Прочитај ми чланак

„УКЛЕТА РУПА“ У СРЦУ БЕОГРАДА: Знате како је заправо настао Трг Славија?

0

Много пре "музичке фонтане" која ових дана изазива толике полемике у јавности, давније чак и од гроба Димитрија Туцовића који је недавно измештен, на београдском тргу Славија налазило се нешто потпуно друго!

4

Много пре „музичке фонтане“ која ових дана изазива толике полемике у јавности, давније чак и од гроба Димитрија Туцовића који је недавно измештен, на београдском тргу Славија налазило се нешто потпуно друго!

Динамичан, хаотичан, стилски неусклађен, помало недотеран и сив, али увек „ужурбан“ и омиљен свима, јер баш ту почиње наша омиљена пешачка траса која води све до самог центра, трг Славија је на неки начин срце Београда. Славија обухвата простор између свих тих тако важних и лепих улица – улица Краља Милана, Београдске, Макензијеве, Светосавске, Булевара ослобођења, Делиградске и Немањине.

Трг Славија, урбанистички готово „смешан“, али диван у том свом „лудилу“, и пре свега централан и један од највећих градских тргова, некада је био само обична мочвара. Можете ли да замислите како се у другој половини 19. века на месту где данас круже аутомобили и тролејбуси „ушушкао“ рит у ком су Београђани долазили у лов на дивље патке и друге барске птице?

Овај крај тада је био познат као Симића Мајур, и као ловише и баруштина опстајало је у Београду све до 1879. године када је један Шкот променио историју данашњег трга.

Добар бизнисмен на Славији

Наиме, тада је господин Френсис Макензи, у годинама које ће доћи надалеко уважаван и поштован човек, откупио овај простор од сина тадашњег председника српског парламента – Стојана Симића, исушио га, испарцелисао, урбанизао и наменио за даљу продају.

Шкот је „дебело“ зарадио на овој инвестицији, с обзиром да је издељене парцеле продавао Београђанима уз услов да на њима граде објекте искључиво од чврсте грађе. Баш тако је и започело је формирање градског трга који је до дана данашњег остао главни оријентир престонице и најважније саобраћајно чвориште.

Макензи је био велики пријатељ Србије и Београда, имућан и образован човек, а о њему је забележено предање да је био „најљубазнији, најпобожнији, најисправнији и најмилосрднији међу људима“. Нашироко је помагао удовицама и сирочићима палих српских војника. Баш зато, у част овом племенитом човеку, Славија (цео простор између данашње Његошеве улице, Славије и Светосавског платоа) је понела име „Енглезовац“ (иронија Срба и тада се дала приметити, јер је он заправо био Шкот).

5

Макензи је тада саградио и кућу, коју је назвао „Салом мира“, где су се често одржавали различити зборови, приредбе, али и страначка препуцавања, а на месту на коме је данас угњежден јавни паркинг. Кућа је 1910. претворена у Социјалистички народни дом, стециште радничког покрета, да би после Првог светског рата била претворена у кафану „Славија“, а после Другог на истом месту уздизао се чувени биоскоп „Славија“.

Данас, као успомена на човека који је заправо започео формирање Славије, стоји Мекензијева улица, једна од седам великих која се улива на кружни ток.

Након Другог светког рата трг је добио име по истакнутом вођи социјалистичког покрета у Србији – Димитрију Туцовићу. Комунисти су посмртне остатке Туцовића преместили испод Славије, а на центру кружног тока подигли су му и бронзани споменик. Веровали или не, Славија је званично носила име „Трг Димитрија Туцовића“ све до 5. октобра 2000. године, када јој је и службено враћено старо име.

Проклетство Митићеве рупе

Нешто пре Другог светског рата велетрговац Влада Митић имао је у плану да сагради модерну робну кућу на Славији. Међутим, комунисти су му одузели имовину, укључујући и овај плац на коме је већ био ударен темељ. До дана данашњег тај простор није адекватно искоришћен.

О тој, сада већ легендарној рупи, кружиле су различите приче – да је ту некада био рудник злата, али и да је ту био почетак тајновитих подземних партизанских пролаза. Почетком 80-их година градска власт је затрпала рупу и подигла парк без дрвећа, како хлад не би заклањао сунчани сат.

Сат је десет година касније уклоњен због полагања камена темељца Дафимент банке, када је власница Дафина Милановић убацила је у рупу, за срећу, 1500 немачких марака. Ипак, малер је наставио да „тера“ ово парче земље – банка је пропала, зграда никада није направљена, а овај простор и даље је популарна Митићева рупа.

Да ли је прича о проклетству овог места само „бајка“; оставићемо да сами процените – довољно је да кажемо да је од 1946. до 1980. на овом месту чак 26 пута започела изградња различитих пројекта. Сваки је неславно завршио.