Прочитај ми чланак

МИТ ИЛИ СТВАРНОСТ: 7 скривених блага у Србији

0

car dusan spasojevic zemunski klan

Потрага за златом је честа, без обзира на то да ли припада „земунцима“, Марку Краљевићу или цару Душану.

1. Опасни новац „земунског клана“

„Земунци“ су од отмица зарадили милионе немачких марака, а њихово правило било је – ако не знаш шта ћеш с парама, закопај их.

Нико још није израчунао колико су пара „земунци“ напљачкали током каријере. Пензионисани пуковник српске полиције Миле Новаковић, у својој је књизи „Отмице ‚земунског клана‘“, описао је десетак највећих отмица које су извели.

Ухапшени без пребијене паре

За откуп Милије Бабовића узели су 11 милиона евра, за „враћање“ Мирослава Мишковића добили су 7,5 милиона немачких марака. „Они су до тада невиђеном методом, непознатом у теорији и пракси криминала, успевали да од породица отетих извуку огроман новац“, каже овај полицајац. А где су пљачке, где новац од дроге?

Према саопштењу полиције издатом у току „Сабље“, Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум у тренутку погибије у Мељаку код себе нису имали ни пребијену пару! Ни у Шиптаровој кући у Шилеровој, која је срушена после убиства Зорана Ђинђића, нису нађене никакве паре, а никада није пронађен ни било какав рачун ни банкарски сеф који је припадао некоме од „земунаца“!

Миле Новаковић је једном приликом рекао:

„Правило ‚земунаца‘ било је: ако не знаш шта ћеш с парама, закопај их! Сигурно их нису држали у трезорима швајцарских банака. Вероватно је после акције ‚Сабља‘ остао неки новац, а чини се да је његову тачну локацију знао само убијени сведок-сарадник Зоран Вукојевић Вук. Начин на који је мучен, измасакриран и на крају запаљен показује да отмичари нису хтели смрт, већ информацију…“

У шуми крај писте

Један члан ове банде Милош Симовић, осуђен на 40 година затвора за убиство премијера и друге злочине, 2011. године понудио је властима да покаже тачну локацију на којој је, наводно, с братом Александром 2002, по Шиптаровом наређењу, закопао 22 милиона евра и више од 10 килограма златника. Све доскоро, тужилаштво се није јавно изјашњавало о овоме. Тек недавно процурила је вест да су истражитељи дошли до података који указују да је мафијашко благо скривено највероватније у шуми која окружује аеродром „Никола Тесла“ у Сурчину.

И размишљања Милета Новаковића упућују на исту локацију:

„Део пара сигурно је потрошен јер су преживели чланови клана годинама били у бекству, а то је веома скупо занимање. Сасвим је могуће да се преостали кеш налази негде у шуми преко пута писте у Сурчину, с десне стране ауто-пута. То је било њихово омиљено место, тамо су закопали бројне лешеве.“

Булеварски листови јављају да су се у поменутој шуми однедавно појавили непознати људи с детекторима за метал. Наводно су се и сами Сурчинци упустили у потрагу. Пре ће, међутим, бити да је реч о измишљеним вестима. Јер још теже питање од претходног је какве су шансе да налазач блага поживи да благо потроши?

milosevic pavkovic mile kum kraljevic markod

Фото: Курир

2. Милошевић и Павковић преврћу брда

Због легенде да је у Шупљем камену сакривено благо Марка Краљевића, 2000. године се и војска бацила на трагање за златом.

На четрдесетак километара од Ниша ка Пироту, код села Шпај, налази се брдо Шупљи камен, названо тако по стени на врху са отвором у облику срца. Према легенди, тај је отвор направио Краљевић Марко јурећи неког Турчина, отмичара девојке. Пошто му је Турчин измицао, Марко је за њим кроз брдо хитнуо топуз-шестопер и убио га.

Војна тајна

Стотинама година уназад на југу Србије приповеда се да је испод Шупљег камена скривено благо. Мештани околних села често виђају људе како нешто премеравају, а оне који су бушили тло или динамитом подизали стене јурила је и полиција.

