Прочитај ми чланак

АНА И ЈЕЛЕНА У ЗАГРЉАЈУ ЗЛОЧИНАЦА, човјечанство у рукама Луцифера

0

Два остарјела мангупа, презивају се Ивановић, редовно су на тениске турнире у Швајцарској улазили бесплатно као стричеви Ане Ивановић док се једном није десило када су поново покушали да на основу презимена уђу бесплатно на турнир, да се неко од вратара сјетио да Ана тог дана не игра.

f

Два остарјела мангупа, презивају се Ивановић, редовно су на тениске турнире у Швајцарској улазили бесплатно као стричеви Ане Ивановић док се једном није десило када су поново покушали да на основу презимена уђу бесплатно на турнир, да се неко од вратара сјетио да Ана тог дана не игра. Шта је даље било није ни важно, важно је да је овим шесдесетогодишњацима сједих брада било толико важно да гледају тениске мечеве па су прибјегли овако приземној превари. Било би нормално да су то недељно поподне провели са унуцима, јер већ су загазили у седму деценију живота, а они се као да су тинејџери шверцују на тениски турнир.

Ако мене питате шта тенис и уопште спорт чини толико привлачним маси, да не кажем, руљи, немам одговор који би задовољио оне који воле тенис, а одговор који нудим сигурно се неће свидјети заљубљеницима у спорт.

Да не бих писао о историји спорта од антике до данас, биће боље да почнем од оног што ме је натјерало да напишем овај текст. Добио сам у електронској пошти фотографију на којој се налазе српске тенисерке Ана Ивановић и Јелена Јанковић у загрљају Била Клинтона. Пошиљалац фотографије ме замолио да га не помињем јер се некад активно бавио спортом па не жели да има неугодности. Фотографија није нова, виђао сам је и раније али нисам сматрао да је потребно да пишем о томе, надајући се да има још будних Срба и да ће неко на прави начин писати о томе.

Нисам имао утисак да мој познаник замјера нашим тенисеркама што су пристале на фотографисање са човјеком који је наредио напад на СР Југославију у којој, ако не морају да живе поменуте тенисерке, живе њихови ближи и даљи сродници и изложени су бомбардовању као и последицама бомбардовања осиромашеним уранијомом тако да је данас Србија земља са највећим бројем обољелих од рака по глави становника.

Али је био забринут због нечег другог, вјероватно због спорта у цјелости јер од како је престао да се бави спортом, схватио је да пропустио да се образује и сада ради као помоћни радник у продавници спортских производа. Исти човјек који је на самом почетку каријера потписао милионски уговор да рекламира те исте производе, због повријеђеног кољена није могао да испуни услове из уговора, сад као помоћни радник продаје те исте производе.

Шта би било да су наше тенисерке биле јунакиње па демонстративно одбиле фотографисање са злочинцем? Шта би било да су као што је митска Аталанта пробола краља Ејета, проболе џилитима перверзну мјешину? Да ли би Милунка Савић пристала да се слика са неким Хабсбургом 1920 године? Ништа од овог не знамо, али можемо са сигурношћу да претпоставимо шта би било да су демонстративно одбиле загрљај звијери и фотографисање са истим.

Њихове спортске каријере би вјероватно након тога биле заувијек завршене, а оне би извијесне вријеме биле изложене пљувању од стране српских аутошовиниста и бјелосвјетских хуља и битанги, а завршиле би можда као продавачице спортске опреме. На другој страни биле би слављене од стране патриота у Србији све док не би постало јасно да је број стварни патриота далеко мање од оних који су патриоти само кад то затјева политички тренутак. Славили би их и антиглобалисти широм свијета, али и они су тако разједињени и лоше ораганизовани да та слава Ани и Јелени не би ништа донијела осим личног задовољства и мирног сна, мало ли је?

Мало, премало у свијету гдје све подређено новцу, па нико не очекује да Ана и Јелена барем кажу да им је жао што су се нашле у загрљају овог злочинца који је прије него што је постао познат као наредбодавац напада на СР Југославију, прославио се по склоности да дозволи младим практиканткињама да га орално задовоље у овалном офису Бијеле куће. Срећом по њих да нису остале с’њим насамо јер вјероватно је да би им дозволио да га орално задовоље, по цијени да нападне поново на неку државу и извезе америчку демократију неком бунтовном народу.
Американци су прије овог догађаја већ били снимили филм о предсједнику чије сексулане навике изазову скандал, па се тајна служба упиње да скрене жижу интересовања са предсједникових сексуланих подвига на измишљени рат у Албанији.

