Прочитај ми чланакГотово да не постоји значајан догађај у првој половини 20. века на овим просторима, од Мајског преврата до краја Другог светског рата, а да у њега прсте није уплео пуковник Божин Симић.
Готово да не постоји значајан догађај у првој половини 20. века на овим просторима, од Мајског преврата до краја Другог светског рата, а да у њега прсте није уплео пуковник Божин Симић.
Крајем 1902. године увелико су се назирали обриси официрске завере против краља Александра Обреновића. Млади официри, иначе незадовољни стањем у држави и војсци, две године раније били су забезекнути што се краљ жени Драгом Машин. Кувало је на све стране. Завереници су потписали заклетву, чији је текст срочио капетан Драгутин Димитријевић, познатији као Апис.
Заклели су се да ће убити Александра и Драгу, а на престо, „опран крвљу ових бешчасника”, довести Петра Карађорђевића. Заклетва је кружила по официрским круговима, а нарочито бројни били су официри из Нишког гарнизона. Међу њима се истицао млади потпоручник Божин Симић.
Овај официр, рођен 20. октобра 1881. године у породици учитеља у селу Велики Шиљеговац код Крушевца, из Војне академије изашао је као инжењеријски потпоручник. И одмах у Ниш.
А тамо се нагледао којечега. Од неспособних виших официра, који се према војницима и потчињенима односе као према стоци, бесмислених вежбања, до иживљавања над цивилима. Она пословична кап која је прелила чашу био је догађај на неком маршу.
Наиме, официри су се посвађали око раздаљине до неке шумице. Како је у пуку било и нешто артиљерије, са све каром бојеве муниције, то реше да одмах провере. Наређење, да се гађа шумица, са одстојањем тим и тим. Гранате падају око шуме око које се нашла група сељака на неком послу. Сељаци беже, официри се смеју, а у Божину кључа. Зато га је ваљда и Апис одмах запазио. Одмах по потписивању заклетве група из Ниша почела је свакодневно да запиткује када да се спремају за Београд, да једном за свагда раскрсте са злотворима.
Коловође из Београда покушавале су да их смире. А онда ови из Ниша мало погубе живце, па Симић реши да краљевски пар побије на лицу места. Знало се да су Обреновићи већ неко време у Нишу. Одређено је да се посао заврши 22. фебруара 1903. године. За тај дан заказана је забава, у хотелу „Европа”, поводом Дана прогласа Краљевине. Ипак, морају још једном да траже одобрење из Београда, а не би било згорег да им пошаљу и мало оружја, револвера и кама. Потпоручник Велимир Вемић кренуо је на пут.
Састанчио је с виђенијим завереницима, који су, сви до једног, предлог одбили. Предочили су му да ће, ако Симић и другови изврше атентат у Нишу, настати велике тешкоће око образовања владе у Београду. Уосталом, зато су одустали од атентата у Смедереву, неколико месеци раније. Препоручили су им да се стрпе још мало.
Већ крајем маја уследио је дуго очекиван позив. Божин Симић и још неколико официра возом су кренули ка Београду. Симић је теглио и један кофер. Ништа необично, официр иде на одмор, носи преобуку. Само што се овај потпоручник од кофера ни секунд није одвајао. Са станице – право код колеге, инжењеријског поручника Милутина Лазаревића.
Тамо су кофер отворили. Врло пажљиво, пошто је био пун динамита. Затребаће, за отварање дворске капије и врата на Старом двору. Иначе, до недавно се сматрало да је Лазаревић прибавио тај динамит из Ниша, незнано како. Међутим, у архивама је нађена аутобиографија Божина Симића, у којој подробно објашњава подухват око преноса динамита за Београд.
Динамит за собна врата
Лазаревић је тај динамит у ноћи 29. маја вукао са собом. Тачније, на себи, испод капута. Кад су официри нагрнули на двор, испоставило се да није било потребе за разваљивањем капије. Њу је отворио гардијски поручник Петар Живковић. Ипак, док су тумарали около у грозничавој потрази за Обреновићима, и те како им је затребао онај динамит. Толика врата салона која је требало отворити, а немају кад да траже кључеве.
