Ispravljanje Krive Drine je uvek bio nemoguć proces, pogotovu kada je to u direktno proporcionalmom odnosu sa silom.

Ипак ми Срби Дрину исправљамо вековима, па се од нас уморе чак и наши пријатељи, који баш кад нам требају, допусте заједничким непријатељима да нас опањкавају, олајавају, бомбардују.

Колико ми Срби знамо да будемо љубазни према пријатељима и незнанцима пример је млади Роберт де Ниро, чију лесковачку причу мање више сви знају. На другој страни наша дипломатска непажња, површност и нешколованост је позната. Слика све говори.

Текст увређеног Жана Дитура “Скандал и врлине“, добио сам од пријатеља Вује, поћирилизовао га са ћелаве латинице на ћирилицу и надам се да сам га тако бар мало оплеменио.

пуковник авијације у пензији
Милорад Ђошић-пилот

С К А Н Д А Л  В Р Л И Н Е

(И з в о д)
ЖАН ДИТУР
Француска академија наука
Почасни члан Српске академије наука

5 децембра 1996,за време годишње седнице Француске Академије,Жан Дитур, њен члан, је прочитао говор чији су изводи објављени у листу “ЛЕ ФИГАРО” од 17 децембра исте године под насловом “Похвала Србима”. Цео текст говора је публикован марта 1997 у књизи “Скандали и похвале” у издању Фалоис ејџ хоме.

Када се нешто, чему се не може ни дати име, појави у речнику, то значи да је морал капитулирао или, у најмању руку, да се то неназвано толико распространило да више није могуће правити се као да за њу не знамо. И то нешто тада постоји као што постоје осећања, закони, срећа или метеорологија.То постаје део света у коме живимо, то улази у наш начин живљења, са тиме се све више и више саживљава.
Тако је рођен и појам “дезинформација”. У речнику се та реч појавила 1954 године са следећом дефиницијом:

“Употреба технике информисања, нарочито масовног, у циљу да би се скренуле, да би се сакриле или фалсификовале постојеће чињенице “.

Глагол “дезинформисати” је још боље дефинисан; он се појавио 1959. године у истом речнику као “информисати кријући извесне чињенице или их криво претстављати”.

Да би дезинформација била ефикасна, важно је да се она не повери приватним иницијативама, што ће рећи новинарима, интелектуалцима, писцима, дакле онима који би могли да промене мишљење и код којих постоји увек латерална опасност да подлегну грижи савести или наступу храбрости – макар из чистог каприца –и који би могли да се освесте и да схвате да их је неко навео на танак лед и учинио смесним. Постоји, како се то данас каже,”људски фактор” од чије реакције никаква опрезност није сувишна. Зато се дезинформацији даје званичан изглед, оснивајући један интернационални суд који се смести у један мали, добростојећи и помало учмали градић северне Европе. Наравно, није лако замислити да један преки суд такве врсте буде негде у топлој клими, у Регио ди Калабриа, у Делфима, у Монте Карлу или у Пампелуни. Данас, морал долази из хладних крајева. Нема ничег убедљивијег од северних магли, фламанских канала, влажности ваздуха и холандских ветрењача, да би се нешто приказало у озбиљном светлу.

Интернационални суд додељује Нобелове награде за ратне злочине, Нобелове награде за злочин против човечанства, Нобелове награде за геноцид појединцима или заједницама чија је основна кривица да се не допадају силама које владају светом и које ове хоће да униште, али уз честите разлоге и исприке.Та добро застићена врлина не сме да буде компромитована процесима који се воде и који у суштини нису тако различити од оних московских, а који су били само копије суђења вођених у Паризу 1793 године.

Најпоучнији пример је процес Србима из Босне, као да су они једини кривци за грађански рат у Југославији, док је уствари могуће да су они били ти који су највише патили; то је народ који је претрпео трагедије у својој старој и новијој историји и чија храброст и осећање части су такви да превазилазе свет у коме живимо. Али, зашто су Срби изабрани, зашто их оптерећују свим греховима, зашто њих оптужују за неопростиве грозоте док су они чинили то мање него остали, а ако им се и десило да оштрије реагују, то је било више у инстинкту самоодржања и у самоодбрани него због неке изопачености?

