Прочитај ми чланак

ИСТИНСКА МОЛИТВА ПРАВОСЛАВЉА и лажна мистика Запада (2)

0

istinska militva biblija 3

И док пут духовног живота и његова суштина у Православљу остају непромењени током читаве историје Цркве[2], док су наши подвижници последњег времена напојени истим Духом као и велики духоносци првих и наредних векова Хришћанства[3], код «светих» на Западу «духовно делање» се искривљује, појављују се скретања у духовном животу, приметан је други дух…

Јасно је да је васељенско духовно предање, које се чува у Православљу, тамо нарушено и да се уместо трезвеног и истински духовног човековог душевног устројства увлачи «телесно мудровање», које потиче од духа лажи и којим је западно «хришћанство» све дубље прожето.

На послетку, надамо се да ћемо моћи да понудимо и темељитије истраживање овог питања, а дотле, показаћемо (у другом делу овог рада) само кратке одломке из житија неких католичких светих, како бисмо указали на погибељна изопачења духовног разположења која су карактеристична за католичанство.

Након пажљивог читања првог дела ове свеске и прилога, читалац ће их лако и сам увидети.

Откривења.

Откривења су – болест мистика. Они воде рачуна само о интелекту и сва њихова очекивања врте се око откривања тајне постања света[7], док је суштина духовног живота у напорном раду на себи, ради очишћења срца од страсти. Чак и када то очишћење буде постигнуто, не обећава се откривање тајни, него блажено виђење Бога.[8]

У откривењу Божијем предато нам је сасвим довољно о Богу, Божанском поретку ствари и о свему што нам је потребно за спасење. Не треба очекивати друга откривења; она се и не дају. Након што се у нама открије царство, заиста се догађа нешто налик на откривење, само не нечег новог, него онога што је већ откривено и што нам је било познато по уму, а не по опиту. Ту се даје да срцем осетимо све Божанске истине које теоретски и практично чине суштину Хришћанства, или нашег богоопштења у Господу Исусу Христу, благодаћу Духа Светога.

И пре су те истине биле познате, али уопште не тако, па се сада људима чини да добијају нешто ново. То је као када читаш путопис, па се трудиш да све замислиш према опису, и сматраш да ти је познато. А када заиста видиш сопственим очима, изгледа ти као потпуно ново, буквално као да раније о томе ниси имао никакву представу. Узмимо једну, главну мисао. Хришћанство, то јест вера у Господа Исуса Христа и општење са Њим, јесте спасење или наше избављање од кључних зала, која ништа друго не може да одврати. То исповедају сви, само што ово исповедање све до одређеног тренутка представља веру ума; а када неко ступи у стање о коме је реч, онда почиње да у себи носи осећај спасења и избављења. Он тада не само да верује да ће бити спасен, него и осећа да је спасен: као кад би се неко утапао, па се ухвати за спасилачки чамац.

Када се појави такав осећај, онда се и сама истина спасења појављује у новом светлу и са новом снагом. И као што та истина прелази у осећање, тако и све друге – велике и мале – улазе у срце и постају део нашег ума и духа. Свако такво доживљавање истине срцем одражава се у свести као ново откривење, као да је истина управо тада спозната. Присетите се како је игуман Партеније, пре свога обраћења из раскола, како сам каже, у књигама о вери сто пута читао да је Грчка Црква и под турским јармом сачувала чистоту вере – па ипак се није досетио да је то истина. Но, једном приликом ова истина је ушла у његово срце и све обасјала, произвевши у њему унутрашњи преокрет.

Мислим да је свако доживео ту ситуацију када му се нека ствар налази пред очима, а он је ипак не види. После одједном као да искрсне пред очима, а ти је гледаш и питаш се: одакле се појавила? Исто се догађа и у духовном животу: данас једна, сутра друга истина домостроја нашег спасења улази у срце и може да се осети у свом правом виду. А не догађају се никаква нова откривења. Управо то, и ништа друго, означава древно обећање, да ће сви бити научени од Бога.[9]

Мистици свуда виде тајне, па и најпростије јеванђелске повести претварају у алегорије узвишених идеја, какве сами конструишу. Слово за њих није ништа и буквални смисао за њих није истински смисао, зато што је једноставам, а они би хтели да мудрују. Заправо, буквални смисао је истински смисао, који исходи од Духа Светога, и само у крајњој нужди дозвољено је да се приликом изучавања откривења одступа од њега. Ако се одступи од тог закона, читаво Свето Писмо може да буде протумачено према сопственим схватањима и да нам не преостане никакав критеријум истине.