Божин и инжењерци само пале штапине, а експлозије одзвањају кроз ноћ. Коначно, краљ и краљица су откривени, у тајној просторији. Припрећено им је експлозивом, па на то додата официрска реч да им се ништа неће десити ако добровољно изађу. Како се завршило, познато је. У поменутој аутобиографији Симић тврди да није учествовао у краљеубиству и потоњем касапљењу. А ни у пљачки двора, која је уследила.
После преврата, Божин остаје Аписов човек од поверења. Службује по унутрашњости, а блискост с Аписом доприноси да се за њега неколико пута чује. Поготово када је 10. јуна 1910. године Богдан Жерајић покушао атентат на генерала Маријана Варешанина, гувернера Босне и Херцеговине. У истрази је поменуто да је Жерајић кратко службовао као учитељ у крушевачком крају, а гле чуда, ту се баш некако задесио и Божин Симић. Аустроугарски истражитељи упињали су се из све снаге да докажу да му је пиштољ обезбедио управо Божин, како би увукли и Аписа у причу. Ипак, без успеха. И Божин Симић опет нестаје с радара.
Појављује се 1911. године, када је постављен за команданта Ристовачког пограничног реона, са седиштем у Врању. Овај положај пограничног официра, на који је постављен на Аписову препоруку, речито говори о поверењу које је стекао. Тај одред успоставио је Генералштаб, у циљу припрема за рат са Турском.
Задатак им је био да, поред уобичајених војних послова, оних видљивих и законитих, прикупљају податке, олакшавају прелазак, онај незаконит, чета које су имале да иду у Македонију и тамо помажу српском становништву у борби против турске власти и бугарских чета. Врање је у том плану било веома важно место, на које се шаљу официри вични обавештајном раду. А бољег од Божина Симића тешко да су могли да нађу.
Баш некако у то време, 9.маја 1911. године, долази до оснивања тајне организације „Уједињење или смрт”, под руководством Аписа. Ово је практично озваничило друштво које је од Мајског преврата било познато као „Црна рука”. Већина официра из преврата завршила је у организацији. Наравно, и Божин Симић, под бројем 111. А неким чудом, и готово сви гранични официри били су чланови организације.
У Врању су ретко виђали официра Симића. По природи посла често се укључивао у четничке подухвате, па је неколико пута и сам нелегално улазио у Македонију, на Косово и у Санџак. Прокрстарио је област Старе Србије уздуж и попреко. Преобучен у сељака, обилазио је српска села, прикупљао оружје, распоређивао људе за одбрану. По повратку је подносио извештаје, шверцовао оружје преко границе и пребацивао добровољце.
Говорило се да нико боље од њега не познаје разне вододерине којима се могло стићи у Турску. Наравно, без знања турских стража на граници. Једном приликом купио је о свом трошку кола, напунио их оружјем, све то прекрио неком робом, па кренуо на пут, приказујући се као сељак који покушава да прода нешто у Турској, па је још успут примио на кола два турска официра. Ко би претресао кола на којима сељак вози официре?
Три ране за Србију
Како је током шпартања Старом Србијом упознао велики број арбанашких првака, на челу са Исом Бољетинцем, то је по налогу српске владе почетком 1912. године ишао на састанак у Бољетин. После договора, Арбанаси су дигли побуну. Убрзо, Турска је морала да прихвати њихове захтеве. А испоставило се да су устанак и те како подстакли црнорукци. Устанак је у темељу подрио војнички отпор турске војске у Балканским ратовима, како сам Симић каже.
Пред сам рат, опет одлази у Скопску Црну Гору. Добио је задатак да извиди пределе, исцрта мапе за војску која се спремала за напад. О једном делу тог подухвата, оном који је извршио Апис са Исом Бољетинцем, „Забавник” је већ писао. Почетак рата Божина затиче у околини Качаника. Одушевљен, враћа се у Србију, па потом поново у Македонију. Овог пута у униформи, на челу самосталног одреда. У рату против Бугарске био је командант батаљона.
