О актуелној спољнополитичкој ситуацији, редакција „Србин инфо” је разговарала са Борисом Надом, геополитичким стручњаком:

Убијен је један од вођа Десног сектора, Олександер Музико. Десни сектор обећава да ће осветити свог вођу. Како је настао Десни сектор? За чији интерес они раде?

– Десни сектор, укључујући и вођу и главног „идеолога“ Јароша, био би само једна у низу сличних, опскурних неонацистичких организација у Украјини и Источној Европи, да овај покрет у државном удару у Кијеву од 22. фебруара није одиграо улогу коју је одиграо.

Легитимна власт у Украјини оборена је снајперским хицима и терористичким акцијама неонацистичког Десног сектора које су потом уследиле. Била је то заједничка и добро координирана акција америчких тајних служби, проамеричких либерала и украјинских екстремних шовиниста, савремених следбеника Бандере. А то је управо оно што Запад и Америка данас по сваку цену настоје да сакрију.

Олександер Музичко, познатији по надимку Сашко Били, био је злосутни симбол Десног сектора – човек који је, између осталог, постао светски познат по „калашњикову“ немарно окаченом о раме, безобзирној ароганцији и бахатости којом је заводио „демократију“, по својој неспутаној мржњи према „Москаљима“ (Русима) и по садомазохистичким сеансама у којима је учествовао, о чему постоје аутентични видео-записи, који су, по свој прилици, документовани у организацији неке од руских обавештајних служби. Реч је и о саборцу чеченског терористе Шамила Басајева, који је хладнокрвно, сопственом руком, ликвидирао заробљенике – разоружане руске војнике. 

Сада јуришници Десног сектора сметају једноставно свима, а најпре налогодавцима и правим организаторима кијевског пуча. Злочин је извршен, а њима више нису потребни извршиоци ни сведоци – дојучерашњи савезници. Или ће се кијевска хунта обрачунати са Десним сектором или ће Десни сектор једном заувек завршити са хунтом, у некој врсти новог „мајдана“. Много је вероватније да је ово крај Десног сектора и самозваних вођа украјинске „националне револуције“. Убиство Музичка је по свој прилици увод у „Ноћ дугих ножева“, на украјински начин.  

Од питања како је настао Десни сектор много је важније питање коме они заправо користе. Данашња позиција Десног сектора у ствари открива безизлазност позиције украјинског „трећег пута“. Цео „Евромајдан“, укључујући и проамеричку хунту која је тренутно на власти, користи само И једино Вашингтону – не Украјини, не Русији, па чак ни ЕУ-Немачкој. Украјински националисти су само корисни идиоти Запада, пешадија НАТО пакта. „Евромајдан“ није излаз из украјинских проблема, већ једна врста политичке шизофреније.

Сада, када је обављен посао за који су, узгред, били плаћени, дојучерашњи „хероји мајдана“ ће бити враћени тамо где и припадају: на друштвену маргину, у подземље, а многи ће бити и физички ликвидирани. Јасно је да судбина Музичка у блиској будућности очекује и Јароша и многе његове следбенике. 

Прошло је три године након свргавања Гадафија. Каква је сада ситуација у Либији?

– Ситуација у Либији је тачно онаква каква ускоро очекује Украјину под влашћу хунте или оно што од ње остане (запад Украјине, Галиција), онаква какву сада гледамо у делу Сирије под контролом такозване опозиције или у Ираку, коме су америчке снаге „донеле демократију“, свргавајући „озлоглашеног диктатора“ Садама Хусеина. То је анархија на делу, наставак беспоштедног грађанског рата, у коме се сукобљава безброј на смрт завађених опција, из чега се више не назире никакав излаз.

Америка је добила контролу над токовима нафте и либијским девизним резервама, Либија је изгубила један вид државе благостања или социјализма на арапски начин, а добила је „демократију“: то је, такође, будућност која очекује било коју земљу која себи допусти луксуз „обојене револуције“. Развој догађаја је очекиван, чак закономеран.

Америка више није у ситуацији да бира своје савезнике, данас су сви добродошли у амерички табор: радикални исламисти као и неонацистички јуришници (Десни сектор у Украјини), либерали, ултралевичари и екстремни десничари, авантуристи и „пси рата“, па чак и психопате и канибали који пред камерама прождиру органе заробљених сиријских војника.

Адекватан термин за то је либерал-фашизам. „Баршунасте револуције“ су ствар данас већ далеке прошлости. Сада САД наступају без рукавица и без стида, брутално и отворено, окрвављених руку.

Заправо, Америка више нема никакву идеју ни програм за било коју земљу у коју данас извози „демократију“. Њен циљ је само и једино свргнути постојећу, по САД а њене стратешке интересе непоћудну власт. Потом таква земља тоне у безакоње, у отворену анархију. Последица такве „дубинске демократизације“ је распад државе, атомизација друштва и свих социјалних система. Будућност је, једном речју, „евромајдан“: стална и бесциљна побуна, бесконачни рат свих против свих, рат етноса, племена, нација, политичких опција и конфесија, као у Либији, Ираку, Афганистану или Украјини.

Амерички стратези типа Бжежинског заиста и немају неку другу идеју или концепт. САД данас извозе искључиво грађански рат и хаос. Али по закону спојених судова, то значи да и САД, пре или касније, очекује њихов сопствени „мајдан“, на трговима Њујорка или Вашингтона. То је последња консеквенца њиховог „идеолошког“ програма. Либерализам на амерички начин је у својој суштини заиста нихилистичка идеологија. 

Како коментаришете дешавања и немире у Венецуели?

– Догађаје у Венецуели немогуће је посматрати ван контекста: тренутно је у току грчевита борба Американаца да по сваку цену очувају монополарни свет. То је, по свим аспектима, само још једна „обојена револуција“, спонзорисана споља. Узгред, Американци верују да у исто време могу да контролишу три кризе у свету, не више од тога – у овом тренутку, то су Украјина, Сирија и Венецуела (не и Либија) – а испоставља се да не могу ни то. Бар не на, за њих ваљан, ефикасан начин.

Јужна Америка се већ деценијама одупире америчкој хегемонији, Венецуела је само један у низу сличних примера. Сукоб у Венецуели има и своју идеолошку димензију. Председник Мадуро је аутентични представник јужноамеричке верзије социјализма и настављач наслеђа боливарске револуције, попут његових великих претходника, Фидела Кастра и Уга Чавеса.

Вашингтонски стратези овде примењују мање-више исти рецепт као и у Украјини или Сирији, и ту нема никаквих тајни. Или амерички стратези немају много маште, или је избор средстава која Америци још стоје на располагању сада веома ограничен.

Дакле, Америка заиста пада, али САД упркос томе остају веома опасан противник. Њене моћи данас не би требало потцењивати, а ни прецењивати. Све што данас покушавају САД само је покушај да на неко време одложе свој крах, извозећи конфликте, терор и грађански рат, и то више није никакав поредак, него глобални светски хаос. То је фаза агоније америчке хегемоније, истински почетак краја, предсмртни ропац прекоатлантског Левијатана.

(СРБИН.ИНФО – Теша Тешановић, Алексеј Димитрајевић)

Ознаке: Борис Над, Венецуела, Либија, неофашизам, САД, Украјина