Живот као да опонаша умјетност, умјесто да буде обрнуто, не дуго послије снимања овог филма дешава се скоро истовјетан сценарио, али рат није измишљен, десио се.

Кажу добро упућени у закулисане политичке догађаје да је Монику Левински, оралну љубавницу Била Клинтона ангажавао нарко лоби јер им је било важно да направе прву нарко државу у Европи. Италијански режисер Роберто Иакона је снимио дводијелни филм „Бесконачни рат“ на тему ратова за дрогу: „Косово и Афаганиситан“, али то није ништа промијенило нити је неког од оних који владају свијетром забринуло, као што никог не брине што је Србија прва у свијету по броју обољелих од рака. Наравно то не интересује ни наше тенисерке Ану и Јелену јер да их је интересовало до сада би проговориле.

Како је уопште дошло до тога да срорт игра тако велику улогу у нашим животима?

Стари Грци који су изумили Олимпијске игре су обустављали све ратове у току трајања игара. Да ли је баш тако било и да ли је старост Олимпијских игара тачна или је можда и старија јер постоји могућност да су за сваки значајнији догађај прослављали играма. Далеко прије званичног датума првих олимпијских игара, игре се помињу и легендама па тако након завршене потраге за Златним руном приређене су игре у којим учествују сви значајнији грчки хероји од Херакла до Малог Анкеја који није посебно познат херој. Све то уз лиру опјевава Орфеј, а једина жена која учествује у играма је Аталанта која побјеђује у више дисциплина. Било како било Олимпијске игре старих Грка су имале виши смисао од забаве за плебејце, какав је случају у старом Риму.

Римљани на врхунцу моћи постају декадентни скоро као ми данас, па им игре које приређују у аренама служе да задовоље најниже страсти руље. Крв тече потоцима, све под девизом хљеба и игара „panem et circences“.

Римљани су нестали са сцене поражени од гладних дивљака Германа, Словена, а касније и Хуна. Источно римско царство се дуже одржало, али је и оно нестало пред најездом Турака. Премда је било хришћанско било је изнутра труло јер одавно они који су требали да га чувају нису служили Христоса него Мамона.

Античке Олимпијске игре је забранио 393., године византијски цар Теодосије, а обновио 1896 Пјер де Кубертен. Познат је по фалсификовању стиха античког пјесника Јувенала који гласи: „Молити се треба за ум здрав у тијелу здравом“, од чега је Купертен створио слоган: „У здравом тијелу здрав дух“, док бих ја данас рекао: „Залуд вам ваша здрава тијела кад у њима није здрав дух“.
Овај жгољави човјек који није био предодређен да се бави спортом има занимљиву биографију. Завршио је језуитску школу, уписао се на војну академију и напустио је вјероватно због свог ситног раста и пискаваог гласа.

Покушао је да студира права али без успијеха да би на крају уписао политичке науке, али ни њих није завршио. Покушао је да пише и објавио око 600 радова, сам је финансирао објављивање, али није привукао пажњу публике, али нечију пажњу сигурно јесте. Човјек који је у спорту видио оно исто што су видјели римски цареви, средство за манипулацију руљом, добро је дошао планерима Новог свјетског поретка, па је спорт устоличен као најважнија „споредна ствар на свијету“. Сам је изјавио: „Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе која их држи под контролом“.

Наравно модерне Олимпијске игре нису створене да би зауставиле ратове него да би руљу за извјесно вријеме одвукли од стварних проблема, као и питања ко и зашто изазива ратове и зашто у тим ратовима гину они који немају појма за шта ратују, а они који су изазвали рат пију вино са вођама противничке војске, поздрављају се са осмијехом на лицу, ма само што се не пољубе кад се сретну на некој мировној конференцији.

Нацисти су дали додатни окултни смисао Олимпијским играма. Увели су паљење олимпијских бакљи на исти начин на који су се палиле у антици. Једенаест свештеница обучене као свештенице Бога Зевса пале бакљу. Нама је бакља или штафета добро позната. Бакља у част Изиде стоји у виду кипа слободе у Нју Јорку, а бакљу у част Луцифера носили смо деценијама Луциферовом слузи Јосипу Брозу.

