Прочитај ми чланак

ПРАВОСЛАВНА ЖЕНА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ: Подела обавеза у породици и њено јединство (6)

0

porodica2968

Поштовани читаоци, ако имамо на уму речи св. Јована Лествичника: ”Ако жена изгуби уздржаност, целомудреност и скромност дароване јој од Бога – неће се спасти ни једна жива душа”, онда видимо колико је велики значај жене у свету и колико је значајно њено поимање свог Богом благословеног подвига у животу, превасходно – у породици.

Многи су светитељи, од првих до последњих векова хришћанства, то јасно видели и поклањали велику пажњу васпитавању жена Хришћанки, јер су знали да мајке Хришћанке – васпитавају Хришћане.

Из историје Цркве, добро је позната чињеница колико су мноштво светитеља и мученика васпитале њихове побожне мајке, којима су они били захвални до краја својих живота.

Немогуће је пренагласити значај жена у Цркви Христовој и њихов утицај на судбину породице, државе и света. Чак је и неки светитељ рекао: ”Дајте ми поколење жена Хришћанки и променићу свет!”.

У том смислу, књижица која је пред нама у наставцима, говори о томе каква треба да буде жена Хришћанка данас.

Подела обавеза у породици и њено јединство

Господ је уградио у организам мушкарца и жене, како физичке, тако и душевне особености, тако да они једно друго допуњују. Ако је за мушкарца углавном својствена мужевност, физичка снага и издржљивост, затим обдареност како интелектуална, тако и за разне вештине, женама у већем степену одговара снага љубави, предусретљивост срца, нежност у осећањима итд. Као последица овога проистиче и идеална подела низа породичних обавеза.

Материјално издржавање породице пада на мужа, а домаћи послови и брига о деци- првенствено на жену.* (Домаће, породично васпитање налази се у рукама мајке. Такво васпитање, које се добија од жене, може се назвати женственим. Могућ је негативан утицај таквог васпитања у случају да је оно искључиво, и у породици оно бива уравнотежено утицајем мушкарца.) Васпитавање деце, природно, обавезује оба родитеља. По закону који је Бог установио за људе муж је хранилац породице и зато не може да све своје време проводи у породици. Али зато мајка мора да припада породици и деци. Њихово васпитање и брига о породици представља њен дуг пред Богом , државом, друштвом и мужем. Удаљавање мајке од породице због зарађивања је највећа несрећа за децу, то је и породична несрећа, нарушавање целине и јединства породице.

Најчешће је то доказ недовољне љубави према деци, знак духовне болести мајке и њеног маловерја. Зарађивање и удаљавање од деце због тога може да буде оправдано само код удовица. Али и овде при тврдој вери и снажној молитви Господу и Богородици, могу се избећи недаће и наћи начин да се прехрани без напуштања деце. Бог је Бог милости, који ће „сиромаха и удовицу примити“. И свемогући Господ налази храну за удовице, не одвајајући их од деце. Можда ће бити потребно да се суочи са недаћом и нуждом, али су оне неупоредиве у односу на несрећу одвајања деце од матере. У Историји Цркве постоје многобројни примери побожник удовица.

Позната је старозаветна прича о чудесном прехрањивању удовице у Сарепту Сидонском. Ова удовица је била побожнија од свих израиљских удовица и због овога није оскудевала у време велике глади, као што сам Господ сведочи о овоме (3 . Цар. 17,10; Лк. 4, 25-26): Дубоки познавалац живота цар и пророк Давид овако говори: „Бијах млад и остарјех, и не видјех праведника остављена, ни деце његове да просе хљеба.“ (Пс. 36, 25). А оно што је имало места у Старом Завету, тим пре се остварило у Новом, када се благодат неизмерно умножила. Зато нико не може да одвоји децу од мајке, која је с вером предала себе у руке Промисла Божијег и која пре свега тражи Царство Божије.Таква породица представљаће домаћу цркву, као што је то било у првим вековима хришћанства. У таквој породици, повезаној љубављу у једну целину, владаће другачији односи у поређењу с огреховљеним светом, и неће бити генерацијског јаза – између „старих“ и „младих“.

Породица представља утврђење, на које „непријатељ рода људскога“ неуморно напада. Подела породице је ужасна ствар. О томе Спаситељ говори: „Ако се дом сам по себи раздијели, тај дом не може опстати“ (Мк. 3, 25). Главни услов опстанка целине породице и чврстине духовник основа преданих деци, представља узајамна повезаност, љубав међу члановима породице. Чувајмо јединство породице у љубави, памтимо и у породици најпре испуњавајмо заповест која је прва по значењу, а последња по времену када је Господ изрекао: „Да љубите једни друге, као што ја вас љубих“ (Јн. 13, 34).

porodica 123

Хришћанска породица, отац, мати, деца, су образ Свете Тројице на земљи. И као што је Св. Тројица, једна целина, тако је и права хришћанска породица једна целина повезана љубављу. У томе је и залог њене бесконачне радости у вечности. И нека супружницима непоколебљиво јединство породице буде главни светионик кроз живот. Достизање јединства породице је слично достизању тајне Свете Тројице – достизању антиномије Њене „неспојивости и нераздељивости“. Онај ко заиста воли, не живи собом и за себе, већ животом онога и за онога кога воли: његове мисли и осећања посвећени су само животу вољених. Његова душа је неодвојива од оних које воли и не могу је одвојити ни удаљеност места, ни протицање времена.

Љубав је јача од смрти, и ништа не може да савлада и победи љубав. У породици истински хришћанској, која живи љубављу, отац не живи свој живот, него животом жене и деце, а жена животом мужа и деце, а деца душом неодвојивом од вољених родитеља. Љубав брише границе индивидуализма и делове сједињује у једну нераздељиву целину.

Наставиће се –

Извор: ПРАВОСЛАВНА ЖЕНА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, ИСТИНА – ЧАСОПИС ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ, 2005.

(светосавље.орг)