Али најопсежнију потрагу за благом Шупљег камена извела је у лето 2000. године војска СР Југославије под командом начелника Генералштаба Небојше Павковића, а по наређењу Слободана Милошевића. Не знају се имена двојице старијих мушкараца који су се касније појављивали у његовом друштву на месту ископавања, али се поуздано зна да су они Павковића убедили да располажу тачним и поузданим мапама уз које се може доћи до скривеног злата.

Били су убедљиви толико да Павковић није хтео да користи ни поверљиву пошту, него је из Београда у Ниш послао официра да команданта Прве армије генерал-потпуковника Владимира Лазаревића позове на поверљив разговор.

Оне високим официрам саопштио:

„Морамо наћи злато. То су наредили генерал Павковић и председник Милошевић. Ми ћемо с тим златом, има га око 300 до 400 килограма, ишчупати земљу из економске кризе. А сад идемо на лице места, односно до стене испод које је злато закопано.“

Да не би привукли пажњу знатижељника, сви су обукли цивилна одела. Сутрадан је доведена инжењеријска чета 211. оклопне бригаде. Цела акција је проглашена војном тајном.

Уређење територије

Становници села Шпај и Црвена река доцније су сведочили:

„То је био пакао: свакодневно су одјекивале експлозије мина, рушили су брдо, односно пробијали док је камење летело на све стране, а нама су куће испуцале. Једно време војска је појачала стражу, радило се и дању и ноћу. Логору нико није могао да приђе, двојица старијих људи у цивилу стално су се нешто домунђавали са официрима, а када је долазио генерал Павковић да обиђе радове, некад и са супругом Глоријом, околина је врвела од специјалаца и генералових телохранитеља.“

А једног дана у октобру војска је уклонила логор и вратила се у касарне. Мештани су поднели тужбу због нанете штете и пет године касније пресуђено је у њихову корист.

На суђењу се испоставило да је Војска акцију водила као „уређење територије“.

Извлачење из кризе

„Морамо наћи злато. То су наредили генерал Павковић и председник Милошевић. Ми ћемо с тим златом, има га око 300 до 400 килограма, ишчупати земљу из економске кризе. А сад идемо на лице места“, рекао је генерал Владимир Лазаревић

bil hadson draza mpa-142

Фото: Курир

3. Шпијун који је опљачкао четнике

Током рата британски обавештајац Бил Хадсон узимао је за себе злато и дијаманте намењене равногорцима, а после рата је неуспешно трагао за њима.

Прича о четничком злату почиње у јесен 1941. године, када се штабу Драже Михаиловића прикључио припадник британске обавештајне службе СОЕ Вилијам Бил Хадсон. Он је од 1936. до 1940. радио у Србији, у рудницима антимона код Крупња, и често одлазио у Ивањицу код инжењера Милутина Младеновића, директора рудника „Лиса“, што је значајно за наставак приче. Али о том – потом!

Благо и хапшење

Британци се нису претргли у слању помоћи Дражи, најчешће су то били пакети санитетског материјала и муниције, али су ипак током 1943. из авиона избациване и пошиљке за златом и дијамантима да четници купе оружје. По свему судећи, ово благо је потицало из југословенских златних резерви затечених у иностранству у тренутку избијања рата.

Како год било, Хадсон је део овог блага задржао за себе и закопао у земљу. Да ли при повлачењу није стигао да га понесе, или је од почетка рачунао да ће га узети тек кад се рат заврши, сада се не зна.

После рата Бил Хадсон је био војни изасланик у Румунији. У Букурешту је упознао трговца Штефана Колнера, који је због куповине дрва за британску владу несметано путовао по источној Европи. Бивши изасланик код Драже због те Колнерове „покретљивости“ ангажује да му из околине Чачка донесе део сакривеног блага.

Трговац дрвном грађом је према добијеним упутствима и мапи успео да пронађе и откопа две конзерве у којима су се, замотани у делове шаторског платна, налазили златници и дијаманти.

Не знајући да га због сумњивог тумарања по селима око Чачка већ прати југословенска служба безбедности Озна, Колнер је, по договору с Хадсоном, дошао и по други део блага, овог пута сакривеног на планини Мучањ. Ухапшен је.