Шта даје озарење свише? Оно не даје да видимо нешто ново осим буквалног смисла, него сам тај смисао, бележећи га у срцу. Све док се сам ум труди над разумевањем Светог Писма, дотле се добијене истине држе у глави ради интелектуалних интереса, што је углавном бесплодно за живот. А озарење свише запечаћује те истине у срцу, даје да се окусе, да оне усмеравају живот, док животно искуство омогућава да се још потпуније разуме њихова сила. При томе, пошто свака истина има свој круг појмова, то озарење уводи ум кроз срце у сазерцање читавог тог круга. Ово се може учинити као откривање нечег новог, али уопште није ново; у питању је исто то, само се види потпуније и јасније.

prelasi zablude misticara 0О прелести приликом молитве[10]

Прелест је повреда људске природе. Прелест је стање свих људи, без изузетка, произведено падом наших прародитеља. Сви смо ми у прелести.[11] Свест о овоме најбоља је заштита од прелести. Највећа прелест је – сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви смо заведени, сви се налазимо у лажном стању и потребно нам је ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос…

Прелест је усвајање лажи коју човек прихвата као истину. Прелест дејствује првенствено на начин разимишљања; пошто је прихваћена и пошто је преокренула начин размишљања, она се одмах присаједињује срцу, мењајући његове осећаје: овладавши човековим бићем, она се разлива на целокупну његову делатност и мења његове осећаје, које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање прелести је стање погибељи или вечне смрти.

Од времена човековог пада ђаво је добио стално слободан приступ к њему. Он се труди да нас превари и обмане, ослљањајући се на наше стање самообмане; он покреће наше страсти – те болесне склоности; њихове погубне затеве он одева у пријатну спољашњост, појачавајући нашу тежњу кка удовољавању страстима.

Стање људи у демонској прелести може да буде веома разнолико, у мери у којој је човек потчињен страстима. Но, сви који су пали у демонску прелест, то јест који су кроз развијање самообмане ступили у општење са ђаволом и потчинили му се, налазе се у прелести, храмови су и оруђа демона, жртве вечне смрти и живота у адским тамницама.

Обележја истинског духовног расположења

Света истина се објављује срцу тишином, спокојством, јасноћом, миром, покајним осећајима, удубљивањем у себе, неповерењем у себе, утешном надом на Бога. Иако ставља маску добра, лаж се познаје по томе што производи немир, мрак, неодређеност, колебљивост, несабраност, маштања; или пак само заварава срце – доноси му лажно задовољство, некакву нејасну, мутну насладу. Ова наслада заведеног срца налик је притворној тишини која влада на површини дубоке, мрачне јазбине која у којој живе чудовишта…

Заводљива наслада храни се умишљеношћу, која се рађа од финог дејства сујете што заслепљује ум и срце; она воли да се истиче и дозвољава себи да се удаљава од тачног повиновања Светој Цркви, мисли да је мудрија од ње; она, као и све друге прелести, замке ђавоље, као и сам ђаво и његово чедо – грех, не трпи миомирис који је за њих смртоносан а који испуштају покајање и његов плод – смирење. Спаситељ света је рекао: «Блажени сиромашни духом, блажени који су сада гладни, блажени који сада плачу… тешко вама који сте сада сити».[12]

Сви облици демонске прелести којима су изложени подвижници молитве појављују се одатле што у темељ молитве није положено покајање, што покајање није постало извор, душа и циљ молитве. «Ако неко – вели преподобни Григорије Синаит – са самоувереношћу заснованом на умишљености[13] машта да достигне узвишена молитвена стања, па је тако стекао не истинску ревност, него сатанску, њега ђаво лако спутава својим мрежама, као свог слугу». Свако ко покушава да на свадбу Сина Божијег уђе не у светлој и чистој одећи, убељеној покајањем, него у својим старим хаљинама, у стању грешности и самообмане, избацује се напоље, у најцрњу таму: у демонску прелест.

Покајање и све из чега се оно састоји – скрушеност, душевни бол, плач срца, сузе, самосуђивање, сећање на смрт и предосећај смрти, суда Божијег и вечних мука, осећај присуства Божијег, страх Божији – дарови су Божији, дарови велике вредности, првобитни и основни дарови, залози будућих дарова, узвишенијих и вечних. Без њиховог претходног добијања, не могу се примити ни ови потоњи.

