Pročitaj mi članak
(fantaziranje.com)
Дражен Далипагић је кошаркаш који је доминирао кошаркашким теренима током касних 70-их и раних 80-их година прошлог века – најбољи стрелац КК Партизана са просеком од 33,7 поена по утакмици.
Познат по надимку Праја, наступао је за репрезентацију Југославије 243 пута и освајао медаље на европским и светским шампионатима, као и на Олимпијским играма. Један је од најодликованијих Партизанових спортиста.
Три пута је био биран за најбољег играча Европе (1977, 1978, 1980). Био је најбољи играч Светског првенства у Манили (1978). Вероватно највећа признања за оно што је учинио за светску кошарку представља чланство у обе кошаркашке куће славних. У амерички “The Naismith Memorial Basketball Hall of Fame” Далипагић је изабран 2004, а на свечаности је проглашен планетарним светским великаном. Пар година касније (2007) постао је и становник “FIBA Hall of Fame”.
Осим спортских, носилац је и бројних друштвених признања и награда. Немогуће их се свих сетити, али неке од тих су Првомајска, Октобарска, Седмојулска, Орден Немање другог степена… Има статус заслужног спортисте у Србији.
Као играч је харао на паркету и био скоро незаустављив. Исписао је историју и заувек ће припадати групи најефикаснијх европских поентера, и све то углавном у доба када није било тројки (уведене су од стране ФИБА тек 1984). Први је европски играч коме је понуђено да игра у НБА (Бостон) и то у време када је та лига била затворена за странце. Апсолутно је најбољи стрелац Партизана са просеком од 33,7 поена по утакмици. У италијанској лиги ће вероватно вечно држати рекорде: постизао је 50 и више поена на 15 утакмица, а једном чак 70 поена док је играо за Венецију.
Невероватан таленат, савршене физичке предиспозије, посвећеност кошарци и огроман рад су га довели до свих његових достигнућа. Праја о себи каже:
“Ја сам био играч за којег су говорили да ми је снага и шут главно оружје. Али, данас је снага убила кошарку. С тим да сам сигуран како би и у данашњој кошарци шутери као што су били Драган Кићановић, прерано преминули Мирза Делибашић, Дамир Шолман или ја постизали по тридесетак кошева. Па нека се игра гранитна обрана, нека се шутерима „не да дисати“.
Они данас остају сами на шуту и често промашују. А ми смо промашивали врло ретко. Зато, јер смо тренирали шут до бесвести.”
Кад би се завршио редован тренинг, он је остајао да одшутира још својих 500 комада.
Као клинац сам му се дивио. Мало је рећи да ми је био узор. Вероватно би боља реч била обожавање. Тада није било толико статистика на екрану током преноса мечева и сећам се да сам ја водио своју статистику. То је укључивало и позиције одакле је шутирао. Имао сам и покушај да бележим његово кретање по терену.
Сањао сам да бар мало, малкице моја клиначка кошарка личи на његову. Одушевљавала ме је, наравно, прецизност, али не сама по себи, већ и брзина шута. И најмање оклевање одбране је кажњавао. Фантастичан одраз при шуту и шут преко играча је у добром делу оно што га је издвајало. И наравно, изнад свега, однос према игри.
Занимљивости
• Прајин спортски почетак је интересантан. Почео је као и сви клинци са фудбалом у Вележу у родном Мостару. Играо је центархалфа. Ту је и добио надимак који и данас носи – Праја. Из фудбала је отишао у рукомет, а тек са осамнаест година је на наговор старијег брата почео са кошарком у Мостарској Локомотиви. Само две године касније је заиграо у Партизану (1971), а већ 1973. Био окићен својом првом медаљом на ЕП у Шпанији.
• Прелазак у Партизан (1971) је могао и другачије да се заврши јер је и Југопластика била изузетно заинтересована, а због близине Мостару је имала озбиљне предности, а Партизан је баш тада испао у другу лигу. Међутим, Партизан је био много предузимљивији и конкретнији и исте године кад је испао, успео је да се врати у прву лигу (првенство друге лиге играно је лети, па су као првопласирани поново били прволигаши на јесен).
• Далипагић је једини играч који има златне, сребрне и бронзане медаље и са олимпијада и са светских првенстава. Такође, мислим и да је једини који је освајао медаље на 4 Светска првенства.
