Прочитај ми чланак

ИСТИНСКА МОЛИТВА ПРАВОСЛАВЉА и лажна мистика Запада

0
Ignatius_of_Loyola_(militant)

Игнасио де Лојола, шпански католички мистик, оснивач језуитског реда.

Мистика Цркве и мистика западних исповедања [1]

Предговор за издање из 1914. године

И док пут духовног живота и његова суштина у Православљу остају непромењени током читаве историје Цркве[2], док су наши подвижници последњег времена напојени истим Духом као и велики духоносци првих и наредних векова Хришћанства[3], код «светих» на Западу «духовно делање» се искривљује, појављују се скретања у духовном животу, приметан је други дух…

Јасно је да је васељенско духовно предање, које се чува у Православљу, тамо нарушено и да се уместо трезвеног и истински духовног човековог душевног устројства увлачи «телесно мудровање», које потиче од духа лажи и којим је западно «хришћанство» све дубље прожето.

На послетку, надамо се да ћемо моћи да понудимо и темељитије истраживање овог питања, а дотле, показаћемо (у другом делу овог рада) само кратке одломке из житија неких католичких светих, како бисмо указали на погибељна изопачења духовног разположења која су карактеристична за католичанство.

Након пажљивог читања првог дела ове свеске и прилога, читалац ће их лако и сам увидети.

Увод

О источним и западним писцима[4]

Бавим се читањем књиге коју имам на славјанском, руском и другим језицима, а која садржи «сабране изреке светих житеља египатске пустиње». Те изреке су – непроцењиви бисери! Ронилац се спушта у дубоко море како би дохватио драгоцени бисер… Свети Оци су се такође удаљавали у дубоке пустиње, где су дубоко пазили на себе и проналазили различите драгоцене бисере: христоподражвајуће смирење, детињу простоту и незлобивост, анђеоско бестрашће, духовно расуђивање и мудрост – речју, проналазили су Јеванђеље.

Прочитао сам данас изреку Сисоја Великог која ми се одувек посебно допадала и била на срцу. Један монах му је рекао: «Налазим се у непрестаном сећању на Бога». А преподобни Сисоје одговори: «То није ништа нарочито. Велика ствар ће бити, кад за себе будеш сматрао да си гори од сваког створења».

Непрестано сећање на Бога представља заиста узвишено занимање! Али та узвишеност веома је опасна када лествица ка њој није постављена на поуздани камен смирења.

Гледајте како се Свето Писмо слаже са Оцима! Оно вели: «За жртве паљенице не мариш, жртва је Богу дух скрушен. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети». Жртва и саме људске паљенице треба да буду засноване на осећају духовног сиромаштва, на осећају покајања. Без тога Бог ће их одбацити.

Такође, веома ми се допада изрека великог Пимена: «Ако увек и у свему будемо кривили себе – рекао је он – на сваком месту ћемо пронаћи мир».

Други Отац је рекао: «Ми смо оставили лако бреме, које се састоји у оптуживању самога себе, и прихватили смо се тешког, које се састоји у оптуживању других».

Такве изреке вредније су од читавих књига!

Нико изгледа није толико проникао у Јеванђеље, као свети пустиножитељи: они су се трудили да Јеванђеље остварују самим својим животом, својим мислима и осећањима. За њих је било карактеристично – дубоко смирење; човеков пад представљао је стални предмет њихових размишљања; а плач због својих грехова представљао је њихово стално занимање.

Другачије усмерење појавило се код подвижника Западне цркве и међу њеним аскетским писцима, од времена одвајања те цркве од Источне и њеног пада у погибељни мрак јереси. Преподобни Бенедикт и свети папа Григорије Двојеслов још увек су сагласни са аскетским наставницима Истока, но већ се Бернард разликује од њих, док каснији скрећу све више и више.