«Ма како узвишени били наши подвизи – вели свети Јован Лествичник – ако нисмо стекли осећајно срце, они су и лажни и сујетни».[14]

Покајање, скрушеност духа и плач – то су обележја и сведочанства исправности молитвеног подвига; њихово одсуство пак представља обележје скретања на лажни пут, обележје самообмане, прелести или бесплодности. И једно и друго, то јест и прелест и бесплодност, представљају неизбежну последицу неправилног бављења молитвом, а неправилно бављење молитвом нераскидиво је повезано са самообманом.

molitva prelast mastanjeМаштање – замишљање духовних представа и слика

Најопаснији и најнеправилнији начин молитве састоји се у томе да онај ко се моли силом своје уобразиље ствара маштања или слике, позајмљујући их наоко из Светог Писма, а у суштини из сопственог стања, из свог пада, из своје греховности, из своје самообмане. Тим сликама он повлађује својој умишљености, сујети и гордости, обмањујући себе. Очигледно је да производи маште наше пале и падом изопачене природе заправо не постоје. Постоје измишљотина и лаж које су тако својствене и драге палом анђелу.

Онај ко се предаје маштањима, већ на првом кораку молитвеног пута излази из области истине и ступа у област лажи, у област Сатане, добровољно се потчињава Сатанином утицају. Свети Симеон Нови Богослов (као што је већ споменуто) овако описује молитву маштаоца и њене плодове:

«Он подиже ка небу руке, очи и ум, замишљајући (попут Клопштока и Милтона) Божанска саветовања, небеска блага, анђелске чинове и обитељи светих. Једном речју, сабира у својој уобразиљи све што је чуо у Божанском Писму, разматра то за време молитве, гледа на небо и помоћу свега тога буди у својој души жељу за Богом и љубав према Њему; понекад и сузе пролива и плаче. На тај начин, његово срце се мало-помало горди, а да то умом и не схвата. Он умишља да то што му се догађа и што се одвија у њему долази од Божанске благодати, као утеха. Зато и моли Бога да му подари да увек буде у таквом стању. То је обележје прелести. Такав човек, ако и буде молитвено тиховао, не може а да не поремети умом. Чак и да му се то не догоди, ипак, он никада неће моћи да достигне духовно познање, врлину и бестрашће.

На овај начин прелестили су се они који су телесним очима видели светлост и сјај, они који су телесним чулом осећали мирис, они који су сопственим ушима слушали гласове. Неки од њих су полудели, па су прелазили са места на место као махнити. Други су се, примивши демона који им се јавио у лику анђела светлости, до те мере утврдили у прелести, да су до краја остајали непоправљиви, не прихватајући савет никога од братије. Трећи су, по демонском наговору, сами себе убијали, бацали се са литица и давили. И ко би могао да наброји све прелести у које је ђаво гурао такве!

Уосталом, већ и на основу реченог, сваки разуман човек може да закључи колика је штета од таквог начина молитве. Ако пак неко од оних који су га употребљавали и не доживи поменуте невоље – услед заједничког живота са браћом, јер се таквим невољама најчешће подвргавају отшелници, који живе у усамљености – ипак, такав ће читав свој живот да проведе без успеха».[15]

Сви свети Оци који су описивали подвиг умне молитве забрањују не само произвољна маштања, него и примање привиђења, која и независно од наше воље могу неочекивано да се појаве. Ово се и догађа током молитвеног подвига, посебно на безмолвију.

«Никако не примај – каже преподобни Григорије Синаит – ако видиш нешто чулним очима или умом, изван или унутар себе, био то лик Христа, или анђели, или неког светог, или ако угледаш светлост… Буди пажљив и опрезан!

Не дозволи себи да верујеш било чему, немој да изражаваш саосећање или сагласност, не поклањај брзо поверење виђењу, макар оно било истинито и добро; остани хладан и туђ према њему, чувајући свој ум без икаквих маштања и слика. Кад неко нешто види у мислима или чулно, макар то било и од Бога, па пожури да прими, лако пада у прелест, или бар показује своју склоност ка прелести, као онај ко појаве прима брзо и лакомислено. Почетник треба да обраћа сву пажњу само на дејство срца, и јеиндо то да не сматра за прелест, а све друго да не прима до тренутка када ступи у бестрашће. Бог се неће гневити на онога ко се чува прелести и крајње опрезно пази на себе, чак и када не прими нешто што му се шаље од Бога, и послано не размотри на најпажљивији могући начин; напротив, Бог ће га похвалити због његове благоразумности».[16]