• На сајту еуролеагуе.нет су својевремено покушали да га опишу млађим генерацијама са отприлике оваквим речима:
…“да би сте разумели какав је он играч био, покушајте да замислите следећу комбинацију: шутер попут Пеђе Стојаковића, експлозивност Андреса Ноциониа, скочност Фелипе Реyеса и брзина Сарунаса Марцулиониса… Дакле, све то, па је вероватно био и бољи од те комбинације!”
• Праја о НБА:
“У то моје златно доба звали су ме у НБА лигу. Био сам у Бостон Селтиксима и у том кампу сам био убедљиво најбољи играч. Славни Red Auerbach се одушевио, изјавио је: Он има фантастичан постотак шута, а закуцава поред свих америчких центара!”
.
Праја је одустао јер су тада НБА и ФИБА биле неспојиве. Наступ у НБА би му тада трајно ускратио право да игра за репрезентацију.
• На заласку каријере је пристао да као ветеран наступа за репрезентацију коју је тада водио Крешимир Ћосић на Светском првенству 1986. у Шпанији. Репка је била набијена талентом младих играча којима је Ћосић храбро пружао прилику и вероватно је тим својим потезом обележио надолазеће године успеха југословенске кошарке, као и бројне каријере тих младих генерација. Причало се да је Праја одбио да уђе у игру против тадашњег СССР јер је до тада током целе утакмице ушао само једном да би извео слободна бацања уместо повређеног Сунаре. Наравно прича је нетачна. Како Праја каже:
“Не, Ћоси никад не бих могао ништа одбити. Превише сам га волео… Крешимир Ћосић је био најбољи свих времена, чисти гениј. Неће се такав више никада родити. Није било важно хоће ли забити или додати. Са лоптом је све знао и све је видео. Дражен (Петровић) и ја смо били кошгетери, реализатори, а Ћосо је био све. Кукоч му се највише приближио. Он је могао бити други Ћосић”…
• Када пореди своју генерацију репрезентације са том младом, Праја каже да су и раније били бирани врхунски играчи у репрезентацију, али да су неки ипак ту били “по кључу”. За тада “нове клинце” сматра да су били талентованији.
Из новина
Из интервјуа Илустрованој, септембар 2004.
Од Дражена је тешко извући било какву врсту сентименталне исповести. Очи му заиграју, а језик се расплете тек кад се помене кошарка.
„Све је сада другачије јер се све променило. Некада сам живео за кошарку, сада то више није случај. Било је то неко друго време, ми смо били аматери, играли смо из задовољства и престижа. Односи са кошаркашким професионалцима били су на светском нивоу врло компликовани. Одбио сам позив Бостон Селтикса да играм за њих и вратио се у Европу да се бавим „аматерски“ кошарком и освајам са мојима медаље на европским, светским и олимпијским играма.
Био сам први Европљанин који је позван у НБА, али сам одбио. То данас звучи невероватно и другачије се тумачи него у моје време. Кошарка коју смо ми играли била је маштовита, креативна. Прави догађаји и изазови су биле утакмице са Русима и Американцима. На тим мечевима смо сви били изузетно мотивисани, играли смо брзо па се са нама ни Руси нису лако сналазили. Никад се није знало ко ће добити утакмицу.
Сада сам у кошарци на потпуно другачији начин. Волонтерски сам био у Управном одбору Партизана, једно време и потпредседник клуба. Држим повремено кошаркашке кампове за младе, што ми причињава велико задовољство. Тренутно сам и спортски директор КК Атлас и направили смо добар тим, што ће се брзо видети-каже Дражен.“
О тренерима: Из интервјуа Јутарњем, јули 2007.
„Тренери су уништили кошарку. Слушао сам једном разговор двојице тренера у којем се један хвалио: ‘Јеси видио како сам те убио зоном.’ Кажем му: ‘Хеј човече, како си га ти убио зоном? Јеси ли ти био на терену или играчи?’ Некад су играчи били звезде, данас су то тренери. Ради се само на тактици и у теретани, нема креативности. Нико не сме пуцати преко човека. Мени нико никада није забранио такав шут.“
Крај играчке каријере
Последњи наступ за репрезентацију је био 1986. на Светском првенству у Шпанији, када је имао 35 година.
