Данас када је све одрађено како треба многим Србима је незамисливо да неки Вјекослав, Фабијан, Дон, Фратар, Медо, Иво, Јосип може себе да сматра Србином иако је католичке вере, а опет заборављају да је наш први краљ лозе Немањића био прво крштен у Католичкој цркви, па опет долазимо до те фамозне религије која је поделила Србе.

Па да почнемо о покрету Срба Католика још пре оснивања Хајдука из Сплита.

Покрет Срба католика први пут се организовано појавио на територији Далмације. За почетак покрета може се условно узети оснивање часописа Дубровник 1849. године од стране грофа Меда Пуцића и Матије Бана, обојице чланова Србске краљевске академије. Можда би неко помислио да је све то била само политика србске кнежевине, те да су Пуцић, Бан и многи други били просто речено, ”агенти Србије”, што су често износили припадници Хрватске странке права. Међутим, како је већина Срба римокатолика била високо образована и за данашње појмове (Перо Будмани, један од најактивнијих Срба католика знао је чак деветнаест језика!), и како србска политика од унутрашњих трвења никако није ни могла да покрене сличну иницијативу, тешко да су теорије ,,праваша” прихватљиве.

Но, оно што нас као људе двадесет првог века може да научи овај несвакидашњи покрет, није за потцењивање, јер су многе проблеме Срба први на својој кожи осетили управо људи попут Меда Пуцића, Људевита Вуличевића, Антуна Фабриса, Марка Цара, Ива Ћипика, дон Јакова Групковића, и многих, многих других. Опет наглашавам да обратите пажњу на имена и презимена неких Срба у Далмацији.

Др Лујо Бакотић један од представника Срба римокатолика у свом делу ,,Срби у Далмацији” број својих сународника и католика процењује на 20-25 хиљада, док ће још један србски првак Стијепо Стражичић у листу ,,Радник” 1887. навести да у ,,Далмацији на сваких 100 Срба 78 су католичке вјере”. Занимљиво је да два Немца у Далмацији па и читавој јадранској обали до Истре уопште не налазе Хрвате, већ само Србе и Италијане. Њихова имена су Лудвиг Салватор, племић који је пропутовао цео Медитеран, а иза себе је оставио дело ,, Die Serben an der Adria”, објављено у периоду 1870-78 као етнолошка студија о ношњама, приморских Срба. Друго значајно дело је објављено на србском језику у Задру 1893. године под називом ,,О етнографији Далмације” из пера Хермана Бидермана, аустријског историчара и социолога.

Оно по чему су Срби римокатолици такође ,,предњачили” је и увођење латинице. Управо се међу њима по први пут међу Србима јавила латиница и то у прво време у верске и сврхе коресподенције, да би касније потиснула ћирилицу која је у Дубровнику дуго била баштињена. Да је ово тачно потврђује нам нико други до Вук Караџић, који у својој ,,Писменици” из 1814. године, јасно прави разлику између ћирилице, латинице којом се служе Срби римокатолици и латинице којом се служе Хрвати.

Како се губе Срби Католици у Далмацији. Једноставно после првог рата већини је наметнуто да буду Југословени који су се још сећали својих србских корена док после другог рата постају Хрвати и полако се губи сваки идентитет и тако НК Хајдук који није осећао ништа према НДХ и Хрватима већ је до тада задржао своје колико толико србске оквире постаје насилно и ХНК Хајдук и пише му се нова историја као и свим породицама Далмације чија презимена данас звуче хрватски и италијански а пре мање од 100 година то су биле породице које су биле поносне на своје србске корене и католичку веру али то им је било ускраћено тако да су постали Хрвати а Хајдук хрватски иако Хајдуке хрвати нису имали! Иначе пре тога је настала изрека у Далмацији „Брат је мио ма које вјере био“.