Већина подвижника Западне цркве које она проглашава за своје највеће светитеље – након њеног отпадања од Источне Цркве и одступања Духа Светога од ње – молили су се и достизали виђења, разуме се лажна, на начин који сам поменуо. Ови умишљени свети налазили су се у најужаснијој прелести…

Понашање латинских подвижника, обузетих прелешћу, увек је било екстатично, услед необичне материјалне, страсне распаљености. У таквом стању налазио се Игњације Лојола, оснивач језуитског реда (нешто више о њему у другом делу). Његова уобразиља била је тако жива и изоштрена, да је, према сопственој тврдњи, било довољно да употреби само мали напор, па да се пред његовим очима појаве, по жељи, пакао или рај. Јављање раја и пакла није се догађало само под дејством људске уобразиље. Јер за то није довољно само дејство људске уобразиље. До њега је долазило под дејством демона, који су своје силно дејство присаједињавали недовољном људском, сједињујући два дејства и међусобно их допуњавајући, и то на основу слободне људске воље која је себи изабрала и усвојила лажно усмерење.

Познато је да се истинским светитељима Божијим виђења дарују једино по вољи Божијој и дејством Божијим, а не по човековој вољи и његовим трудом. Осим тога, дарују се неочекивано, веома ретко, у случају нарочите потребе, према чудесном плану Божијем, а не како било.[17] Интензивни подвиг оних који се налазе у прелести обично стоји паралелно са дубоким развратом. Разврат служи као суд о ватри којом пламте прелешћени. То потврђују историјске повести и сведочанства отаца.

«Онај ко види духа прелести у виђењима која има – рекао је преподобни Максим Кавсокаливит – веома често подлеже јарости и гневу; за истински миомирис смирења, или молитве, или суза, у њему нема места. Напротив, он се стално хвали својим врлинама, сујетан је и без бојазни се предаје лукавим страстима».[18]

Ignatius_of_Loyola_(militant)«Мњење» – фалсифовање благодатних осећања и стања

Прелест друге врсте, тачније «мњење», делује без стварања заводљивих слика: задовољава се стварањем лажних благодатних осећаја и стања, из којих се рађа лажно схватање о целокупном духовном подвигу. Онај ко се налази у прелести «мњења» задобија лажан поглед о свему што га окружује.

Он је преварен и у себи и изван себе. Код оних који су обманути «мњењем» машта делује веома силно, али искључиво у области апстракције. Она или се уопште не бави, или се ретко бави сликовитим представљањем раја, горњих обитељи и дворова, небеске светлости и миомириса, Христа, анђела и светих. Уместо тога стално ствара квази-духовна стања – тесно пријатељство са Исусом[19], унутрашњу беседу са Њим[20], тајанствена откривења[21], гласове и насладе, зидајући на њима лажна схватања о себи и о хришћанском подвигу, и, уопште, лажни начин размишљања и лажно расположење срца, чиме доводи час до опијености собом, час до распаљивања и заноса.

Ова разнолика осећања појављују се под дејством префињене сујете и сладострашћа: под њиховим дејством крв добија греховне, заводљиве покрете, који изгледају као благодатна наслада. Сујету и сладострашће подстиче умишљеност, тај нераздвојни сапутник «мњења». Ужасна гордост, налик демонској, представља главну особину оних који су усвојили ове две прелести. Оне који су заведени првим обликом прелести гордост доводи до у стање очигледне умне поремећености; а код оних који су обманути другим видом такође долази до повреде ума, која је у Светом Писму названа «изопаченим умом» (2. Тим. 3,8), и која је мање приметна јер ставља маску смирења, побожности и мудрости, а познаје се по својим горким плодовима. Они који су заражени «мњењем» о својим вредностима, нарочито о својој «светости», способни су и спремни на сваку подвалу, на свако лицемерје, лукавство и обману, на сваки злочин. Они одишу непомирљивим непријатељством према служитељима истине, и са дивљом мржњом се устремљују на њих, када ови прелешћенима не признају стање које им се приписује и које се истиче пред светом, заслепљеним «мњењем»…

«Мњење» се састоји у томе, да се себи присвајају заслуге које даје Бог, односно да се себи приписују непостојеће заслуге. Оно је сједињено са надом у себе и хладним, површним исповедањем Искупитеља. Бог се прославља ради прослављања себе, као што је био прослављен фарисеј (Лк. 18,11). Они који су у власти «мњења» углавном су предани сладострашћу, без обзира на то што себи приписују узвишена духовна стања, која немају везе са правилним православним подвишништвом; малобројни међу њима уздржавају се од грубе потчињености сладострашћу, и то једино зато што код њих преовладава грех над греховима – гордост.