Они одмах теже ка висинама које су неприступачне за почетника, повлачећи за собом и своје читаоце. Сами се заносе и заводе друге. Распаљеност, често изазвана маштањима, код њих замењује све духовно, о чему они немају никакву представу. Управо то маштање сматрају за благодат. А свети Оци Источне Цркве свога читаоца не доводе у наручје љубави, нити на висине духовних виђења, него до сагледавања свога греха и пада, до исповедања Искупитеља, до плача над собом пред милосрђем Спаситељевим. Они најпре уче како да обуздамо нечиста стремљења свога тела, како да га учинимо лаким и способним за духовно делање; потом се окрећу уму и исправљају његов начин размишљања који смо усвојили након пада, замењујући га својим мислима – мислима обновљене људске природе, живо представљене у Јеванђељу.

Поред исправљања ума, свети Оци брину и о исправљању срца, о измени његових навика и осећаја. Срце је теже очистити него ум: када се увери у исправност нове мисли, ум лако одбацује стару и усваја нову; али да човек стару навику замени новом, једну особину другом, једно осећање другим, супротним – то је већ напор, то већ подразумева тежак, дуготрајан рад и невероватну борбу. Тежину те борбе Оци изражавају овако: «Дај крв и прими дух».

Дакле: треба умртвити све греховне жеље тела и крви, и све покрете ума и срца који зависе од тела и крви. Тело и ум и срце треба потчинити духу. Крв и нерве покрећу многе страсти: и гнев, и среброљубље, и сластољубље, и сујета. Последње две необично јако распаљују крв подвижника који се неправилно подвизавају, чинећи их страшним фанатицима. Сујета пре времена стреми ка духовним стањима за која човек још није спреман због своје нечистоте; будући да још није докучио истину, човек се предаје маштању. А сладострашће, које своје дејство присаједињује дејству сујете, производи у срцу варљиве, лажне утехе, насладе и опијеност. Такво стање је стање самообмане.

Сви који се неправилно подвизавају, налазе се у том стању. Оно се у њима више или мање развија, у зависности од тога колико појачавају своје подвиге. У таквом стању западни писци су написали многе књиге. Заслепљени и горди свет, који за себе сматра да је веома просвећен те да му стога није потребно да се непоколебљиво држи предања Источне Цркве, жедно дохвата ове књиге, објављује за њих да су свете и изнад свега духовне, и да заслужују место одмах покрај Светог Писма.

Код светих Отаца Источне Цркве никако се не види распаљеност крви. Код њих се никада не јавља занос који је као плод крви, на Западу често тражио њено проливање. Ова дела одишу истинским самоодбацивањем, одишу миомирисом Духа Светога који умртвљује страсти.

ПРВИ ДЕО

Истинска и лажна мистика, о истинском духовном животу, о виђењима и откривењима

Духовни живот.

Мистицизам и квијетизам су болести које рађа лажно усмерена религиозност. Појавиле су се и биле су могуће само на Западу, у хришћанским општинама које су отпале од свете Цркве, првенствено у време интелетуалних превирања која су произвели протестантизам и реформација. Оне јесу тражиле добру ствар – живо општење са Богом – али на лош начин; и што је главно, уздале су се у своје силе, као да полажу некакво право на оно што је требало да очекују од милости Божије и што је требало да приме као дар те милости. Кроз напоре таквог самоувереног делања, распаљивана је уобразиља и рађала су се фантастична очекивања, која би се, будући жарко жељена, брзо учинила испуњеним, а циљ напора постигнут. Све ово било је осликавано најпривлачнијим бојама, и представљано заводљивим сликама у измаштаним, фантастичним сазерцањима. Њихова дела заводе јер говоре о срцу драгим предметима, но она само маме, а заправо ништа не дају. То је црта карактеристична за све њих.

