Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Пројекат наручен од Константина Јовановића, његов нацрт завршио у фиоци Јована Илкића, а овај га представио као свој 1907. године
Када би здање Дома Народне Скупштине могло да проговори, верујемо да би, за непун век свог постојања, могло да нам исприча којекакве приче: од убистава, преврата и револуција, до посета највећих моћника који су владали планетом. Држава је неколико пута мењала име током протеклих стотинак година, али је Скупштини било суђено да свако од њих „истрпи“ и достојанствено понесе.
Ни само скупштинско здање није никло тако што су све работе око њеног подизања биле кристално чисте. Пре бисмо могли да кажемо да је и прошлост Дома народа налик на историју Србије. Помало је мутна, често не баш сасвим јасна, а понајмање логична.
Сваки познавалац београдске историје јасно ће вам рећи да је идеја, односно пројекат по којем је подигнута зграда парламента дело познатог предратног архитекте Јована Илкића. Вероватно ће бити у праву, али на један, типично „београдски начин“. По свему судећи, Илкић јесте потписао планове за ово здање. Остаје питање да ли га је заиста и осмислио, да ли је план Илкићева оригинална идеја.
Ипак, боље је редом…
Здање данашњег Дома Народне скупштине изграђено је на месту које је било далека периферија Београда у турско време. На том месту је пре више од два века стајала Батал џамија, коју су гађали још Карађорђеви устаници током ослобођења у Првом српском устанку, а када су најзад рашчишћене рушевине, донета је одлука да баш на том месту никне српска скупштина.
Давне 1891. године ондашње српске власти одлучиле су да наруче пројекат од неког од наших угледних архитеката и избор је пао на Константина Јовановића, стручњака који је у то време живео у Бечу.
Човек који је темељно проучавао овај период је архитекта конзерватор Александар Ивановић, чије истраживање нас је и навело на ову причу, а он каже како се Константин Јовановић убрзо после наруџбине овако значајног задатка вредно латио посла и недуго затим из Беча у Београд стижу први нацрти и детаљни планови.
– По свему судећи, Јовановићеву пошиљку је добио Јован Илкић, и извесно је да је ставио у фиоку – објашњава Ивановић.
– Све је на неко време пало у заборав, да би, после дуже паузе, 1907. године расписан званичан конкурс за изградњу Дома Народне скупштине. Не буди лењ, тадашњи дворски архитекта Јован Илкић приказао је Јовановићеве планове као своје, и то готово у свим детаљима. Прецизније, Илкићева тадашња титула била је „шеф Архитектонског одељења српског Министарства грађевина“.
Зато је наш саговорник изричит да је постојеће стање зграде Народне скупштине резултат преправљеног пројекта Константина Јовановића.
– Поређење изворног документа који се чува у Музеју града Београда и стања на терену, непорециво говори томе у прилог – јасан је Ивановић. – Суштина зграде је њен рани период – период који документује изворни цртеж. Кључни значај припада раздобљу с краја 19. века, а не 1936. години када је здање грађевински завршено, с тим што једно друго не искључује, већ само измешта у валоризацији. Реч је о пракси да се оно што је изведено на терену, по правилу, увек више вреднује од саме идеје.
Архитекта конзерватор Александар Ивановић има веома чврст став када су овакве појаве у питању.
– Жеља ми је да буде сачуван реалан допринос Константина Јовановића. Осветљавањем веродостојних слика у погледу ауторства и стварне историје градње Дома Народне скупштине, здање расте у погледу вредновања, а враћа се заслужени дуг архитекти Јовановићу, његовим постављањем на место које му заиста и припада. На тај начин би се Београд достојно приближио европским и светским метрополама.
Ограда
До послератног доба око здања Скупштине стајала је веома упечатљива ограда, али је она тада демонтирана, под комунистичком флоскулом да „између народа и власти не треба да стоје никакве баријере“.
После је било познато да су многи ондашњи руководиоци у Словенији и Хрватској делове ограде користили да би опасали сопствене викендице. То ни данас није тајна, па је чак на „Википедији“ објављено да је Иван Крајачић Стево, један од тадашњих „перјаница борбе за права радничке класе“, своју кућу опасао деловима ове скупштинске ограде.
Илкићева смрт
Ни Јован Илкић није доживео коначну изградњу Дома народа, која се одужила, већ га је у томе престигао судњи час. После његовог упокојења, посао изградње скупштине окончали су његов син, Павле Илкић, такође архитекта, и ондашњи дворски архитекта Гојко Тодић.
Зле слутње
Многа предања везана су за живот и смрт „краља ујединитеља“ Александра Карађорђевића, а једно од најпознатијих било је оно када су му најавили да ће умрети онда када буде окончана изградња Дома народа.
У немилосрдној београдској вароши ускоро се распламсао трач како је то суштински разлог што је изградња Скупштине толико спора. Истини за вољу, Дом народа грађен је готово три деценије.
На крају, краљ Александар убијен је у атентату у Марсељу 1934. године, а Дом Народне скупштине званично је отворен две године касније, 1936.
Уредио Краснов
Ентеријер Дома Народне скупштине дело је великог руског архитекте Николаја Краснова. Овај стручњак био је део огромног исељеничког таласа из Русије после Октобарске револуције. Многобројни Руси су у Србији нашли свој други дом, а Београд су једно време звали и „руском престоницом ван домовине“
