које буду имали на ратиштима ван земље, ако их буде било.
Ово се сматра почетком давања привилегија целој властели од стране пољских краљева (до тада се дешавало да локални кнежеви дају привилегије својим подређенима), које ће се постепено нагомилати и претворити у оно што су Пољаци звали “Златном слободом” у оквиру које су, између осталог, имали уставно право да дигну буну против краља који хоће да им привилегије одузме.
Умро је 5. новембра 1370. године, од последица повреде задобијене у лову.
Из четири брака имао је пет девојчица, али ниједног законитог сина. У свом тестаменту је покушао да усвоји свог унука, померанског кнеза Казимира, сина своје ћерке Елизабете, али је тај део тестамента поништен од стране угарског краља Лајоша који је на брзину стигао у Краков и подмитио властелу додатним привилегијама.
Тако је изумрла пољска владарска лоза Пјастова, а Казимир ИИИ Велики је био њен последњи члан на трону. Душан је био претпоследњи, тако да је сличност и овде присутна, а још више ако се има у виду да је Душана наследио син којем је народ дао надимак Нејаки.
Уз то, као што је Душан код нас једини владар који је прозван Силним и који је тај надимак задржао, тако је и Казимир једини пољски који је добио надимак Велики и успео да га задржи у вековима који су дошли после њега. То да су обојица Словени, не морамо ни да напомињемо, зар не?
На све то, његов приказ на слици Леополда Лефлера невероватно наликује приказу цара Душана на слици Ђуре Јакшића (као што и сами можете да видите на почетку текста). Оба сликара су живела у 19. веку, а док је Лефлер Казимиров лик реконструисао на бази скулптуре на краљевом саркофагу у замку Вавел у Кракову, Јакшић је то радио на бази фресака. Машту су користила обојица.