(dw.de)

Масовне демонстрације, сукоби и жртве. Градски тргови у Кијеву поново су место где се руши власт и поново је главна мета Виктор Јанукович. Линија поделе сече цело друштво на, условно речено, русофиле и Европејце.

На улицама Кијева у недељу је било бар сто хиљада демонстраната, док опозиција говори о читавих пола милиона. Гневни због одбацивања Споразума о придруживању ЕУ, грађани траже смену читаве власти, почевши од председника Виктора Јануковича. Дан раније је у сукобима са полицијом једна особа страдала, било је десетине повређених и ухапшених, две стране се међусобно оптужују за насиље, док Јанукович покушава да буде „неутралан“, осуђује свако насиље и обећава да ће сви насилници бити кажњени, без обзира да ли су били међу демонстрантима или полицајцима. Лидери опозиције позивају на наставак протеста после којих ће – какав год исход био – украјинско друштво остати још дубље подељено.

Познаваоци прилика верују да би ванредни избори решили кризу – „на њима би Виктор Јанукович поразом платио што је ставио европску будућност Украјине на коцку“, каже за ДW професор Андреас Умланд који предаје на Универзитету у Кијеву. Додаје да полицијска репресија такође не иде Јануковичу у прилог те да не може кривицу свалити на полицију. „Овде полицијски апарат није аутономан, као рецимо у земљама Јужне Америке. Све наредбе долазе од председника“, каже Умланд.

Русофили
Кроз политичку сцену Украјине – па самим тим и читаво друштво – тешко је повући само једну линију раздора. Међутим, свакако да је најизраженији раскол између проруских и проевропских снага, у којем тренутно ове прве имају већину у парламенту. Партија региона председника Виктора Јануковича залаже се да руски језик постане други званични језик у читавој земљи – сада је то случај у бројним регионима и градовима где се доминантно говори руски (рецимо у Доњецку). Прошлогодишњу дебату о закону о језицима обележила је тучњава у парламенту, што у Украјини полако постаје посланички фолклор.

Власт председника Виктора Јануковича подржава Комунистичка партија која је тако упала у противречност са својим основним геслом – против сваке власти! Комунисти се сматрају директним наследником партије из доба Совјетског савеза и залажу се за поновно успостављање једнопартијског режима, национализацију стратешки важних предузећа и улазак у трговинску унију са Русијом, Белорусијом и Казахстаном. Пре 15 година ово је била највећа партија у земљи, док сада има 32 од 450 посланичких места.

Европејци
Највећа опозициона партија је свеукрајинска „Отаџбина“ чија је лидерка Јулија Тимошенко у затвору због сумњивих оптужби за корупцију. Партија се залаже за људска права и европске вредности и против је законског уздизања руског језика. На изборе 2012. излазе у коалицији са мањим странкама, после поделе на фракције остаје им 92 посланика.

Протести од викенда пуни су симболике јер се дешавају на кијевском Тргу независности – месту где је чувеном Наранџастом револуцијом Тимошенкова већ једном срушила Јануковича. Било је то у зиму 2004. и почетком 2005. када је у другом кругу избора Јанукович, према мишљењу опозиције, крађом гласова дошао до победе. Притисак мирних демонстрација у којима је бивша премијерка Тимошенко била централна фигура довео је до понављања избора и прилично јасне победе Виктора Јушченка – човека чија се странка Наша Украјина сада срозала на свега један одсто подршке.

Тај простор у опозицији попунила је Украјинска демократска алијанса за реформе, партија названа баш тако како би имала згодан акроним – УДАР. То сасвим пристаје уз њеног лидера, једног од најпознатијих Украјинаца на свету, светског боксерског шампиона Виталија Кличка. Ова проевропска партија избегавала је до сада изјашњавање о осетљивим националним темама и концентрисала се на оно што брине и русофиле и „освешћене“ Украјинце – корупција. Европска унија је циљ Кличкове партије, док се о уласку у НАТО не изјашњава.

Кличков политички успех може се објаснити боксерским рингом, али не само тим – за разлику од чувеног фудбалера Андреја Шевченка који је у политичким изјавама потпуно оправдао клише да фудбалери треба само да играју фудбал, Клично зна и да говори. Али уједно, бокс му је највећа мана, каже за ДW Кирил Савин из кијевског огранка фондације Хајнрих Бел. „Недавно је морао да отпутује из Кијева јер је имао обавезе у Хамбургу“ – у том граду браћа Кличко живе и зато се у Немачкој сматрају практично домаћим боксерима. Стога се као главни лидер протеста профилисао бивши министар спољних послова Арсениј Јазењук, из странке Јулије Тимошенко.

Десно, десније
И ту долазимо до пете парламентарне странке, која је такође део „Групе националног отпора“ против Јануковича, али која са остатком опозиције има мало шта заједничко. У питању је националистичка партија „Слобода“, изразито антикомунистички настројена, са програмским циљевима попут оног да само етнички Украјинци могу бити запослени у јавној служби.

„Изједначавање национализма и екстремизма је клише настао у совјетској и глобалистичкој пропаганди“, рекао је лидер „Слободе“ Олег Тјахнибок. „Јапан и Израел су потпуно националистичке државе, па нико не каже за Јапанце да су екстремисти.“

Националисти се залажу за „револуционарну промену режима“, и то су итекако и демонстрирали последњих дана. Делом су запосели градску већницу у Кијеву, док се сумња да стоје и иза напада на зграду председништва где је више стотина маскираних људи уз помоћ булдожера покушало да пробије кордон специјалне полиције. Да ли би националисти након следећих избора могли да буду у проевропској влади? Ни то не делује немогуће, када и у државама ЕУ, рецимо Холандији и посебно Мађарској, екстремни десничари воде главну реч.

(Немања Рујевић)