И врхунски научници у Србији нису сигурни на свом радном месту због терора Вучићевих медиокритета.

Случај др Драгана Петровића, аутора тридесет књига – научних монографија, који је дошао у ситуацију да стрепи за опстанак на радном месту због самовоље бирократских функционера Министарства просвете, речито говори о потпуном распаду свих вредности у држави. Да су дилетанти одлучили да сахране српску науку, потврђује се и на овом примеру

Криза промашеног макроекономског модела, културе и друштва у целини, има свој одраз и на науку, за коју су буџетска издвајања испод 0,5 одсто домаћег бруто производа, док је то у западноевропским земљама и до десетак пута више.

Међутим, није материјална ситуација једини, па можда чак ни главни разлог проблема који постоје у домаћој науци. Нарочито када су у питању друштвене науке, постоји уплив политике, лоших кадровских решења, злоупотреба различитих врста…

Нарочито су на удару научни институти, чији кадрови по правилу највише стварају, окренути су писању научних монографија, сарадњи са иностраним научним кућама, имајући у обзир да се универзитети највише баве едукацијом. Последњих година се појачава притисак на институте, тако им је од 2010. године пооштрена могућност за доношење научних звања, тако да ретко који институт може учестовати у процесу доношења највиших научних звања, због немогућности да располаже најмање са по седам научних саветника (у рангу редовних професора). Поред тога се стално повећава број бодова и других критеријума за добијање научних звања. Ти процеси трају и до годину, па и више дана и своје финале имају у мнистарствима просвете и науке (Матични одбор и Комисија).

У припреми су нове промене правилника где би се између осталог тражило као најважнији и неизоставан фактор објављивање и за друштвене науке радова на Сци листи, односно листи где су углавном амерички и британски научни часописи. Треба се запитати: како би било могуће представити у друштвеним наукама реално ситуацију у савременом свету, укључујући америчку хегемонију, погубност неолибералног модела, а да се то допадне уредницима америчких и британских часописа, и какву предност би ту додатно имали сорошевци и атлантистички истраживачи у српској науци.

Упркос распаду свих вредности, још увек у српској науци, посебно у друштвеним наукама, имамо више значајних стваралаца, од којих и неколико гиганата са импресивним резултатима у едукативној и стваралачкој улози, који су углавном добрим делом скрајнути из шире јавности и медија. Један од њих, можда и водећи у средњој-млађој генерацији је др Драган Петровић.

Он је дипломирао на четири факултета у оквиру државног Универзитета у Београду, на којима је претходно паралелно студирао и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002). Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија и одбранио магистарску тезу „Развој и размештај индустрије Београда у XИX и XX веку“ 2003. године. Завршио је Постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи и одбранио је магистарску тезу „Француско – југословенски односи у време Алжирског рата 1952-1964.“ 2008. године. Докторирао је на Природно математичком факултету у Новом Саду, област Политичка географија 2007. године са темом дисертације „Русија на почетку XXИ века – геополитичка анализа“ и на Филозофском факултету у Новом Саду, на Историји, област Историја Југославије 2015, са темом дисертације „Југословенска политичка јавност и СССР 1922-1941“.

Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни – сарадник, где се поред целине међународних односа бави посебно Русијом и постсовјетским простором као примарном облашћу, а потом и Француском. Пре тога више година је радио у Институту за политичке студије где се бавио политичким системом (домаћим и међународним), међународним политичким односима и политичком, економском и културном историјом.

Био је коаутор више од двадесет међународних научних зборника, затим у тридесетак домаћих научних зборника, а објавио је и преко шездесет научних и стручних радова у домаћим научним часописима. Аутор је и четрнаест лексикографских енциклопедијских одредница. Оно што је посебно импресивно и готово уникатно је то што је Петровић објавио до сада и тридесет књига – научних монографија.

Петровић је након што је стекао временску обавезу протека од пет година од последњег звања ушао у процес за добијање следећег, односно највишег звања за научне истраживаче – научни саветник (реципрочно редовном професору), што је остварио на ПМФ у Новом Саду, област Друштвена географија, са респектабилном мултидисциплинарном петочланом комисијом.

Завршивши успешно процес за добијање звања на ПМФ, Географски факултет, процес је настављен у Министарству просвете и науке. На Матичном одбору, где су најистакнутији стручњаци из области којима се бави др Петровић, једногласно је прошао, уз врло афирмативан извештај известиоца, који је у овом случају био проф. др Сретен Вујовић, социолог са Филозофског факултета у Београду.

