Прочитај ми чланак
Најстарији сачувани подаци о бојама прве српске заставе односе се на стег (заставу) краља Владислава I (1232 – 1243) сина Стефана Првовенчаног, унука Немањиног и синовца Светог Саве. Краљ Владислав I је владао Захумљем и Дубровником.
Према једном дубровачком документу из 1281. године – који садржи опис драгоцености и предмета, које су у трезору у Дубровнику оставили на чување син краља Владислава жупан Деса и удовица, краљица Белослава, застава је била од црвене и плаве свиле: „vexsillium unum de zendato rubeo еt blavo“, али у овом спису сама застава није подробније описана (Јиричек: Историја Срба, 107).
Црвена боја представља одбрану слободе, плава – одбрану правде. Црвено – плави крст преко заставе представља знамење Часног крста Господњег. Крст је симбол рађања и умирања. Он заузима централно место. Црвена и плава боја су најстарије познате боје на српским заставама и на њима су српским народним бојама исказани вековни народни идеали који ће и постати симбол видовданске етике.
На застави у средишту црвено – плавог крста је златни круг – „јабука“. У златном кругу – у „јабуци“ налази се златни крст а међу његовим краковима Христов монограм ИЦ XЦ и грчка реч НИКА (што значи : Исус Христос побеђује). Златни круг – „Јабука“ симболично приказује Адамов пад, али и симбол греха, којег је Исус Христос, „Нови Адам“, презео на себе како би целокупно човечанство ослободио греха жртвујући свој властити живот.
Из златног круга – „Јабуке“ извиру четири већа крста на белим пољима, који представљају апостоле – јеванђелисте: Јована, Луку, Марка и Матеја. Они су својим делима – јеванђељима описали Христов овоземаљски живот. На застави, на црвеном и на плавом пољу налазе се по четири мања крста, који представљају осам апостола који су мучки скончали живот због ширења Христове вере – Хришћанства (Петар, Андреј, Филип, Симон-Кананит, Вартоломеј, Јаков, Tома, Левеј-Јуда).
Веродостојна копија ПРВЕ СРПСКЕ ЗАСТАВЕ чува се у „Вујковој задужбини“ у Габрићу (Биково), месту крај Суботице.
Друга српска застава је застава српског цара Душана, а због зуба времена, зеленкасте је боје. У средини заставе налази се грб са двоглавим орловима – симболом Немањићке државе. Ова се застава чува у стакленој витрини манастира Хиландара на Светој Гори.
Српска застава – тробојка, поново се завијорила у рукама српских устаника у Орашцу 1804. године. Била је сачињена од муслина црвене, плаве и беле боје. На застави су се налазила три крста, симбол Голготе.
Данашња српска застава озваничена је Сретењским уставом, 15. фебруара 1835. године у Крагујевцу. Застава има садашњи облик и боје: црвену, плаву и белу. Знамења на застави су се мењала у зависности од идеологија и политичких опција, само крст са Црквене српске православне заставе никада није скинут нити је уступио место било ком другом знамењу.
Класичан облик старе српске заставе какав народ спомиње у народним песмама је „крсташ барјак“ – застава која на себи има знак крста као своје карактеристично обележје. У току дугих векова ропства, сачувано је сећање на немањићке заставе, на стару славу и државу, па су и заставе у Првом српском устанку биле црвене и плаве или само црвене. Барјак Немањића беше црвен са белим крстом у средини и то је најстарија српска застава.
Аутор: Војислав Ананић (текст први пут објављен у ревији „Историја“, Београд, 2010.)
(Порекло)