Истински живот у Христу је тајни (мистични) живот. Апостол Павле за њега каже да је сакривен са Христом у Богу (Кол. 3,3); апостол Петар говори о скривеноме човеку срца (1. Петр. 3,4); Сам Спаситељ вели: Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17,21). Али у својој пројави он је веома једноставан. На непознат начин Дух долази и подстиче на покајање. Учинивши тај унутрашњи преврат, Он потом наоружава верујуће срце за тешку борбу против страсти, руководи њиме и помаже му у тој борби. Ова борба, више или мање дуготрајна и тешка, предстоји свакоме. Она доводи до чистоте срца, ради које се верујући трудбеник удостојава и јаснијег разумевања истина Божијих и најсладоснијег осећаја – и једнога и другога у таквим цртама, које су тачно одређене у Јеванђељу и апостолским књигама. Последње се појављује тек након дуготрајних напора и многобројних искушења, као венац награде.

ikona crkva (1)_620x0А мистици се директно, односно пре свега, хватају управо за ту највишу тачку савршенства, и описују је онако како се она представља у машти или уобразиљи – увек у лажним бојама. Истина се може саопштити тек након опита, тек након што се духовна блага и на делу окусе; а мистици самим самим својим маштањима заграђују себи пут онамо.

Напротив, у отачким делима понајмање се говори о овим узвишеним стањима. Ту је реч превсходно о напорима покајања, о борби са страстима и различитим случајевима који се тим поводом дешавају.

Суштина живота у Христу Исусу састоји се у претварању душевности-телесности у духовност, или у одухотворењу душе и тела. Тренутак од кога то одухотворење започиње, јесте зачетак неодступне топле молитве Господу у срцу – знак његовог сједињења са Господом. Срце је корен живота и свих његових пројава. Када у њему преовладава дух, онда преко њега природно почиње да прожима целокупну структуру наше природе и да је одухотворује. Тада ум почиње да се насићује Божанственом истином и у потпуности бива прожет њоме. Воља бива прожета светим расположењем и свим врлинама; срце – светим осећањима; и тело уједно постаје уздржано, трудољубиво, живо, бодро, целомудрено. Где има свега овога, тамо се пали човек појављује као потпуно обновљен.

Карактеристична црта стања у коме се унутра показује Царство Божије, или, што је исто, када се из односа према Богу запали у срцу неугасиви пламен, јесте – пребивање унутра. Свест се у потпуности усредсређује у срцу и стоји пред лицем Господа, изливајући пред Њим своја осећања, пре свега падајући ничице пред Њим уз смирени осећај покајања и спремност да читав живот посвети служењу Њему Једином. Такав поредак успоставља се свакодневно, од момента буђења из сна, држи се читав дан, уз сваки посао и занимање, и човек га не оставља све док му се сан не спусти на очи.

Заједно са успостављањем таквог поретка, прекида се сваки неред који је до тог момента, за време тражења, постојао у човеку, током пролазног стања исцрпљивања. Незадрживо превирање мисли се зауставља, атмосфера душе постаје чиста и ведра: постоји само мисао о Господу и сећање на Њега. Одатле светлост обасјава целокупну унутрашњост. Све је тамо јасно: уз умну светлост која исходи од лица сазерцаваног Господа сваки покрет је приметан и добија правилну оцену. Стога свака лошао помисао или осећање који се дотакну срца у самом зачетку наилазе на противљење и бивају прогнани. Ту се испуњава оно што саветује Филотеј Синајски: «Од јутра стани код улаза у срце и именом Исусовим побеђуј непријатеље који се приближавају».

Ово протеривање свега што није добро може да се догоди у трену, а може да траје сатима, данима, месецима и годинама; међутим, суштина ствари је увек једна – да се ништа зло не пушта у срце, него да наилази на одлучан отпор од тренутка када се појави свест о томе да је у питању нешто зло, и да се његово протеривање не прекида све док срце не буде потпуно испражњено од њега. Одмах после тога, шта год да се мисли, осећа, жели, говори или чини – то је оно за шта се тачно зна да неће увредити Господа Који се непрестано сазерцава, оно што је Њему угодно и што је у складу са Његовом вољом. Ако пак промакне нешто против Његове воље, истога часа смирено се исповеда Господу и очишћује унутрашњим покајањем или спољашњом исповешћу, тако да се савест увек чува чистом пред Господом.