На крају, једна појава која је можда најкарактеристичнија за Србе: ,, када је Турчин крвав до лаката, потурица мора бити до рамена”. Ово се исто може рећи за покатоличене Србе, који су постали Хрвати. Тако рецимо још има православних Срба који се презивају Павелић (аутор ових редова лично познаје једног) као и ,,поглавник НДХ”, Шакић попут Динка Шакића, Лубурић попут Вјекослава-Макса команданта Јасеновца, Мајсторовић попут најпознатијег фратра-кољача, Рукавина попут Јоза и Јураја, Перковић попут Томпсона, а о Старчевићима и да не говоримо.

Срби римокатолици су свакако обележили једну епоху, а наш заборав је обележио нас. Између србске нације којој су припадали и римокатоличке цркве, постали су Хрвати или нестали. На нама је, да им се у нестанку не придружимо, да макар мало учимо на њиховим грешкама и да оставимо то будућим генерацијама у аманет. Великомученици јасеновачки нас посматрају.

Национални рад приморских Срба, одвијао се преко просветних и привредних друштава, која су окупљала православне и католике. Србско братство, основано је 1897. године, трудећи се да целокупан јавни живот Срба, концентрише у јединственој организацији и на политичком плану. Окупационе аустријске власти су рад овом србском друштву забраниле 1899. године. На скупштини у Книну (Крајина), 20. и 21. октобра 1901. године, састали су се посланици, општински начелници, свештеници, учитељи, занатлије, трговци и виђенији сељаци приморских Срба и основали просветно-привредно друштво Србска зора. Најзаслужнији за оснивање друштва био је Антун Фабрис.

Ново друштво је после искуства са Србским братством одвојило просветно-привредни рад од политике. На скупштини у Дубровнику, 9. маја 1902. године, усвојена су правила друштва и изабрана управа под председништвом Матеја Шарића, апотекара из Дубровника. У ту су управу, која је имала 16 чланова, ушли најугледнији Срби са Приморја.

Установљени су Пододбори Србске зоре у местима где је било најмање 30 чланова. Седиште друштва било је у Дубровнику. Рад друштва кретао се у два правца. С једне стране радило се на унапређењу привреде, а са друге на подизању опште просвећености приморских Срба. Да би унапредила привреду Србска зора је подстицала оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. На челу покрета за оснивање задруга били су Срби Дубровчани, др Рудолф Сарделић (душа задружног покрета), Матеј Шарић и Луко маркиз Бона.

Прва Србска земљорадничка задруга на Приморју основана је 1902. године у Боки Которској у селу Каменари. У првој половини 1904 г. основане су земљорадничке задруге у Главатићу, Главатима, Пријерадима, Мокринама и Ораховцу (Бока Которска); у Ђеврскама и Кистањима (Северна Далмација). Укупно је до 1914. године у Далмацији основано 42 земљорадничке задруге, 2 рибарске задруге (Баошић и Св. Стефан) и 3 уљарске задруге. Уз помоћ Србске банке из Загреба и њеног прокуристе Стевана Крамате осниване су штедионице: Србска бокешка штедионица у Котору 1901. године, Србске штедионице у Задру и Дубровнику 1902. године.

На иницијативу Србске зоре основан је 1905. године Савез србских привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику. Први конгрес србских задруга на Приморју одржан је 7. августа 1908. године у Дубровнику. На њему је учествовало изасланство задругарства из Србије. Упоредо са радом на ширењу српског задружног покрета, Србска зора је по селима делила пољопривредне алате, плави камен, вештачко ђубриво и семење детелине. Ради семена и гладних година, сељацима је препоручивала установу Задружних амбара. На иницијативу Савеза србских привредних задруга основана је 1909. године у Дубровнику Централна каса србских привредних задруга на Приморју.

И сада долазимо до 1911. године када је основан фудбалски клуб Хајдук.

Ко га ја основао?

