Прочитај ми чланак
(Телеграф.рс)
Данас бисмо живели у мохархији, уживали већи углед у свету, а многе лоше одлуке биле би избегнуте да се Британци нису окренули подржавању комуниста партизана, сматрају саговорници Телеграфа.
Од званичне одлуке британске владе у Другом светском рату да обустави помоћ четницима Драже Михаиловића прошло је тачно 69 година. Како би наша земља данас изгледала да је тада другачије одлучено?
За почетак, била би монархија, сагласни су наши саговорници, а неки од њих сматрају и да бисмо живели у једној од најразвијенијих земаља Европе.
Оценивши да се у Југославији “против нациста ефикасно боре само партизани“, Британци су 30. маја 1944. четнички покрет одгурнули од себе. Међутим, још 8. јануара 1944. Черчил је обавестио НКОЈ (партизанску владу) да Велика Британија престаје да помаже четнике и да ће сва помоћ ићи партизанима. Такво обећање Британци су Брозу упутили још уочи заседања у Јајцу.
У својим мемоарима Петар Други Карађорђевић је записао:
– Као цену споразума са Совјетским Савезом, западне силе су жртвовале четнички покрет и одгурнуле га од себе. То је била његова историјска катастрофа. За све своје марифетлуке, подвале и лукавства, Черчил је у Стаљину нашао себи равног.
То је била преломна политичка одлука која је одредила не само даљи ток, већ и исход војничких операција на југословенском ратишту. У британској штампи се већ од 1944. увелико водила оркестрирана хајка на генерала Дражу Михаиловића.
Историчар Момчило Павловић сматра да би Југославија поделила судбину других балканских држава, да су Британци водили другачију политику.
– Споразум Стаљин – Черчил је определио судбину свих балканских земаља и будуће односе у свим источноевропским државама. Без директног уплитања совјестских снага рат би трајао дуже. То видимо на примеру Грчке која је, као и Југославија, у исто време нападнута, бомбардована и од Немаца и Савезника, а постојао је и јак ројалистички покрет, али и комунистички.
Док је у Југославији постојао совјетски уплив, Черчил лично долази у Атину и подржава супротну страну. Као резултат, Грчка има затегнуте односе са Стаљином и дужи рат – објашњава он.
Павловић истиче да би стање у земљи ипак било другачије да је остао предратни систем.
– Неке стране корпорације које су радиле у Југославији пре рата наставиле би да егзистирају, а стабилан капитал значи и стабилност у земљи. Све земље су претрпеле огромне промене, али су Југословени далеко више искрварили, што у борби против Немаца, што између себе.
Такође, Југославија не би била атомизирана, састављена од ситних република и покрајина, већ вероватно федерација три јединице. Овако, републике су организоване као државице, по комунистичком моделу који је био антисрпски – закључује Павловић.
Шеф посланичког клуба СПО ДХСС Александар Југовић тврди да бисмо данас далеко другачије живели да Британци нису донели такву одлуку.
– Краљевина Југославија се не би распала, били бисмо једни од оснивача Европске уније, не би комунисти од 1944. убили 100.000 српских родољуба и побацали их у масовне гробнице, не би било Голог отока, ратова и злочина деведесетих година и били бисмо једна од најразвијенијих земаља ЕУ – поручује Југовић.
Срђан Срећковић, председник Равногорског покрета, истиче да би данашња политичка карта овог дела Европе изгледала потпуно другачије и позитивније.
– Били бисмо монархија. Не би дошло до нелегитимних одлука АВНОЈ-а о којима се народ никада није изјашњавао. Такође, уживали бисмо далеко већи углед у свету, што потврђује долазак на полагање земних остатака Карађорђевића на Опленцу представника свих круна света, укључујући и Јапан, чији изасланици нису били на Титовој сахрани – оцењује Срећковић.
Он додаје да би другачија одлука Британаца као резултат имала и спречавање доласка радикалног ислама на ове просторе и бомбардовање 1999. године.
– Све би било другачије да комунизам није дошао овде, али подсетимо, он нам је уведен по плану П2 и по плану ватиканске секте Опус Деи. Чак је и наш велики пријатељ Александар Конузин изјавио да нам комунизам није донела Русија него Енглеска. Таква њихова одлука није била исхитрена већ планирана – закључује Срећковић.