Као награда за сав тај унутрашњи труд даје се смелост пред Богом на молитви, која непрестано загрева срце. Непрестана топлота молитве јесте дух тога живота, тако да се са прекидом ове топлоте прекида и кретање духовног живота, као што са прекидом телесног дисања престаје и телесни живот.

У ових неколико речи саопштено је шта све са собом доноси успостављање царства унутра у човеку, или, другим речима, блажени огањ који се на крају разгорева у срцу; управо тиме се одређује и суштина истинског духовног живота, односно његове суштинске фунције. Наравно, не појављује се све то одједном са уобичајеном силином – има и скретања, погрешака и попуштања; али овде се има у виду управо оно што се догађа од тренутка када се ум сједини са срцем и, утврђујући се унутра, стане на службу пред Господа.

Виђења.

Ретки су свети подвижници који су писали о духовном животу, код којих нећете наићи на упозорења у вези са виђењима или привиђењима. Њих не доживљавају сви. Неки их не доживе никада. Други пак имају нарочите склоности према њима. Али ту није крива природа, него неправилност деловања самих оних лица која им се подвргавају.

У природном поретку или устројству наших сила, на прелазу од «споља» ка «унутра» стоји уобразиља. Њу треба успешно заобићи, како би се стигло до правог места унутра. Због неопрезности можете да се спотакнете и да останете тамо, па да будете уверени да се ушли унутра, а да сте заправо само у предворју, у незнабожачком дворишту. Но, то још не би било ништа, да ово стање није готово увек праћено самообманом, из које се развију виђења са њиховим погубним последицама.

Ово стање представићу вам речима преподобног Симеона Новог Богослова, из његових чланака о три начина молитве (из «Добротољубља»). Познато је да је сва брига ревнитеља духовног живота усмерена на то да себе поставе у потребан однос према Богу. Ово се догађа и показује по молитви. Она представља пут усхођења ка Богу и њени степени су степени нашег приближавања Богу. Најпростији закон за молитву је – ништа не замишљати, него сабравши се умом у срцу, стајати у убеђењу да је Бог близу, да види и пази, и у том убеђењу клањати се Њему, страшном у Својој величини, и блиском нама у снисхођењу.

Међутим, ево шта неки чине за време молитве: «Стојећи на молитви подижу очи и ум ка небу, и у своме уму замишљају Божанска саветовања, небеска блага, анђелске чинове и обитељи светих. Једном речју, за време молитве они се присећају свега што се у Светом Писму сликовито говори о поменутим предметима, пребирају по томе и труде се да необичним представама и сликама покрену своја осећања, у чему понекад и успевају, па смекшавају своје срце како би желело Божанско, доспевају у умиљење и плачу». Нема ничег лошег и опасног у томе да се Божански предмети замишљају у оном облику како су представљени у Светом Писму; ми о њима и не можемо да размишљамо другачије, него облачећи их у појмове и слике. Но, никако не треба да мислимо да је и у стварности онако како показују ове слике, а тим пре не треба да се задржавамо на њима за време молитве. За време побожних размишљања или богомислија то је умесно; али за време молитве – није.

Слике пажњу држе напољу, ма колико свештене биле, а за време молитве пажња треба да буде унутра, у срцу: усредсређење пажње у срцу представља полазишну тачку исправне молитве. Пошто је молитва пут усхођења ка Богу, скретање пажње са срца је скретање са тог пута. Дакле, они који употребљавају приказани, уображени начин држања за време молитве, већ на првом кораку сами себи постављају препреке у делу за које су се тако ревносно везали.

