Прочитај ми чланакСви ти начини изласка из кризе који се тичу промене политичке, економске и културне политике на макро плану неоствариви су и неодрживи на дужи рок без једне неминовне промене на микро плану. А то је препород парохијског живота
Чему још писање о стању Србије, њене државе и друштва након врсних анализа (чланака и књига) таквих интелектуалаца као што су: Слободан Антонић, Зоран Видојевић, Јован Душанић, Милош Ковић, Бранко Павловић? Зашто се и даље бавити чињеницама српског политичког, економског и културног пада након убедљивих и поразних навода са интернет страница: НСПМ, Стање ствари, Истиномер, Пиштаљка?
Одговор на ова питања лежи у томе да наша друштвена интелигенција, и поред изврсних анализа стања у коме се налазимо, није понудила дугорочан и одржив начин изласка из садашње кризе који обухвата сва поља друштвеног живота. Научници чија сам имена споменуо износе неопходност појаве поштене, стручне, национално одговорне елите, односно, неопходност стварања народног фронта свих оштећених неолибералном политиком – Антонић (видети овде ) или важност повратка Косовском завету – Милош Ковић, видети овде. Међутим, сви ти начини изласка из кризе који се тичу промене политичке, економске и културне политике на макро плану неоствариви су и неодрживи на дужи рок без једне неминовне промене на микро плану. А то је препород парохијског живота; односно, оздрављење парохија по местима Србије.
Здрава парохија својим другачијим друштвеним живљењем, својим истинским, правим православним односима представља не само праву алтернативу систему (наметнутог од елита, а прихваћеном од нижих слојева народа) корупције, обмане, застрашивања, лицемерја, похлепе и егоизма, већ својим постојањем представља православни покрет отпора неминовности страначког запошљавања, негативне кадровске селекције, подмићивања, израбљивања оних људи који посао не могу да одбију… И мимо тога, здрава парохија представља покрет отпора јер својим реаговањима, кроз уста својих свештеника, вероучитеља, мисионара или у вери далеко одмаклих верника, оштро, а правично, изобличава све неправде нанете малим људима, губитницима система, то јест, сва гажења лика Божијег – достојанства човека у име којекаквих идеологија или лажних виших циљева.
У наредним редовима објаснићемо шта по православљу представља здрава парохија, то јест православни друштвени односи.
Здрава парохија и православни друштвени односи
Неки читалац би угледавши наслов овог поглавља могао да постави питање: каква је то здрава парохија и зашто нам сад требају православни друштвени односи? Зар парохију не чине, углавном парохијски свештеници, док су верници парохије – парохијани, корисници њихових услуга – треба, обреда, а једном или више пута годишње посматрачи литургије – главне црквене службе, да би се на њеном крају причестили? Зар то није здрава парохија, тако је уходано, тако се одвија живот у многим парохијама и сматра се уобичајеним, здравим? И шта ће нам ти православни друштвени односи кад имамо ионако доста односа: породични односи, међугенерацијски односи, тржишни односи, радни односи… Сваки од њих има нека своја правила и начине решавања спорних питања у односима две и више страна у сукобу. Чему још неки нови додатни односи, које треба усвајати и примењивати?
Парохија, по православној теологији, представља скупину крштених људи који у одређеном месту исповеда православну веру и живи њоме кроз Божије и црквене заповести, црквене службе и обреде, Свете тајне цркве, у простору богомоље и ван ње. Једном речју, на сваком месту и у свако време. Православни верник крштењем постаје парохијанин једне парохије, то јест, постаје странац овде на земљи на путу за своју праву отаџбину – Царство небеско.
Ови странци следе и опонашају живот и дело онога које страдао за њих – Господа Исуса Христа и који им је оставио своју Цркву као неисцрпни „резервоар“ свега што је неопходно за хришћански живот – православне односе.
Парохија било ког места би по свом назначењу требало да има узор у првој хришћанској заједници – Јерусалимској општини.
Она је створена силаском Духа Светог на апостоле у Јерусалиму (овде) и ватреном проповеђу Христових ученика – апостола. Основне карактеристике прве хришћанске заједнице биле су следеће:
1) изобличавање зла света у коме Црква пребива и позив на покајање – крштење (овде)
Црква је једини излаз из зла поремећених људских односа било ког времена, било ког поднебља, она нуди онима који се покају, то јест признају ништавност других лекова за лечење болести света, излаз у крштењу;
2) нови начин живота
У сталној заједничкој и приватној молитви и захваљивању овде , у помагању – лечењу овде, оживљавању из мртвих овде , милосрђу…, у давању свег иметка Цркви овде, у дељењу овде, у непоштовању „трулих“ наредби овог света који се противе Божијем и црквеном поретку овде.
Црква је била прогањана и од римских власти и од јеврејских старешина јер је нудила нешто радикално ново: православне, хришћанске односе у којима су сви добродошли: и „Јудеји и Јелини“, и „робови и слободњаци“ овде, деца и жене, сви који признају да је истински начин живљења, достојан човека, достојан лика Божијег у њему, живљење које подразумева међусобно смирено служење у љубави, а не наметање, владање које се оправдава којекаквим друштвеним и политичким преимућствима и некаквим од богова санкционисаним порецима.
Овакви односи немогући су без свесног и потпуног прихватања Исуса Христа, а са њим Свете Тројице, као главног непогрешивог узора и мерила свакодневних животних рутина и навика.