Прије него што пређемо на Броза, да завршимо са Кубертеном. Последњих десет година провео је залуђен нацизмом, па да то не би наштетило у односу на његове заслуге за спорт, један његов биограф га проглашава шизофреним. Боље је да руља вјерује како је отац модерних Олимпијских игара био луд, него да знају да је био нациста.

Моја размишљања о спорту почела су исте године када је умро наш слуга Луцифера, Тито. Носили смо му штафету премда је био мртав. Наставили смо да славимо Луцифера како нас је Тито научио и понављали смо: „И после Тита Тито“.

Те године одржаване су љетне Олимпијске игре у Москви. Сјећам се одушевљеног новинара који се чудио и дивио што у Москви 40 дана није пала ни кап кише и Олимпијске игре су протекле по најбољем времену које се могло замислити. Неко од мојих сродника, који није држао много до игара и комунизма је рекао: „Ајде да Руси нису комунисти па да су измолили бога за лијепо вријеме, али овако мора да су се молили ђаволу“!

Не знам да ли су се и коме молили нити знам коме смо се ми молили четири године касније пред зимске олимпијске игре у Сарајеву. Игре су требале да почну, а небо није показивало намјеру да допусти снијегу да падне и онда се десило чудо, пало је снијега од 120 до 150 центиметара, како гдје. Олимпијске игре су успјеле, ја сам био задовољан јер седам дана нисам морао да идем у школу пошто су путеви били блокирани. Док сам гледао пренос Олимпијских игара сјетио сам се чуђења новинара из 1980-ете што Русе послужило вријеме, па сам почео да се питам да ли је могуће манипулисати временом и послати снијег у Босну премда природа није имала такав план.
Више се не питам.

Данас знам да ништа није случајно било тих 1980 и 1984, као да ни Олимпијске игре у Лондону нису прошле без кише молошћу Бога, као да ни оне у Сочију нису имале довољно снијега само зато што се Путин помолио Богу да снијег падне. Све Олимпијске игре су успјеле, а после оних у Сочију доживјели смо поплаву од које се још нисмо опоравили. Наравно сви они који сумњају да је то посљедица манипулације климом су теоритичари завјере и лудаци који вјерују сопственим чулима, а не медијима како то чине паметни људи.

Данас такође знам да је спорт само дио индустрије забаве, којом се руља држи под контролом и више ме не чуди што су наше тенисирке позирале у загрљају бившег америчког предсједника, оног истог који нас је у црно завио и због којег хиљаде наших сународника и данас умиру у најтежим мукама. Можда једино више обољелих од рака има на Косову, тамо гдје стоји кип Била Клинтона, ослободица Клинтона, добротовора Клинтона, који је и њих као и нас отровао осиромашеним уранијумом. Колико награду је добио од нарко лобија нико не зна, али му је „орална афера“ са буцмастом Моником Левински опроштена и наставио је да игра значајну улогу у свјетској елити (бјелосвјетској банди). Прошле године његова, ништа мање монструозна супруга, умало да постане прва жена предсједник УСА.

Да ли би Хилари пронашла неку двојицу спориста из неке земаља на чијем уништавању је радила не можемо да претпоставимо, али зато знамо да је сирота Србија уплатила неку цркавицу од милион или два долара за предизборну кампању Хилари Клинтон. Није требало да уплаћују толики новац да би дошли до врха америчке елите, било је довољно да се сјете да су се наше спорткисткиње у име свих нас измириле са Клинтоном и опростиле му злочин над њиховим народом, па је српска влада на рачун тога могла да дође у додир са Клинтонима.

Драги читаоче, ако си дошао до краја овог текста, врло је вјероватно је да не желиш да будеш дио руље и зато не дозволи да те манипулишу. Судбина овог свијета није у нашим рукама него у рукама оних који жртве тероризма у Паризу, фудбалске навијаче и слушаоце хеви метала, сматрају обичним произвођачима фекалија и неће их узбудити када би терористи, које су сами они створили, убили стотине милиона таквих.

ЗАТО ПРОБУДИ СЕ!!!!

Ветинген, 02. Јануара 2017

Миодраг Лукић