Приметио сам да има света који је оптужен за злочин који се састоји у томе да тај свет одбија да нестане. Срби спадају у такве: Турци су их набијали на коље јер стотинама година нису пристали да пређу на Мухамедову веру, Аустро-Угарска царевина им је онемогућавала сваки напредак, усташе су и масакрирали, конференција на Јалти их је упустила комунистима, хрват-диктатор Тито их је обезглавио,али они су још ту, упорни у свом бићу,дајући све од себе да одрже у животу оно неопипљиво и бескрајно драгоцено што се зове душа једног народа. Филозофи, интелектуалци, професионални хуманисти, владе разних земаља, Уједињене нације, Хашки суд, цео свет врши притисак на Србе, убија их или их клевета. Али, како то да се правда не осећа обавезном да им се придружзи? Како то да се врлина, макар и слепа, није се осетила привучена према њима, њима који су сами против целог света и који су, управо због тога, у праву против тог целог света!

Питамо се зашто су Срби изабрани да буду жртвени јарци?

Из неколико разлога које врлина, ако није немарна ни успавана, мора да анализира све док те разлоге, ако не јасно увиди, оно бар уочи.Најуверљивији разлог је што Срби нису “како треба”, што ће рећи да не одговарају политичкој моди наше садашњице. Они имају три мане: прва је да се налазе у улози сељака који брани своју земљу.То није узвишено осећање у очима светског мњења које захтева да се бори за идеје, а не за неко парченце обрађење земље или за неку стару капелу у рушевинама. Друга српска мана је да су они хришћани, што изазива гнушање у западњачком начину мишљења које се довољно добро слаже са будизмом, са исламом и чак са анимистичким сујевјерјем и који, у име права човека, се клања са поштовањем пред афричким амајлијама, али који нема никакве самилости за оне који се изјашњавају за крст Христов.Трећи српски грех и вероватно најнеопростивији, мада никада јавно објављен, је чврсто пријатељство које су они увек осећали према Француској и које им је Француска узвраћала све до недавно.

Срби су са нама победили у рату 1914-1918. О том рату се више не говори; његови трагови се грозничаво бришу или се изврћу да би сумњива заслуга за стварање модерног света могла у целини да припадне екуменичном пуританству.

Срби су били наши савезници, наша браца у оружју. У име тога,они би морали бити светиња за нас. После 40 година ропства, њихов први гест је био да се обрате нама, да обнове старо савезништво. Врлина је морала да учини да се ангажујемо на њиховој страни, чак ако она и није била боља од оне на којој су били њихови противници; требали смо се слепо придружити њиховој страни без слушања оптужби које су их теретиле.

Они, који су се прогласили судијама Србији, били су далековиднији; није им измакла чињеница да осуђујући тај народ, ту нацију која покушава да преживи чинећи све што јој је било могуће, они посредно лупају па Француској.Они су се надали да се неће наћи код нас довољно врлине која би нас солодарисала са насим старим савезницима и њихов рачун се, нажалост, показао тачним. Има овде код нас увек нека страна, или боље речено негациона група, која понекад зна да буде јача од осталих и која нас одвуче у ставове и у дела које ми после жалимо, онда кад врлина овлада нашим срцима.
Сенилни Запад је, како нам изгледа,сада у атмосфери злопамћења, непријатељства и можда чак и мржње према Француској и ми би ,на крају крајева, требали бити задовољни, јер нам то доказује да нисмо једна баш мала земља, ни баш тако безначајна као сто би нас нас национални песимизам зелео да убеди, јер мрзе се само нације или неко ко има душу и карактер. И антипатија постаје бес када се схвати да се карактер не мења било какав притисак да се врши, било какви савети да се дају, кад тај карактер успева да сачува своје неподношљиве специфичности и када је душа тако дубоко усађена у бићу да је није могуће ишчупати је из њега.

Oznake: Žan Ditur, Milorad Đošić, Srbi, SRBIN.info, srpska istorija, Francuzi, francuski akademik