Више потрага

Колнера изводе на суд, а лондонски Сандеј тајмс објављује целу причу и процењује вредност утајеног злата и драгуља на данашњих 3.000.000 долара. Хадсон је по хитном поступку пензионисан, после чега се сели у родну Јужну Африку.

По налогу Александра Ранковића, Удба 1965. године покреће тајну акцију „Морава“ на простору Овчарско-кабларске клисуре како би нашла трећу Хадсонову торбу. Пре него што је ишта пронађено, Ранковића смењују на Брионском пленуму.

Али то није крај ове приче! У децембру 1983. са екипом ББЦ која је снимала документарну серију о британским војним мисијама у Србију долази и Бил Хадсон.

Распитивао се за жену оног инжењера из Ивањице Милутина Младеновића, за кога је Удба већ знала да му је Хадсон поверио на чување трећи део блага. Младеновић је погинуо у четницима на крају рата, а његова жена одбила је да Хадсона види. Овај шпијун умро је 1995. у Јужној Африци.

4. Атлантида на Дунаву

Поједини људи верују да се митски град налазио негде на Дунаву, и то низводно од Ђердапске клисуре, па су ту трагали за златом.

Према делима грчког филозофа Платона, у старо доба постојао је град-држава назван Атлантида. Налазила се „иза Херкулових стубова“ и била је веома моћна и богата, а на врхунцу развоја, услед природне катастрофе, нестала је с лица земље за један дан и једну ноћ.

Било да је ово мит или истинита повест, Атлантида свакако представља најтраженији изгубљени град. Због помињања „Херкулових стубова“, што је антички назив за Гибралтарски мореуз, већина истраживача смешта је у Атлантски океан, али има и доста оних који сматрају да се Атлантида налазила на доњем току Дунава. Верује се, наиме, да је Херкул, извршавајући подвиге који ће му обезбедити место међу боговима, пловио преко Црног мора управо Дунавом!

Мит или истина

Ђердапска клисура сматра се, тако, једним од могућих места Херкуловог подвига – раздвајања стеновитог планинског масива, а за острво Ада Кале код Кладова, које је потопљено седамдесетих година прошлог века приликом изградње ХЕ Ђердап, везују се локација помињаних Херкулових стубова. Према легенди, наиме, те је стубове Херкул подигао да би преградио велики водени ток. А истраживања су показала да се Ада Кале састојало од великих камених блокова покривених земљом и да је, по свему судећи, било вештачки створено.

Осим тога, румунски истраживачи установили су да је тврђава коју су на острву подигли Аустроугри са обалом била повезана бројним ходницима испод тока реке, ко зна колико старим и ко зна чијом руком направљеним.

Ђердапска клисура сматра се, тако, једним од могућих места Херкуловог подвига – раздвајања стеновитог планинског масива, а за острво Ада Кале код Кладова, које је потопљено седамдесетих година прошлог века приликом изградње ХЕ „Ђердап“, везују се локација помињаних Херкулових стубова. Према легенди, наиме, те је стубове Херкул подигао да би преградио велики водени ток. А истраживања су показала да се Ада Кале састојало од великих камених блокова покривених земљом и да је, по свему судећи, било вештачки створено.

Осим тога, румунски истраживачи установили су да је тврђава коју су на острву подигли Аустроугри са обалом била повезана бројним ходницима испод тока реке, ко зна колико старим и ко зна чијом руком направљеним.

Тоне злата

Широм света објављени су бројни научни радови и популарне књиге које се баве Херкулом на Дунаву, а за нас је овом приликом значајно само помињање стубова, односно потврда да се митска Атлантида налазила, како Платон каже, одмах иза њих, односно низводно, испод Ђердапске клисуре. А у њој је, према запису који је оставио филозоф, било невиђеног богатства.

Изгледа да су Римљани, који су баш код Кладова прелазили Дунав због даљих освајања, нешто од тог злата нашли.