Из те врсте прелести поникле су погубне јереси, расколи, безбожност, богохуљење. Очигледно најнесрећнија последица овога јесте неправилно деловање, штетно и за себе и за ближње – зло, које се, без обзира на његову јасност и раширеност, слабо примећује и разуме. Делатницима молитве зараженим «мњењем» догађају се и несреће које су свима очигледне, али ретко: јер «мњење» које ум доводи до најужаснијих заблуда, не доводи га до помаме, као што чини растројена уобразиља.

На Валаамском острву, у удаљеној колиби, живео је схимонах Порфирије кога сам и ја видео. Бавио се подвигом молитве. Какав је то подвиг био – није ми тачно познато. Да је био неправилан може се претпоставити по омиљеном штиву монаха: он је високо ценио књигу западног писца Томе Кемпијског «О угледању на Христа» и руководио се њоме. Та књига написана је из «мњења». Порфирије је једном увече, у јесење време, посетио старце из скита који се налазио недалеко од његове пустиње. Када се опраштао са старцима, они су га упозорили речима:

«Не помишљај да идеш преко леда јер се тек појавио и још је веома танак».

Порфиријева пустиња била је одвојена од скита дубоким заливом Ладошког језера, које је требало заобићи. Схимонах је одговорио тихим гласом, са спољашњом скромношћу:

«Ја сам већ постао лак».

Отишао је. После неког времена чуо се очајнички крик. Старци у скиту су се узнемирили и истрчали напоље. Био је мрак. Нису брзо нашли место на коме се догодила несрећа; нити су брзо нашли средства да дођу до утопљеника: извукли се тело које је душа већ напсустила.

УПУТНИЦЕ

[7] Примера ради указаћемо на откривења Јакова Бемеа (1575-1624), немачког философа-мистика. Једном, када је имао двадесет пет година, Беме је «пролазећи пољем у Херлицу сео на земљу како би предахнуо. Погледавши на траву и друго биље, благодарећи свом унутрашњем просветљењу, прозрео је њихову суштину, њихову корисност, и њихова својства». Један од својих каснијих доживљаја он описује на следећи начин: «За четврт сата ја сам видео и сазнао више, него што би могао да ми пружи дугогодишњи боравак на универзитету, јер сам увидео и спозано битије свих ствари, дубину и бездан, вечно постојање Свете Тројице, порекло света и свих ствари од мудрости Божије… Видео сам и спознао сву активну суштину, како у добру, тако и у злу, затим порекло тих начела и њихову међусобну зависност; исто тако, схватио сам на који је начин започео процес рађања у плодоносној утроби вечности». Нешто слично срећемо и код Џорџа Фокса: «Налазио сам се – вели он – у стању у коме је био Адам пре пада. Откривена ми је тајна стварања. Дато ми је да видим како су све ствари добиле свој назив, сходно својој природи и својствима. У мени се појавила мисао како би можда, ради добра човечанства, требало да постанем лекар, с обзиром на то да ми је Господ тако јасно разоткрио природу и својства свих ствари (Джемсъ, «Многообразіе религіознаго опыта», Москва, 1910, сс. 399-400).  
[8] Мт. 5,8.
[9] Ис. 54,13; упор. Јн. 6,45.
[10] Позајмљено из дела епископа Игњатија (Брјанчанинова). Изд. 3, СПб, 1905, 1. том с. 230-231; 4. том с. 445; 1. том с. 233-236, 243-244, 250-251, 253-254.
[11] Почетак 3. беседе преподобног Симеон Новог Богослова (издање Оптине пустиње, 1852).
[12] Цит. дело еп. Игњатија (Брјанчанинова). Изд. 3, т. 4, с. 445.
[13] У изворнику стоји: «ако неко машта да мњењем доспе високо». Овде је употребљен описни израз како би се јасније показало значење речи «мњење» – прим. ред.
[14] Лествица, поука 7.
[15] «О првом начину пажње и молитве», «Добротољубље», 1. (или 5.) том.
[16] Исто.
[17] Свети Исак Сиријац, слово 36.
[18] Разговор преподобног Максима са преподобним Григоријем Синаитом.
[19] Том Кемпијски, «О угледању на Христа», књига II, гл. 8.

Наставиће се

(Предање)