После рата, као добар познавалац прилика у Старој Србији, постављен је за команданта жандармерије у „новоослобођеним крајевима”. Тамо опет присуствује призорима за које је мислио да су искорењени деценију уназад. Бахатост официра, пљачке, корупција на све стране. Чиновници који би дошли на рад доживљавали су то као место на коме им је дато да се обогате. Па на све то и страначке борбе. Новопостављени командант оштро се томе супротставио, па још одбио да приђе радикалима. Довољно да га Никола Пашић запамти. Врло добро запамти, што ће се убрзо показати.
Неколико месеци касније, видовдански пуцњи у Сарајеву. Опет се помиње име Божина Симића, као једног од одговорних. Како је од раније било познато да је одавно припадник масонске ложе „Побратим”, ето лепог доказа да су и масони некако упетљани у Сарајевски атентат. Опет – ништа доказано. По нападу Аустроугарске на Србију учествује у борбама. Три пута је рањаван и једном контузован. По окупацији Србије 1915. године нашао се на Крфу. Поново са друговима, црнорукцима, поново с Аписом. А овај не мирује, смишља све нове и нове подухвате.
За Божина је смислио да га пребаци у Русију, с неколико официра. Тамо су имали да регрутују добровољце, међу војницима Аустроугарске војске јужнословенског порекла који су допали руског заробљеништва. Тај задатак био је покриће. Аписова и Божинова замисао била је да он оде у Русију, а потом се преко Румуније пребаци у окупирану Србију. Тамо има да окупи војнике заостале по планинама после повлачења,и са њима подигне устанак у позадини, баш кад савезници крену у пробој Солунског фронта. Такорећи, да поведе герилски рат.
Божин је стигао у Русију, па у Румунију, све спремио за пребацивање у Србију. Када је то дојавио у Солун, задатак је отказан. Главни кочничари били су Никола Пашић и регент Александар. Уплашили су се да је Апису и Божину прешло у навику да руше династије и мењају владе, па још с војном силом иза себе… Ипак, регент је замисао о устанку прихватио, па је касније у земљу послао Косту Пећанца. Резултат – катастрофа Топличког устанка 1917. године.
Уједињење или смрт
Биће да је Симићу такав опозив био сумњив. Ипак, наставио је са одабиром међу заробљеницима и убрзо је створена Прва добровољачка дивизија. Потом и Друга. Упућене су на фронт у Добруџи, где су се бориле раме уз раме с Русима и Румунима. Тамо је и Божин, као командант батаљона. Зарадио је још две ране, и таман кренуо да се опоравља, кад шок. Чуо је да је у Грчкој 15. децембра 1916. године ухапшен Апис са групом, да се свуда хапсе чланови организације „Уједињење или смрт”, листом високи официри, због наводног атентата на регента Александра код Острова.
Убрзо и њему стиже наређење да се враћа у Солун, где је управо почињало суђење на коме је био један од оптужених. Симићу то не пада на памет, а нешто касније је нашао и згодан изговор. Захвалио је немачком адмиралу Тирпицу, који је баш тад почео подморнички рат и практично прекинуо везе између Русије и Енглеске и Француске. И да је хтео, Божин није могао до Солуна.
А био је убеђен да би уз Аписа, Љубу Вуловића и Рада Малобабића, стао пред стрељачки вод. То, и чињеница да је оптужен за атентат иако је био хиљаду километара далеко, учврстили су га у уверењу да је реч о полицијској ујдурми. И покушају Николе Пашића да смакне оне који су му сметали. Баш зато, дао се на покушај одбране Аписа и другова.
Махнито је писао писма, што суду у Солуну, што страним владама, у којима је наводио све могуће доказе да о завери нема ни говора. Чак, ако и постоји некаква завера, уперена је против Аписа и другова. Користи масонске везе и канале, а на крају, код српске владе интервенишу и руска Привремена влада и Британци. Осим Аписа, Вуловића и Малобабића, свима осталима смртне казне преиначене су у временске.
