Прочитај ми чланак
На свету у овом тренутку постоји око седам милијарди и 280 милиона људи. У Србији нас има око 7,2 милиона. То значи да је, отприлике, сваки хиљадити становник ове планете Србин.
У спортском смислу, то би требало да значи да је тек свака хиљадита додељена медаља наша. Да ћемо имати представника у финалу Вимблдона на сваких хиљаду година. Да ћемо имати екипу у сваком хиљадитом финалу Мундобаскета. Да ћемо… Чек, чек…
Па, ми смо много бољи од тих математичких процена. Штавише, ми смо у спорту толико добри, да бисмо и име земље могли да мало изменимо у С(по)р(т)бија, а ова планета би и даље климала главом у неверици и говорила „Опет ови… И опет сјајни. Па, како!?“. Не знамо ни ми сами, свете. Али нам још неке ствари уопште нису јасне.
Прво си нам, свете, приредио шок када је УЕФА донела одлука да смо криви што се однекуд појавила беспилотна летелица која је носила заставу Велике Албаније, и то баш усред меча Србија – Албанија, усред Београда.
Народ овде можда не зна најбоље своју историју, није да га је системски то неко терао да зна, нити се он нешто много сам трудио, али зна врло добро шта је провокација. И, брижљиво планирана провокација уродила је плодом, ударила је тамо где смо најосетљиви – у славну прошлост и безглаво реаговање, уместо промишљеног.
И, ми смо проглашени кривим. Јесте, била су ту тројица, четворица момака који су утрчали на терен када су поједини албански фудбалери напали оног нашег, младог, који је повукао поменуту заставу и желео да настави да се игра. Да, свете, ми се овде и даље играмо спорта, али…
Ето, стигла казна. Као, „победила си, Србијо, али ти одузимамо три бода“. За гледаоце са јефтинијим картама, ми дакле нисмо победили, него је тај меч просто обрисан из распореда, а једино смо ми кажњени – јер наредна два морамо да играмо без публике. Када се прекид својевремено десио у Ђенови, Италијанима је припао цео плен, а нама је у порцији била само казна. Сада су улоге замењене, само је у нашој порцији све остало исто.
Јесмо ли то заслужили као земља која је Европи подарила првака Европе? Учесника првог меча Купа шампиона? Два тима која су се, свако у свом, у финалима борили за чувени „ушати пехар“? Крило које си ти, свете, уврстио међу 50 најбољих свих времена?
Али, добро. „Деси се“, помислимо. Направе људи грешку. Шта да се ради. Слегнемо раменима и идемо даље.
Кад, не прође много, а онда нас и убију, свете. У спорту, не причамо сада о бомбардовањима. Оде момак у иностранство, да гледа свој омиљени клуб, а тамо га неко на смрт избоде ножем.
Свака част Турцима, брзо су ухватили убицу Марка Ивковића, али Евролига… Њени челници одлуче да Звезда мора да плати 50.000 евра и одигра меч без присуства публике, уз објашњење да је разлог за ову одлуку „понашање навијача и неуспех у спречавању да дође до сукоба“.
То је рецепт који никада није био примењен до сада. Али, јесте примењен на, у овој сезони, једином представнику ког у Евролиги има земља која је свет освајала „уздуж и попреко“ у тој кошарци. И то и када смо стварно били страх и трепет, али и сада, када као отписани дођемо до финала Светског првенства. Стигнемо, да… Јер нам се може. Јер то волимо. Спорт волимо, јер у њему, коначно, можеш да видиш, свете, какви смо у својој суштини. Борбени, да. Али и талентовани, баш.
Таман помислимо „Ето, бар ту нас уважавају, цене. Ми смо, ипак, земља кошарке“, а онда… Онда се деси да – отпутујеш. Избоду те. Умреш. И затим твој клуб казне.
Али, добро. „Деси се“, помислимо. Направе људи грешку. Шта да се ради. Слегнемо раменима и идемо даље.
Кад оно, у истом том дану, Међународни олимпијски комитет реши да мимо сопствених правила и здравог резона уврсти у пуноправно чланство самопроглашену државу Косово.
Када кажемо „сопствена правила“, не понашамо се у стилу „Шта је баби мило – то јој се и снило“. Не, јер управо Олимпијска повеља предвиђа да подносилац захтева за чланство потиче „из независне државе признате од стране међународне заједнице у целини“. У целини.
Целина. Реч, тако битна. Или, небитна онима који сада о томе одлучују.
Док је реч била важна, нису се потписивали никакви уговори, већ је дата реч била довољна. „У почетку беше реч“, тако почиње најчитанија књига свих времена. Али, не марећи за речи на којима сам почива, МОК је прекршио сопствену праксу која је за пријем подразумевала и чланство у Уједињеним нацијама.