У клупској кошарци је био присутан још неколико година. Последњи страни клуб је била италијанска Верона, а потом је завршио у Црвеној звезди. Пикао је кошарку до 40. Након тога је неколико година био тренер италијанске Горице, онда тим менаџер у Црвеној звезди, па потпредседник Партизана, тим менаџер Атласа… Није био заинтересован за понуђено место генералног секретара КСС-а.
Приватно
Дражен Далипагић – Праја је рођен 27. новембра 1951. у Мостару где је и завршио средњу техничку школу. Касније је завршио и Вишу педагошку школу у Београду. Они који га лично познају кажу да је изузетно уредан и организован.
Ожењен је Соњом Пожег, некада успешном тенисерком и најлепшом спортисткињом, данас економистом. Соња је била тениска репрезентативка и члан тениског тима Партизан који је пет пута био првак Југославије. Напустила је своју каријеру кад се удала. Седамдесетих година њене су креације представљале атракцију на тениским теренима, а у анкети спортског часописа „Темпо“ је проглашена за „Мис спорта 1974“.
Имају ћерку Сању и сина Даворина који је такође кошаркаш.
Праја данас
Данас ужива у утакмицама Еуролиге. Противник је Јадранске лиге за коју сматра да нема смисао. Члан је Стручног савета Кошаркашког савеза Србије, а има и фирму која је повезана са произвођачем кошаркашке опреме АНД1.
Одржава контакте с многим суиграчима из репрезентације. Неки су прерано напустили овај свијет. Мирзи Делибашићу је био на смртној постељи, Креши Ћосићу је дошао на испраћај, Рајка Жижића је срео пар дана пре смрти. Најчешће је у контакту са Зораном Славнићем, а нађе се и са Драганом Кићановићем.
Подаци
Име и презиме: Дражен Далипагић
Рођендан: 27. новембар 1951. (Мостар)
Висина: 197цм
Тежина: 96-106кг
Позиција: Крило (рецимо, данашња 3)
Клубови (као играч)
• 1969-1970 Локомотива Мостар YУГ
• 1971-1980 Партизан (просечно 27,1 поена по утакмици) Београд YУГ
• 1980-1981 Реyер (Царера) Венеција ИТА
• 1981-1982 Партизан (просечно 43 поена по утакмици) Београд YУГ
• 1982-1983 Реал Мадрид ЕСП
• 1983-1985 АПУ Удине ИТА
• 1985-1988 Реyер Венеција ИТА
• 1988-1989 Верона Верона ИТА
• 1990-1991 Црвена звезда Београд YУГ
Клубови (као тренер)
• 1992-1996 Горица Горица ИТА
• 1997-1998 МТЗ Скопје Скопје МАК
• 2000-2001 Астра банка Београд СРБ
Клубови (као менаџер)
• 1998-1999 Црвена звезда Београд СРБ
• 2003-2006 Атлас Београд СРБ
Клупски трофеји
• 1976 Шампион Југославије
• 1978 Куп Радивоја Кораћа
Репрезентација
243 наступа 3700 поена и 12 медаља
Олимпијске игре
• Сребро Монтреал 1976
• Злато Москва 1980
• Бронза Лос Анђелес 1984
Светска превенства ФИБА
• Сребро Порторико 1974
• Злато Филипини 1978
• Бронза Колумбија 1982
• Бронза Шпанија 1986
Европска првенства ФИБА
• Злато Шпанија (Барселона) 1973
• Злато Југославија (Београд) 1975
• Злато Белгија (Лијеж) 1977
• Бронза Италија (Торино) 1979
• Сребро Чехословачка 1981
Медитеранске игре
• Злато
Балканска првенства
• Злато 4 пута
Индивидуална достигнућа
• Три пута најбољи играч Европе 1977, 1978, 1980
• Најбољи спортиста Југославије 1978
• МВП светског првенства 1978
• Најбољи стрелац светског првенства 1978
• Пет пута најбољи стрелац италијанске лиге
• Најбољи стрелац у историји Партизана са просеком од 33,7 поена током 10 година играња
• НБА Халл оф Фаме 2004
• ФИБА Халл оф фаме 2007