Међу њима, и Божин је добио 18 година затвора, плус губитак чина. Наравно, одбија да се врати у Солун, практично на губилиште, или у затвор, па ступа у руску војску. Признају му чин пуковника, па се бори у Подолији, у Украјини. Нарочито се истиче кад успева да протера непријатеља преко реке Збруч, после чега га је генерал Алексеј Брусилов предложио за генералски чин и одликовање. По сведочењу самог Симића, почасти је учтиво одбио.
Управо се захуктавала револуција, а следствено и грађански рат у Русији. На неколико састанака Божин је Брусилову предложио да распусти војску, као легло контрареволуционара, па да организује Револуционарну армију, а да он и слободоумнији генерали понуде сарадњу Лењину, као вођи револуције. Брусилов се на ово мрштио, сматрао је Симића странцем кога се руска посла не тичу. Овај је схватио да је у Русији постало загушљиво, да му се свашта спрема, па је брже-боље покушао да се врати у Југославију, овај пут преко Норвешке. Тамо су га мало задржали Енглези, па упутили у Париз.
Неки пријатељ му је саопштио да се нипошто не враћа у земљу, јер га Александар само чека. Нема шансе да га мимоиђе робија, са које би изашао тек кад на коленима замоли за милост. Како то Божину није падало на памет, остао је у Француској, углавном у Ници. Оженио се Францускињом, и у почетку живео тешко. Помагали су му пријатељи црнорукци из земље, поготово Влада Туцовић.
Ипак, стално је писао и објављивао у Југославији, углавном у часопису „Нова Европа”, на теме организације „Уједињење или смрт”, Мајског преврата и догађаја у којима је учествовао. Двадесетих година враћа се накратко у Совјетски Савез, где стиче неке занимљиве везе. Причало се да је постао агент Коминтерне, а он се није трудио да то оповргне. Совјетска познанства тек ће му користити.
Совјетски специјалиста
И тако пролазе године у исељеништву све док краљ Александар, пред смрт 1934. године, не почне да му шаље сигнале да је време да се врати. Божин га одбија речима да не жели да се враћа у диктатуру. Ипак, после убиства краља, одмах је пошао у земљу. Већ на граници чека га агент, хапси и спроводи у Београд. Право у официрски затвор. Тамо га пред војницима гарнизона симболички лише чина, пошто је био у цивилу. Па у пожаревачки затвор.
У аутобиографији тврди да је у затвору провео мање од пола године, а појављивале су се и приче да је пуштен после два дана. Тек, пуштен је на заузимање многих, поготово из масонских кругова. Али, Симић је тражио и повраћај части. Званично га је добио тек када је запретио да ће поново да се исељава, само што ће овог пута да изнесе све тајне о Сарајевском атентату. А знао је штошта. Убрзо је потпуно помилован, и добио 300.000 динара, на име неисплаћених плата и пензија, с посебном напоменом да на Солунском процесу није осуђен него пензионисан.
Тек онда почиње с правом политичком борбом. Присно сарађује са Слободаном Јовановићем и осталима из „Српског културног клуба”, држи предавања, ровари против Немаца, држи страну Британцима и Французима. Позната је и његова наклоност према Совјетима. Због добрих обавештајних и других веза, кнез Павле шаље га као свог изасланика, „совјетског специјалисту”, у Москву, приликом успостављања дипломатских односа у лето 1940. године.
На служби је у Посланству у Москви. А почетком 1941. године, из Москве по задатку путује у Париз. Тамо се упознаје с извесним политичким емигрантом и револуционаром. Јосипом Брозом Титом. Никад није објашњено ко га је послао на тај задатак, тек, југословенски посланик у Москви није. Дошло је до неколико састанака. А бура се приближавала.
Некако баш 26. марта 1941. године Божин се опет обрео у Београду. Виђа се са својим друговима официрима, јемчи им да их СССР неће оставити на цедилу, а већ следећег дана избија пуч. Југославија је одбацила Тројни пакт. Ђенерал Душан Симовић је председник владе, народ на улицама, а Хитлер бесни. Симовић покушава по сваку цену да склопи пакт са СССР.
