Прочитај ми чланак

КОЛУБАРСКИ МАРШ: Венци за србске војводе 20.01.2018

0

Пре више од једног века, када је наша отаџбина водила Балканске ратове 1912-1913, чиме су ослобођене наше територије Косово и Метохија, Рашка област и Вардарска Македонија од вишевековних турских завојевача, а после заштићене од бугарских агресора, на историјску сцену су ступили високи официри Краљевине Србије: Живојин Мишић, Петар Бојовић и Павле Јуришић Штурм... Они су показали велику храброст и умешност командовањем својих јединица.

Србија је за те две године силно исцрпљена: финансијски, људски, материјално… али је остварен вишевековни сан и завет предака. Ослобођена је наша духовна и национална колевка. Србска тробојка после пет столећа се завиорила тако на Газиместану, у Призрену, Скопљу, Расу, Битољу…

Наредне 1914. године, силом прилика Србија је опет нападнута прво од Аустроугарске чија је војска потучена до ногу прво на Церу, а после и на Сувобору и Рајцу, односно долини Колубаре и тако истерана. Касније поново долазе солдати Бечког двора, али сада имају помоћ и од Немачке и Бугарске, што је довело до јако тешке, да не кажем безизлазне ситуације. Врховна команда је наредила повлачење према Грчкој. Савезници су нас превезли до Крфа, Вида, Туниса… Вратисмо се брзо на Солунски фронт, који је септембра 1918. пробијен, а Бугари и Немци бежали главом без обзира. Тако је ослобођена наша отаџбина и други јужнославенски народи.

Шта би други народи дали да имају овакве јунаке којима је ових дана се навршиле годишњице смрти? Људи моји, то су јунаци који су са својим јединицама четири царевине бацили на колена и разбили у парампарчад: турску, аустро-угарску, немачку и бугарску.

Објавили смо најавну вест за полагање венаца нашим славним војводама још пре две и по недеље, али како се примакла субота, крећу отказивања. Већина по мени није имала оправдани разлог, али добро њима на душу. Данас за велики број обавештених људи није био радни дан. Није поента у броју већ у соју, ја то одавно причам, али ми је занимљиво што војводе нису имали изговор.

Било како било, наша делегација: Милан, Света, Трајче, Валентина и моја маленкост је дошла у 11 сати код гроба Живојина Мишића, легендарног војводе, који је светску славу стекао тамо где је и рођен долини реке Колубаре. Већ су ту били постављени војници у свечаним униформама Гарде Војске Србије, баш за овакве прилике.

Почеше да долазе и други људи, видео сам доста чланова Савеза потомака 1912-1918, који негују сећање на Велики рат и Балканске ратове. Углавном су то старији људи 60+. Видео сам пуковника Марковића, Наташу, Милену, Ивана… Једино смо ми имали једног ветерана, два сениора, једног јуниора и једног пионира. Валентина је са поносом носила ону нашу златну медаљу Колубарског марша. Дођоше и високи официри Војске Републике Србије, које је предводио начелник Генералштаба Љубиша Диковић.

Сви су се чудили и дивили нашој хероини. Како је Милан добио задатак да слика, то је Валентина била поред нас. Ја приђем генералу Диковићу и кажем како је то девојчица која је препешачила са нама 20 км на Колубарском маршу пре месец дана. Он се смешка, помази је и дадне јој једну значку Генералштаба.

Поче већ церемонија полагања венаца. Свето, Валентина и ја. Она је добила венац у руке и положила на гроб Мишића. Када су се људи разишли, ми смо се поред Жуће сликали. Одосмо после до Бојовића. Тамо је исто Валентина испред наше делегације положила венац. И ту смо се сликали. Само што је Трајче заменио Свету, а Милан сликао. Најпосле одосмо и до Штурмовог гроба.

Након завршетка читаве церемоније нађох за згодно те се још једном обратих г. Диковићу. Речем како ми организујемо Колубарски марш у част јунака који су нам пре више од једног века одбранили народ и државу, да прича траје већ 4 године… А он мене прекину: – „Што ви нас не зовете на Колубарски марш?“.

„Немамо ваше контакте…“ – браним се ја. Људи из генералове пратње нису били баш одушевљени да нам дају контакте, али се генерал није дао већ вели: – „Дај момку моју подсетницу!“. А мени се очи зацаклише. Све уредно фино и на ћирилици. Народни човек и господин.

Након тога, почеше већина људи да салеће Валентину, те јој нуде жваке, па чоколаду… била је заиста под пажњом. И заслужила је. Направисмо ту још једну фотографију.

Још једна „мала“ београдска акција која је феноменално одрађена.