Ту њихова историје не лаже толико али мало сакрива и манипулише чињеницама. Хајдук су основали Фабијан и Лука Калитерна , Луцијан Стела, Вјекослав Иванишевић, Иван Шакић. Пре другог рата све Калитерне су се сматрале Србима. Луцијан има презиме италијанског порекла али је био Србин католик, док су Шакићи и Иванишевићи пре другог светског рата били Срби неки католици, неки православци али националност им је била србска. Што се тиче браће Калитерне имамо необориве доказе њиховог порекла и осећања што је најбитнје у књигама Аустро-угарске где пише да су оба брата затварани због Србофилије и ширење великосрбске пропаганде током рата. Погледати слику доле.

Шта се прећуткује? За почетак да су у оснивању клуба такође учествовали следећи Србски студенти из Чешке и Аустрије пореклом Далматинци али њихова имена су вероватно превише србска за један ХНК. Они су: Блажо Приморац, Борислав Приморац, Ђорђе Матавуљ, Никола Матановић, Павле Јанковић, Филип Радовић, Филип Јанковић, Јован Дивац, Новица Давнић, Бранко Вуковић. Значи они нису битни за клупску историју јер су очитог србског порекла док код других је то латинским именима доведено у питање.

Онда се прећуткује да је помоћ како логистичку тако и материјалну за оснивање клуба студентарија добила од Србске Зоре. Е сад ово је већ очито зашто се заташкава и зашто се ћути.

 

Ајмо сада мало о имену ХАЈДУК, зашто ХАЈДУК?

Питамо се зашто је већина Срба из Лике, Крајине, Баније, Далмације, Кордуна… навијало за ‘Ајдука из Сплита. Подсећање на велики србски клуб Хајдук из Сплита, чији навијачи данас, не знајући рођење, историју и гене, певају „за геноцид спремни“.

Добио је име у част србских хајдука и ускока. Да напоменемо да „Хрвати“ нису имали хајдуке а да су хајдуци по Далмацији и Истри били Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. чија се имена спомињу и у СРБСКИМ народним пјесмама јер ако се сетимо путописа Немаца који нису налазили Хрвате у приморју остаје јасно да једнио су могли бити или србски или талијански `ајдуци а ја стварно не зна за иједног хрватског хајдука. Да подсетимо, до другог светског рата већинско становништво Сплита, Солина, Каштела, Далматинске Загоре, Дрниша…а да не помињемо Дубровник је било већинско србско. Ојкаче, личке капе, сињска алка, крајишка ношња, музика и песме а на крају и Хајдук из Сплита је украден Србима са тих простора. Јер још једном да напоменем Хрвати нису имали на Хајдуке, ни Ускоке тако да само име клуба је већ јасна ствар о чијем клуби се ради.

Хајдук је првих година играо у црвено плавим белим дресовима али је то АустроУгарска забранила па су прешли на беле или биле дресове а шаховницу ставља са настанком НДХ.

Хајдук је 30 година играо без грба на дресу и први пут га је поставио 1941

Али имамо још једну чињеницу ако још има иоле који неверни тома.

Председник Хајдука од 1913. године био је Будислав Грга Анђелиновић Ко је био опаки Грга Анђелиновић?

Због протуаустријског говора у Косову код Книна при прослави Косовске битке, у Задру је 1915. осуђен на три године строгог затвора. Двије године касније аустријске власти га, по казни шаљу у војску у Беч. Свршетком рата и након опће амнестије свих затвореника, враћа се у Загреб и уређује лист Хрватска држава коју издаје фракција Странке права (Милиновци), а која се залаже за народно уједињење свих славенских народа. Најзанимљивији дио биографије др. Грге Будислава Анђелиновића је гушење побуне хрватских војника 5. просинца 1918. на Тргу бана Јосипа Јелачића, те сурадња с четницима тијеком ратних година.

Просиначку побуну коју је по заповиједи др. Грге Будислава Анђелиновића у крви угушила полиција – морнари и српски соколови. Ево како те догађаје описује повјесничар др. Рудолф Хорват у књизи Хрватска на мучилишту: „Предсједништво Народног вијећа издало је 3. просинца 1918. у Београду обавијести да с ’даном 1. просинца читав наш народ славенско-хрватско-српски твори јединствену државу под регенцијом његова кр. височанства престолонасљедника Александра’.