Запис лекара

Према записима личног лекара императора Трајана, који је у Ђердапу оставио своју таблу, из овог краја је 106. године пренето у Рим пет милиона ливри злата (1.625 тона) и дупло више сребра – 3.250 тона!А кад је пре четири деценије изграђена брана за хидроелектрану и акумулационо језеро почело да се пуни, вода је, уз Аду Кале, потопила и острвце Бану-Гура Ваији и зидине града старог 10.000 година на њему. Радници на изградњи ХЕ „Ђердап“ сведочили су да су са острвца непосредно пред његово потапање припадници безбедности целу ноћ преносили сандуке злата.

ada kale iguman leontije

Фото: Курир

5. Игуман који је потрошио дворско благо

Свештеник из Острога Леонтије добио је на чување десет сандука злата и вреће с новцем, а велики део су он и његови пријатељи потрошили током и после рата.

После капитулације Југославије, краљ и влада су у април 1941. године побегли у Грчку авионима с Капиног поља крај Никшића. У овај град биле су допремљене и државне златне резерве.

Кофери с правим богатством

Ни до данас није тачно утврђено ко је колико злата изнео из земље. У Никшићу је било нешто мање од 200 сандука. Због мале носивости авиона, влада и генерали авионима су однели 14, 16 или 18… Италијани су, кад су окупирали Црну Гору, запленили 176 сандука или 8.393 килограма.

А десет сандука имало је необичну судбину…

Тих дана маршал двора Ђуро Вукотић, заједно с чиновницима краљевске канцеларије, довезао је из Никшића и поверио на чување игуману манастира Острог Леонтију (Митровићу) десет сандука с кованим златним новцем, петнаест врећа с папирним новцем и четрнаест кофера са златним предметима из двора, једну седефну огрлицу краљице Марије и једну слику на платну чији је творац био Рафаел. Игуман је предмете склонио у манастирску ризницу, а седам сандука државног злата закопао уз помоћ професора сарајевске богословије Андрије Копривице, који се затекао у Острогу, месног кафеџије Петра Копривице и манастирског шумара Љуба Круља. Седам дана касније дошли су Немци, игумана ухапсили и однели три сандука злата. Игуман је после два месеца пуштен из затвора.

Делили новац

У лето 1952. супруга кафеџије Петра Копривице отишла је у бању. Ту је упознала и спријатељила се с неком Београђанком која јој се пожалила да никако не може да набави мало злата да би уредила зубе. Ова јој је великодушно понудила да јој набави колико год јој треба. Београђанка је, међутим, била супруга неког важног припадника Удбе, па је клупко почело да се одмотава. Петар Копривица је одмах све признао.

Испоставило се да се одмах по изласку из затвора игуман пријавио окупаторским властима и предао им пет сандука злата. Један су му 1943. године, рекао је, узели четници, а један су почели да троше Петко Копривица и он. У три наврата давао је злато и маршалу двора Вукотићу, а позајмљивао је и поклањао и другима. Само он је током рата и у послератним годинама – ако су онај један сандук заиста однели четници – раскрчмио 60 килограма злата, чија би вредност данас била 2,1 милион евра! После четири године затвора игуман је пуштен на слободу.

Кад га је иследник питао како то да је проневерио поверено му благо, изјавио је: „Не може миш проћи кроз врећу брашна а да му барем реп не остане брашњав.“

Фото: Курир

Фото: Курир

6. Како је настала легенда о златним кочијама

Многи верују да у брдима око Голупца постоји скривено благо, које је измислио професор Михаило Валтровић како би инспирисао затворенике да копају

Легенда каже да је у 1. веку наше ере неки римски цар у Виминацијуму код Костолца наредио да се од чистог злата направе кочије у које су упрегнута два овна у природној величини. Цар је, прича казује даље, у пратњи одреда легионара послао ову баснословно вредну скулптуру низ Дунав до Црног мора да одатле галијом буде пренета у Египат.

Нестали код Голупца

У брдима негде код Голупца, тачније између села Доња Раденка и Брњица, легионари су одлучили да се одморе и заноће у једној од бројних пећина у том крају – и нико их никад више није видео.

Отада траје потрага за кочијом коју вуку златни овнови. Све су пећине помно претражене, али благо нико није нашао. Мештани околних села убеђени су да је дар намењен египатској краљици и даље у неком од рукаваца Брњичке пећине, али никоме на памет не пада да тамо уђе. Онај ко би ушао у пећину да би је истражио и проверио јесу ли у њој заиста сакривени златни овнови римских легионара никад више из ње није изашао, нити га је поново сунце огрејало. Свакако да је реч о легенди и празноверју, али је неспорна чињеница да је Брњичка пећина једна од ретких која је остала неистражена.