Др Петровић је остварио више него дупли, а у неким параметрима и више него три пута остварених научних бодова од потребних, и па је известиоц закључио да испуњава све законом предвиђене квантитативне и квалитативне услове у избор у звање научног саветника, што је био претходно закључак и научних већа и катедри на Географском факултету у Новом Саду, као и реномираних потписника уже комисије за звање.

Међутим, на седници Комисије за звања, која је последња инстанца овог маратонског процеса за добијање научних звања за научне раднике у институтима, тешко је оштећен. У овом телу од петнаестак чланова, готово да нема ни једног представника друштвених наука, углавном су то научници из медицине, хемије, физике, биологије, математике…

Постоје додуше два правника, од којих је један проф. др Ђорђе Игњатовић, професор криминалистике са Правног факултета (већи део каријере је предавао на вишој полицијској школи), био известилац 25. фебруара на седници на којој је био и захтев за Петровићево звање. Он је тешко оштетио кандидата, јер је свих седамнаест примерака књига-научних монографија, које Петровића верификују за ово звање, и које је задужио за ову седницу у Министарству оставио код куће, дакле није донео на седницу на увид осталим члановима Комисије за звање, већ је укратко реферисао своје утиске о кандидату и написаним књигама, и то прилично необјективно.

Комисије му начелно прихвата звање, али под условом да донесе на увид пар доказа из реферата, конкретно за коауторство у одбранама доктората и магистратура, као и руковођење пројектима. Петровић то потом прилаже, да би на следећој седници 25. марта Игњатовић известио да по питању коменторства то није урађено у адекватној форми, и Петровић је одбијен.

Други правник из Комисије за звања проф. Др Јован Ћирић, иначе директор Института за упоредно право, је на седници директора друштвених института Србије 30. марта рекао да је Петровић тешко оштећен и да је у питању изузетна неправда, у односу на чињенице. Како научни радници у институтима не могу да буду ментори доктората, већ само стално запослени професори на факултетима, њима се тражи неки облик неформалног коменторства, односно да је особа која је одбранила докторат дала писмену изјаву – доказ да јој је дотични све време израде и одбране доктората стручно помагао, јер је из те научне области, и то може издати само за једну особу. Петровић је донео чак три такве потврде, али је одбијен.

Иако има право на жалбу, у Министарству му референти тврде да је закаснио и на реизбор у исто звање (иако је закон јасан да има право на реизбор), па му прети опасност, након жалбеног поступка, ако се потврдно не заврши, да остане у правном вакууму и чак привремено без икаквог звања.

Ових дана је изашао из штампе тематски зборник Српске академије наука, одељење Друштвених наука, економска тема, о стратегији економској за излазак Србије из кризе, где су своје елаборате дали водећи стручњаци економских и граничних научних области (редактор академик Часлав Оцић), где је запажен и Петровићев рад. Петровићева последња књига „Геополитика Балкана“, објављена пролећа 2014. у издаваштву Института за међународну политику и привреду, а као и готово све остале објављене монографије добијена су претходно средства у дугачкој процедури на конкурсу Министарства просвете и науке, распродат је цео тираж за свега неколико месеци.

Посебно је интересантно поглавље анализе Бриселског споразума, где Петровић на аргументован начин, анализом тачке по тачке, долази до закључка да је у највећем супротан постојећем Уставу Србије, али и елементарним српским националним интересима и да због међународних и унутрашњих околности није ни морао бити донешен, већ се могао задржати статус кво, као што је то за север било већ деценију и по.

Треба напоменути да је Петровић био члан главног одбора СНС, потпредседник савета напредњака за науку, и стални члан Савета за међународне односе када је ова странка била у опозицији, али да се оштро супротставио њеној политици од како је дошла на власт средином 2012., и у највећем настављена политика демократа коју су напредњаци претходно критиковали и добили поверење народа.

Петровић је нарочито одлучно иступио на затвореној седници Главног одбора СНС априла 2013. посвећеној да ли да се прихвати Бриселски споразум, где је указао да за то не би требало да буде ни основе ни мотива са апсекта елементарних државних интереса. На крају седнице од стране Вучића није дозвољено тајно гласање и где је Петровић потом поднео оставку и прешао у опозицију.

Извор: magazin – Милица Грабеж

Ознаке: виши научни сарадник, др Ђорђе Игњатовић, др Драган Петровић, корупција у просвети, научна звања