У Загреб је 2. просинца 1918. дошла прва вијест да је синоћ у Београду створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.“ Аустроугарској наклоњени Хрвати одлучили су да протестују. За њихову је намјеру по својим уходама сазнао др. Грга Анђелиновић, шеф полиције у Загребу. Он је на неке куће на Јелачићевом тргу смјестио оборужане војнике (морнаре) који дочекаше војне манифестанте. Дошло је до сукоба у коме су морнари лакоумно из машинских пушака с прозора двију кућа (број 6 и 21) пуцали на војнике и полазнике. Неки војници узвратише пуцњаву, али – како бијаху незаштићени на отвореном тргу – брзо подлегоше. „Телефонски сам се обратио г. потпуковнику Симоновићу и г. потпуковнику Антонијевићу да ми као шефови и делегати србске војске дођу у помоћ, јер ја нећу моћи да одржим ред у Загребу. Г. Симоновић је казао: ’Ја нисам добио акт о уједињењу, ја нећу да проливам хрватску крв, нећу да се каже да је овде у Загребу брат Србин пуцао на брата Хрвата’ (Пљесак у Скупштини).

Господо, онда сам ја по својој дужности сматрао да треба први да почнем, сматрао сам да је то моја дужност и ја се тим крвавим рукама, које ми предбацују господа од Хрвата, поносим. „Забиљежени су податци да је тијеком ратних година 1942. и 1943. писао текстове у канадском Српском гласнику и четничком листу Новости. Најзанимљивији део његове историје је да је током рата био један од помагача Војводе Мочила Ђујића.

Ако неће Срби из Србије, Срби из Далмације хоће. И у овом хрватском пристрасном тексту све јасно пише између редова. У преводу човек је пуцао на исте оне људе који су ратовали тај рат на страни Угара који су починили најгнусније злочине на Србима у том рату. Остао је омржен код Хрвата који га називају про југословенским Хрватом иако се сам сматрао Србином.

Шта можемо закључити из свега овога? Србско име, србски студенти, Србин председник клуба?

Закључак је јасан! Ми смо народ који олако заборавља и препушта све своје другима, тако је и са Маћедонцима, тако је са Албанцима, Бугарима, Хрватима, Мохамеданцима а полако и са Црногорцима.

Памет у главу и одржимо сећање на наше Србе ма које вјере, вере и вире јер су крв своју, име и част давали за своје поносно србско порекло и да би их се ми сећали а не под усташе и балије заводили.

Живела СВЕСРБИЈА!

Живио Хајдук и његова славна србска историја!

 

Коришћена литература:

Ludwig Salvator – Die Serben an der

Adria:http://www.ludwigsalvator.com/digi/serben/serben.htm

О етнографији Далмације, Х. Бидерман 1893:http://www.scribd.com/doc/18452012/HI-Bidermann-Etnografija-Dalmacije-1893g

The Catholic Encyclopedia: http://www.newadvent.org/cathen/02694a.htm

Срби католици – Светозар Борак, Нови Сад 1998.

Целокупна дела- Никола Томазео и Људевит Вуличевић, приредио Васа Стајић, Суботица, 1929.

Католички Срби – Лазо М. Костић, Српски културни клуб ,,Свети Сава” 1963.

О српском имену по западним крајевима нашега народа – Василије Ђерић, Београд 1914.

Срби католици на Приморју од уједињења до Априлског рата – Саша Недељковић

Зборник о Србима у Хрватској 1 – САНУ, 1989.

Српство Дубровника – Андреј Митровић, СКЗ 1992.

srpskaistorija

(Извор: http://hajduksrbija.blogspot.com/)

Ознаке: Далмација, дубровник, Срби, срби у далмацији, фудбал, Хајдук Сплит, Хрватска