И, могао би сада неко да се упита – да ли је то заслужила држава која има најбољег спортисту света? Која је олимпијске медаље освајала у толико дисциплина, која је била шампион континента и света у толико спортова да би били потребни дани да све набројимо?
Не брини, свете. Ми се више и не питамо.
Више и не помислимо „Деси се, направе људи грешку, шта да се ради“. Више не слежемо раменима.
Ми само и даље – идемо даље.
И, какви год да смо, и какав год да си, свете, имаш један поздрав из земље спорта. У твојим очима смо можда криви за све, а у нашим – само за то што смо заборавили ко смо.
Ово је подсетник. И теби и нама самима – да нисмо мали.
Нити имамо намеру да будемо.
ЛИЧНА КАРТА СПОРТСКЕ СРБИЈЕ
(Нова, недавно извађена; Приказ само прве странице)
Фудбал:
Репрезентација Србије до 21 године: Два сребра (2004, 2007) на Европском првенству
Репрезентација Србије до 19 година: Злато (2013) на Европском првенству
Кошарка:
Репрезентација Србије: Два злата (1998, 2002) и сребро (2014) на Светском првенству
Три злата (1995, 1997, 2001) и сребро (2009) на Европском првенству
Сребро (1996) на Олимпијским играма
Репрезентација Србије до 21 године: Четири злата (1998, 2006, 2007, 2008) и три бронзе (1996, 2005, 2014) на Европском првенству
Бронза (1997) на Светском првенству
Репрезентација Србије до 19 година: Три злата (2005, 2007, 2009), два сребра (2011, 2014) и две бронзе (1996, 2012) на Европском првенству
Злато (2007) и два сребра (2011, 2013) на Светском првенству
Женска репрезентација Србије до 20 година: Сребро (2007) и бронза (2008) на Европском првенству
Рукомет:
Репрезентација Србије: Две бронзе (1999, 2001) на Светском првенству
Сребро (2012) и бронза (1996) на Европском првенству
Женска репрезентација Србије: Сребро (2013) и бронза (2001) на Светском првенству
Одбојка:
Репрезентација Србије: Злато (2000) и бронза (1996) на Олимпијским играма
Сребро (1998) и бронза (2010) на Светском првенству
Два злата (2001, 2011), сребро (1997) и пет бронзи (1995, 1999, 2005, 2007, 2013) на Европском првенству
Бронза (2003) на Светском купу
Четири сребра (2003, 2005, 2008, 2009) и три бронзе (2002, 2004, 2010) у Светској лиги
Репрезентација Србије до 19 година: Бронза (2011) на Светском првенству
Бронза (2010) на Европском првенству
Женска репрезентација Србије: Бронза (2006) на Светском првенству
Злато (2011) и сребро (2007) на Европском првенству
Две бронзе (2011, 2013) на Гран прију
Женска репрезентација Србије до 19 година: Сребро (2005) на Светском првенству
Злато (2004) и три сребра (2004, 2010, 2012) на Европском првенству
Ватерполо:
Репрезентација Србије: Сребро (2004) и три бронзе (2000, 2008, 2012) на Олимпијским играма
Два злата (2005, 2009), два сребра (2001, 2011) и две бронзе (1998, 2003) на Светском првенству
Пет злата (2001, 2003, 2006, 2012, 2014), два сребра (1997, 2008) и бронза (2010) на Европском првенству
Осам злата (2005, 2006, 2007, 2008, 2010, 2011, 2013, 2014), сребро (2004) и бронза (2009) у Светској лиги
Три злата (2006, 2010, 2014) и бронза (2002) на Светском купу
Тенис:
Мушка репрезентација: Победник Дејвис купа (2010)
Ненад Зимоњић – шампион у мушком дублу: Ролан Гарос (2010), Вимблдон (2008, 2009), Завршног мастерса (2008, 2010); шампион у мешовитом дублу: Аустралијан опен (2004, 2008), Ролан Гарос (2006, 2010), Вимблдон (2014).
Ана Ивановић – шампионка Ролан Гароса (2008)
Јелена Јанковић – шампионка Вимблдона у надметању мешовитих парова (2007) и, попут Ане, својевремено прва тенисерка света
Новак Ђоковић – шампион Аустралијан опена (2008, 2011, 2012, 2013), Вимблдона (2011, 2014), УС опена (2011), завршног Мастерса (2008, 2012, 2013, 2014), бронза на Олимпијским играма (2008)
(Блиц – Д. Николић, Фото: А. Димитријевић)