И још неке бије исти глас – мештани ни за живу главу не улазе у њих иако су толико велике да јахач на коњу, без сагињања, може да уђе. Према неким казивањима, њих чувају легионари из Виминацијума, док други тврде да улаз у њих бране шумске виле.

Наравно да од реченог ништа не важи за страствене трагаче за благом. Становнике голубачке општине много чешће од вила и духова несталих римских војника узнемиравају дошљаци опремљени детекторима за метал, чија похлепа надјачава страх од проклетства.

Можда би им свима живот био мирнији кад би знали праву истину о кочији са златним овновима. За разлику од већине осталих легенди, порекло ове прилично тачно се зна. Њен творац је један научник, а може да се одреди и година кад је настала. А ево како…

Измишљотина професора

Прва археолошка ископавања у Србији започео је 1882. године Михаило Валтровић, архитекта по професији и први професор археологије на тадашњој Високој школи, на простору некадашњег римског утврђења Виминацијума код Костолца. Држава није била много заинтересована за науку о старинама, а није ни имала много новца, па је, уместо да плати раднике, професору доделила 12 затвореника из Пожаревца да раде за џабе. Они се баш нису претрзали од копања за науку, па им је професор Валтровић, да би их подстакао, рекао да трагају за кочијом начињеном од злата у коју су упрегнути златни овнови.

car-dusan

7. Око круне цара Душана спава џиновски смук

Према предању, благо најмоћнијег српског владара скривено је негде у недрима планине Соколице.

Порекло скривеног блага у Србији је магловито: у причама „закопали су га неки хајдуци“, „преносили Римљани из далеких провинција“, „сакрили Турци у бежању“, или су га, просто, „скупиле виле“… Међутим, сасвим одређено у историјским књигама описано је благо Немањића…

Товари злата

Неспорно је да су српски средњовековни владари имали на товаре злата, које се наслеђивало с престолом. У време распада српске државе, после смрти цара Душана, међутим, злату и драгуљима Немањића губи се сваки траг. Једна од подједнако вероватних верзија о његовој даљој судбини јесте она по којој су га, са све круном Душана Силног, наследили Бранковићи. А они су, бежећи пред најездом Турака из Смедерева, драгоцени товар сакрили у недрима планине Соколице, између Горњег Милановца и Чачка.

Према неким историјским изворима, деспот Ђурађ Бранковић и Јерина ту су са својом свитом чак и живели неко време, а под брдом изнад села Остра, у пећинама, деспот је саградио читав град. Предање каже да је долином Мораве под Соколицу шест воловских запрега довукло сандуке пуне златних пехара, дуката и драгуља, а да је то благо похрањено у пећини коју чува џиновски смук, дугачак седам метара. О благу се, према легенди, стара дух једног од монаха оближњег манастира Вујан, ког послушно прати чопор вукова. Има још живих мештана Остре спремних да се закуну да су из жбуња гледали како монах и његови вукови пролазе.

Пре сто година Чедомиљ Мијатовић, економиста и један од највећих српских дипломата, министар финансија у шест мандата и иностраних послова у три, председник Српске краљевске академије, коме је краљ Петар И Карађорђевић нудио место патријарха, трагао је за овим благом под Соколицом и о томе оставио запис у свом роману „Рајко од Расине“.

Чобанинов нестанак

Али ако је све досад казано мешавина предања, празноверја и заблуда, догађај од пре тридесетак година забележен је у полицијским извештајима, а и ондашње новине су писале о томе. Елем, у Книћу, недалеко од села Борач – истоимени средњовековни град помиње се у Жичкој повељи, а његово златно доба било је баш у време Ђурђа Бранковића – изгубио се чобанин. Узалудно су га тражили четири дана, а кад су га већ прежалили, он је жив и здрав изашао после четири дана из једне од пећина на Соколици, удаљеној неколико десетина километара од Борача. Никад није хтео да каже шта је видео и кога је срео у лавиринту подземних тунела и пећина.

Извор: Курир.рс – Момчило Петровић