Тај погрешан први корак представља само почетак невоље, који води ка нечем горем и опаснијем. Будући да је ово лебдење и летење ума у небеским областима лако, и да, услед везе срца са уобразиљом, одмах оставља трагове свога утицаја кроз смекшавање осећања, онај ко се држи тако одмах почиње да машта о успешности свога дела и о своме савршенству. «Код таквога – каже свети Симеон – срце се мало-помало горди, јер он умишља да то што му се догађа и што се одвија у њему долази од Божанске благодати, као утеха. Зато и моли Бога да му подари да увек буде у таквом стању, мада то није добро стање, него прелест». На тај начин, пут напредовања код њега се пресеца у самом зачетку, јер оно што тражи сматра за достигнуто, а да заправо није ни почео да га достиже. Зато такав човек «никада не може да се уразуми и да достигне врлину или бестрашће».

vidjenja ili prelastДаље, умишљеност још више распаљује уобразиљу, и она брзо слика нове слике, стављајући у своја маштања личност онога који машта и представљајући је увек у привлачном облику, у близини, Бога, анђела и светих. Што више он тако машта, то се у њему више укорењује убеђење да је већ постао пријатељ неба и његових житеља, који заслужује опипљиво зближење са њима и нарочита откривења. На овом степену појављују се виђења, као природна душевна болест и као дело ђавола који не спава.[5]

«Многи су се на тај начин прелестили, гледајући телесним очима само светлост и сјај, осећајући мирисе телесним чулом мириса, слушајући гласове својим ушима и томе слично. Неки од њих су пореметили умом, па су прелазили са места на место као луди. Други су се, примивши демона који им се јавио у лику анђела светлости, до те мере утврдили у прелести, да су до краја остајали непоправљиви, не прихватајући савет ни од једног брата. Трећи су, по демонском наговору, сами себе убијали бацајући се са литица и утапајући се. И ко би могао да наброји све прелести у које је ђаво гурао такве! Ако штету не трпи свако ко се држао таквог начина молитве, то је зато што је живео у манастиру са другом браћом. Али ипак, они се подвизавају без икаквог успеха».

Не треба заборавити да постоје виђења која су плод распаљене уобразиље и виђења која су – демонска прелест. Благодатна виђења су веома ретка, њих уређује Духа Божији ради духовног васпитавања. Тако дакле постоје виђења и од Духа Божијег: али треба бити веома опрезан у њиховом разликовању, јер недалеко од себе имамо мрачног кушача, који уме да прими изглед анђела светлости. И колико је било неопрезних, који су погинули услед неразборитог поверења у односу на виђења!

Опитни умеју да их разликују од порода сопствене уобразиље и демонских привиђења; али пошто у пракси неискусних људи има много више него искусних, а уз то ђаво је веома лукав, као опште правило постављено је – да се никаква виђења не примају и да им се не указује поверење.

«Добро пази на себе, чувару дела Божијег – пише други наставник духовног живота – и разумно обављај своје дело. Ако видиш светлост или огањ, изван или унутар себе, или какав лик, на пример Христа, или анђела, или неког другог, не примај то, да не би претрпео штету. И уму своме не допуштај да у теби ствара такве слике: то је спољашње дело и води у прелест. Ако пак приметиш да неко тајно вуче твој ум ка таквим спољашњим фантазијама, не дај се, држи се унутра и дело пажње према Богу обављај без икаквих слика».[6]

УПУТНИЦЕ

[1] Према тексту издања «Мистика Церкви по сравненію съ мистикой католической» Моск. губ. Типографія И. Иванова, Сергіевъ Посадъ, 1914. г, објављено у часопису «Православная жизнь», бр. 9. и 10. за 2000. годину, Holy Trinity Monastery, Jordanville, NY, USA.
[2] Упореди: други део 28. свеске, а такође и свеску 30.
[3] Исто.
[4] Позајмљено из 4. тома дела епископа Игњатија (Брјанчанинова). Изд. 3, СПб, 1905, с. 487-500.
[5] Западни мистици су готово сви били у овом стању. Треба прочитати само неколико страница из њихових дела, па да се човек у то увери. Тако је на пример било са мајком Терезом. Детаљније о томе види у другом делу.
[6] Свети Григорије Синаит, «Добротољубље», 1. део.

Наставиће се

(Предање)