Коначно, то му успева. Совјети траже да се пошаље делегација, али да у њој обавезно буде и бивши пуковник Симић. Трећег априла стижу у Москву. Преговори су трајали два дана. Затезало се око најмањих ситница, понекад око једне једине речи. Петог априла, у току ноћи, Југословени су обавештени да се споразум потписује одмах. У Кремљу, дежурни официр спроводи делегацију у једну просторију. Отворила су се врата и ушао је Стаљин. Приликом представљања чланова делегације, када је дошао до Симића, Стаљин је прозборио:
– Да, „Црна рука”, знам!
Божин је касније сведочио да га је зној облио на те речи. Уговор о пријатељству и ненападању потписали су министар иностраних послова СССР Вјечеслав Молотов и посланик у Москви Милан Гавриловић, Божин Симић и пуковник Драгутин Савић. Уследила је здравица, а потписници су седели до веселих седам сати ујутру. Повремено би Симић и Стаљин понешто причали, издвојени. Сат времена пошто су изашли из Кремља, Београд је горео. Већ је био 6. април.
По капитулацији Југославије, обрео се у Анкари. Тамо га је срео чувени четнички војвода Василије Трбић, тада народни посланик у изгнанству. Познавали су се још из четничке акције у Македонији, а Трбић је током Божинове емиграције агитовао да му се дозволи повратак у земљу. О сусрету је оставио запис у својим мемоарима. Није се превише обрадовао, а било му је крајње сумњиво како Божин Симић са осмехом говори старом војводи да се пази да га Совјети не намаме у мрежу. Опасни су то шпијуни. Па умре од смеха. Онда се некуд изгубио. Трбић је после чуо да је Симић баш тај совјетски шпијун.
А Божин је за то време молио свог школског друга Душана Симовића да му дозволи да дође у Лондон. Дозвола председника владе је стигла, са дипломатским пасошем и курирским писмом, па је Симић освануо у Лондону, преко Каира. Додуше, тамо није био баш пријатељски дочекан. Енглески контраобавештајци претресли су га до голе коже и ставили под надзор. Није губио време, па је почео да моли Симовића да издејствује од Енглеза да саобразе своје деловање на Балкану совјетском. Односно, да се два покрета отпора усагласе у један. Ако је могуће, под вођством Тита.
Ипак, ни Дража Михаиловић није му био мрзак. Напротив.
Нудио се да пође у земљу, као у оном првом рату, да припомогне, али је опет одбијен. Како би га мало примирио, Симовић му је дао место представника код генерала Де Гола. Покушава да учврсти везе Француза и СССР. Не заборавља ни оне у земљи. Некако је успео да издејствује да Де Гол одликује Дражу Михаиловића орденом Легије части. Покушавао је да убеди Савезнике да се отвори други фронт, писао силне планове, а у једном тренутку чак одржао говор у парламенту, у коме је осудио савезничко бомбардовање Београда. Србију, која има јак покрет отпора, бомбардују, док се Бугарска, која је немачки савезник, не дира. И онда енглески бомбардери за неколико дана нападну Софију.
Оставку на место посланика дао је чим је направљена влада Мише Трифуновића, с генералом Петром Живковићем као министром војним. Није желео да има икаква посла са човеком који је издао Аписа.
* * *
Пред сам крај рата отворено ступа на страну партизанског покрета. Био је члан проширеног сазива Авноја и посланик. Већ од 1945. године власт се сећа његових заслуга, па постаје амбасадор ФНРЈ у Анкари. Међутим, приликом проласка кроз Софију на путу за Турску, на њега је покушан атентат. Иако околности никад нису разјашњене, причало се да је то освета за оно бомбардовање Софије. Коначно, 1948. године, дочекује пензију. И у њој је уживао готово две деценије. Божин Симић, човек чији је живот наликовао најневероватнијем шпијунском филму, мирно је умро у Београду, 1966. године.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић
