Прочитај ми чланак

ЗА ЈОСИПА БРОЗА је било мало побијених у Јасеновцу

0

Једна од најсрамнијих и најтамнијих мрља (а било их је премного) у историјату југокомуниста, Титославије као и животописа самопроглашеног „маршала“ јесте питање односа КПЈ/СКЈ, партизана и њиховог врховног команданта, потоњег доживотног Председника своје сопствене државе према „Балканском Аушвицу“ – Јасеновцу. Познато је да Брозови партизани за време самога рата нису баш ништа учинили да се овај „девети круг пакла“ ослободи а партизанско руководство са својим елитним јединицама (пролетерским бригадама) је неколико пута било у његовој близини (Западна Босна, тј. Бихаћ, Јајце, итд.) као и то да сам Јосип Броз Тито није никада посетио ово стратиште да ода почаст побијенима од којих је убедљиво највећи број био српске етничке припадности.

Познато је и то да су југокомунистичке власти у оквиру јасеновачког комплекса подигле споменик жртвама тек након читаве две деценије од завршетка рата као и то да од самог комплекса логора није остало ништа што би иоле потсећало на то шта је на овом месту било од лета 1941. г. до априла 1945. г.

Новопламена брозомбистичка титологија

Званична објашњења државних и партијских функционера Титославије на овакве брљотине из своје сопствене повести постоје а колико су она убедљива питање је пре свега моралних обзира а не толико вероватности истинитог казивања које се уосталом и не може доказати веродостојном документованом (архивском) грађом из југословенских архива обзиром да је та грађа у великом броју случајева политички „испрана“ за јавну употребу. Званични титолози овакве теме и не дотачињу у својим апологетским писанијама а новокомпоновани брозомбистички носталгичари само преписују званична објашњења (уколико их уопште и има) из времена Титославије без икаквих критичких приступа.

Тако, нпр., у једној од званичних Брозових биографија о његовом односу према Јасеновцу нема ништа као да то стратиште за Броза није ни постојало: Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978. Иначе, у овој хронологији су детаљно забележена сва Брозова путешествија по читавој Титославији као и ван ње уз обиље фотографија али о иједној јединој његовој посети Јасеновцу не постоји ни један одељак нити фотографија не зато што се ради о некаквом пропусту аутора хронологије већ једноставно зато што Броз у Јасеновцу није никада ни био. Наравно, поставља се пре свега морално, али и политичко питање зашто на које безуспешно и неуверљиво покушавају да одговоре новопечени титоносталгичари и постјугословенски пропагатори југокомунистичке идеологије. Такав је, нпр., случај са порталом Novi plamen (www.noviplamen.org) који увелико жалује за Брозом и његовом Титославијом.

На овом порталу који је био симбиоза југопартизанштине и хрватске усташије је у октобру месецу 2016. г. објављена памфлетска колумна дежурног „повијесничара“ портала – Стефана (читај Стипета) Гужвице под насловницом: „О ‘сарадњи’ комуниста и усташа“ у којој се између осталог али углавном побијају моје наводно исконструисане тезе о антисрпској колаборацији Брозових партизана са Павелићевим усташама како пре тако и за време Другог светског рата. Као критички одговор на ову срамну колумну сам у другој половини 2017. г. објавио три чланка који су објављени на неколико сајтова. Убрзо након њиховог објављивања сам портал је престао са радом, тј. нестао је са интернета, али је текст колумне сачуван с моје стране тако да користим ову прилику да додатно одговорим камараду Гужвици на његове брозомбистичке испаде. Конкретно, Гужвица износи контратезу по питању односа Броза, његових партизана и комуниста према Јасеновцу а која дословце гласи овако:

Treća tvrdnja, da su partizani uništili logor, je takođe neistinita. Logor su u aprilu 1945. minirale Ustaše da bi prikrili tragove zločina. Ideja da Bogdanovićev cvet predstavlja latinična slova „U“ već spada u domen teorija zavere i deretićevske istoriografske metodologije, te o njoj neće ni biti reči. Istina je jedino da Tito Jasenovac nikada zvanično nije posetio, ali to nema veze sa Titovim „antisrpstvom,“ nego sa osetljivošću pitanja broja žrtava Jasenovca čak i u bivšoj Jugoslaviji. Na zvaničnom sajtu Spomen područja Jasenovac postoji nekoliko objašnjenje zašto Tito nikada zvanično nije bio u Jasenovcu.

Коментар – Зашто Броз није никада био у Јасеновцу

Нетачна је и крајње политички исконструисана Гужвицина (тј. титоистичка) примедба да Брозови партизани нису суделовали у уништавању јасеновачке фабрике смрти на самом крају рата као и непосредно након његовог завршетка. Партизани јесу како директно тако и индиректно допринели материјалном уништавању доказа монструозних радњи геноцидног карактера над етничким Србима и осталим јасеновачким жртвама својих предратних и ратних партнера и то на најмање три начина:

Партизанске формације су неколико дана чекале испред логора да уђу у њега све дотле док се конкретни и опипљиви (тј. материјални) докази злочина не уклоне из логорског комплекса од стране самих усташа које су логор једноставно напустиле у највећем реду и миру тако да Брозовим партизанима није ни требало да га „ослобађају“, тј. воде некакве борбе за његову ликвидацију.[1] Пандан оваквом комунистичком понашању пред вратима пакла имамо у случају „ослобађања“ Варшаве 1945. г. када је Стаљинова Црвена Армија у току Варшавског устанка чекала довољно дуго испред Варшаве да у самом граду немачке окупационе формације саме ликвидирају устанак, тј. обаве посао до краја, да би коначно умарширала у град када је устанак већ био угушен а град напуштен од стране Немаца.[2]

Саме партизанске јединице су након усташког напуштања логора учествовале у његовој физичко-материјалној декомпозицији и на тај начин га преобратиле у нешто што нимало није личило на оно чему је овај комплекс служио за време рата скоро четири године.

Непосредно након завршетка рата нове комунистичке власти су једноставно дозволиле околним мештанима да разнесу материјалне остатке логора (пре свега цигле јер је на његовом месту пре рата постојала циглана са пећима за печење цигли које су за време рата служиле као крематоријуми) и на тај начин свесно допринеле његовом материјалном уништавању, а самим тим и уништавању доказа о злочинима вршеним у њему за време НДХ.[3]

У вези са комунистичким односом према Јасеновцу након рата битно је такође напоменути и следеће чињенице које само за разноразне аматерско-пропагандно брозомбистичке Гужвице улазе у домен „деретићевске историографске методологије“, али не и за професионалне историографе савремене југословенске повеснице:

Комунистички режим Хрвата-Словенца Јосипа Броза Тита након рата није буквално ништа предузео да се јасеновачки логор реконструише већ је, напротив, све урађено да се његови материјални остаци потпуно елиминишу. Чак шта више, за скоро пола столећа постојања Титославије није реконструисан ни један једини усташки логор смрти али јесу широм ове накарадне творевине дизани споменици лажним партизанским „херојским“ борбама против офанзива Сила Осовине које су углавном покретане не против партизана већ против Михаиловићевих равногораца. Познато је такође да су након рата цементиране крашке јаме по Херцеговини пуне српских лешева из времена НДХ како би се прикрили остаци трагова хрватско-бошњачких злочина над Србима у Другом светском рату. Есхумације из оваквих јама су започете тек пред сам распад Титославије (случај Пребиловци) да би били прекинути услед нових ратних дејстава 1990.-их.

Брозов режим је све урадио да се о криминално-геноцидној јасеновачкој истини јавно не говори нити да се та истина адекватно изучава укључујући и читаву повест нацифашистичке и до краја криминалне НДХ. Акценат послератне брозомбистичке титологије није био на изучавању организованог и пре свега стравичног геноцида (баш и превасходно) над Србима у НДХ (србоцид) већ на лажној „колаборацији“ Михаиловићевих четника који су максимално сатанизовани од стране Брозових државно-режимских квазиповесничара типа Јован Марјановић и њему слични.[4]

Србоцид у НДХ је био фактички избачен из школских уџбеника у којима су чак и јасеновачке жртве представљане као „антифашистички партизани“. Спомињати етнички карактер србоцида (жртве Срби, џелати Хрвати и Бошњаци, тј. „Муслимани“) је директно улазило у домен испољавања „српског шовинизма“ и „контрареволуционарне делатности“. Познат је и случај Смиље Аврамов којој је након рата било забрањено под претњом затвора да Јасеновац чак и спомиње (у коме су јој побијени родитељи). Инострана јавност о Јасеновцу и србоциду у НДХ није знала ништа и то највише заслугом титоистичких власти[5] док су саме избегле усташе у емиграцији успеле да о себи створе имиџ антикомунистичких бораца за независну Хрватску[6] такође увелико заслугом Брозовог режима који није ништа конкретно предузео да се у иностранству раскринка права суштина усташког покрета и његове криминалне НДХ а поготово његова директна веза са Ватиканом и конкретна подршка (у кољачком смислу) од стране католичке цркве у Хрватској.[7] Али је зато Брозов режим на сва звона ударао против четника Драже Михаиловића који су фактички (неоправдано) представљани као равноправни пандан Павелићевим усташама. На овај начин је Броз спирао српску крв са хрватских и бошњачких руку из времена Другог светског рата.

Јасеновачки логор, тј. његови остаци, је неко време након рата служио комунистима такође као логор за политичке неистомишљенике, „народне непријатеље“ и „контрареволуционарне елементе“, а постоје индиције да је реактивиран након Резолуције ИБ у коме су били заточени тзв. „ибеовци“.
Територија јасеновачког логора је формално претворена у меморијални комплекс жртава фашизма (Спомен подручје Јасеновац) и то читаве две деценије након рата, а да тај меморијални комплекс ни по чему не потсећа на било какву бившу фабрику смрти. Чак шта више, меморијални комплекс много више потсећа на голф игралиште или на пикник (првомајско роштиљ) излетиште уместо на највеће стратиште у Југоисточној Европи у коме је на најзверскије начине уморено 700.000 људи.

Врхунац комунистичке спрдачине са овим комплексом је подизање каменог споменика усташком покрету (тј. својим војно-политичким савезницима из времена Другог светског рата) – визуелна чињеница за коју Гужвица тврди да улази у домен „теорија завере“ па стога наводно није ни вредно расправљати о овом проблему. Очито да само новопламени брозомбији не виде чисту усташку симболику у увом срамном споменику већ наводно некакав „камени цвет“ и наравно да о томе и не желе да расправљају јер праве аргументе и немају а формално се потурају „муда за бубреге“ у нади да сви имамо проблема са видом и да нам је стога потребна редовна контрола код очног лекара како би исправно прогледали у духу Брозове политике „братства и јединства“. Поред тога, у овом меморијалном комплексу није никада постојао ниједан посебно српски национални симбол као белег који би директно указивао да су на овом месту (највише) убијани баш Срби.

Оно што највише ствара проблема брозомбијима како у Титославији тако и данас јесте чињеница, од које Гужвица и њему слични беже као „ђаво од крста“, да „највећи син наших народа и народности“ није нашао за сходно да за време своје 35-годишње владавине бар једном посети Јасеновац и поклони се сенима побијених као што је то урадио, нпр., Вили Брант у Аушвицу. По том питању југоброзомбији су веома децидни, али у исто време и крајње морално одвратни: тако ће један Стипе Гужвица да вам саопшти да „Tito Jasenovac nikada zvanično nije posetio, ali to nema nikakve veze sa Titovim ‘antisrpstvom’, nego sa osetljivišću pitanja broja žrtava Jasenovca čak i u bivšoj Jugoslaviji. Na zvaničnom sajtu Spomen područja Jasenovac postoji nekoliko objašnjenja zašto Tito nikada zvanično nije bio u Jasenovcu“.

Дакле, за Гужвицу и југоброзомбије, проблем је био у броју побијених жртава на овом стратишту па, наводно, „маршал“ из тог разлога није никада „званично“ посетио Спомен подручје Јасеновац јер је ваљда читавих 35 година чекао да му неко званично саопшти тачан број јасеновачких жртава да би он потом почео да срачунава да ли је тај број довољан у моралном смислу да се коначно и он званично појави у Јасеновцу у црном Мерцедесу на пропутовању до Загреба или Кумровца! Гужвица неће да нам каже и то да Броз није НИКАДА посетио Јасеновац нити у званичној нити у незваничној форми као и то да је након 1945. г. било јасно утврђено од стране југословенских власти и експерата колики је био број жртава у овом логору смрти – 700.000 од којих Срба 500.000 (пола милиона).

Дакле, сва објашњења југоброзомбија на њиховим званичним јасеновачким сајтовима су чисто замазивање очију, тј. приче за малу децу и идиоте, која само код новопламенаца још „држе воду док мајстори оду“. Броз је одлично знао колико је Срба и свих других побијено и на који начин и у Јасеновцу и на осталим стратиштима НДХ исто као што је знао колико је крагујевчана стрељано у Шумарицама 21. октобра 1941. г. али бивши аустроугарски каплар са фронта у Србији из 1914. г. (42. Вражја дивизија) није никада присуствовао ниједном крагујевачком „Великом школском часу“ као што није никада нити у званичној нити у незваничној форми посетио НИЈЕДНО стратиште Срба у НДХ. Гужвица по овом питању не даје никакав одговор – колико је то Срба требало у милионима (или можда у десетинама милиона) да буде побијено да би се „маршал“ смиловао да посети у званичној форми бар једно стратиште Срба како се његова југословенска политика не би називала „антисрпском“?

Да само потсетимо југоброзомбије да је 1964. г. формирана и почела да ради државна експертска комисија патолога судске медицине на локалитету Доња Градина на утврђивању броја побијених у Јасеновцу. Међутим, рад комисије је у септембру исте године након првих извештаја (процена о 730.000 уморених на разноразне зверске начине) стопирана од стране државних органа Југославије а један од њених експертских чланова (каснији академик) др. Србољуб Живановић одговорно тврди да је Јосип Броз Тито једноставно сакрио истину о Јасеновцу.[8]

Закључак

На крају бисмо закључили да је портал Novog plamena био још један бедан покушај усташко-брозомбистичке антиревизионистичке пропаганде који је постојао са идеолошко-политичким циљем цементирања офуцане титологије и брозомбистичких лажи и историографских подметачина о Другом светском рату на просторима Југославије али са крајњим националним циљем заташкавања стравичних злочина Хрвата и Бошњака над Србима у НДХ. Овај портал је био класичан пример наставка идеолошко-политичке колаборације југокомуниста са хрватским нацифашистичким усташама у циљу решавања „Српског питања“ на „повијесним хрватским“ земљама у стилу „За дом спремни!“

Упутнице:

[1] О узалудним надама јасеновачких логораша да ће их титоисти ослободити, видети у [Перо Симић, Тито и Срби. Књига 1 (1914−1944), Београд: Laguna, 2016, 195−232].

[2] Видети [„Soviets Capture Warsaw“: http://www.history.com/this-day-in-history/soviets-capture-warsaw].

[3] О НДХ као крајње криминалној творевини, видети у [НД Хрватска: Држава геноцида, Двери српске. Часопис за националну културу и друштвена питања, год. XIII, бр. 47−50, Београд, 20111].

[4] Видети [Jovan Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, Knjiga I, Zagreb−Beograd: Globus−Narodna knjiga−Prosveta, 1979].

[5] Тако се, нпр., усташе, НДХ и Јасеновац уопште не спомињу у [Jan Palmowski, A Dictionary of Contemporary World History From 1900 to the Present Day, Oxford−New York: Oxford University Press, 2004] а у овом издању савремене светске повести и то од реномираног издавача би засигурно морали да буду заступљени и то на неколико страница.

[6] Усташка емиграција није никада крила своје хвалоспеве о НДХ па тако можемо да прочитамо конкретно: „…četirigodišnje postojanje Nezavisne Države Hrvatske svijetla je pojava u hrvatskoj povijesti.“ [Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike, 1895−1945, Zagreb: Institut za suvremenu povijest, 1995, 123 (оригинално објављено у Буенос Аиресу, Аргентина, 1960. г.)].

[7] Видети [Dr. Milan Bulajić, Ustashi Crimes of Genocide. The Role of Vatican in the Break-Up of the Yugoslav State. The Mission of the Vatican in the Independent State of Croatia, Belgrade: The Ministry of Information of the Republic of Serbia, 1993; Марко Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941−1945, Никшић−Јасен, 1999].

[8] „Тито је сакрио истину о Јасеновцу“: http://global-politics.eu/sotirovic/tito-jasenovac-istina/. Поента југословенске титолошке историографије није била само у томе што је Јосип Броз као југословенски диктарор сакривао праву истину о Јасеновцу па стога званични титолошки историчари нису ни могли да о овој тематици пишу већ у томе што и након смрти „Загорског касапина“ јасеновачка тематика дуго није заузела адекватно место у повести југословенских народа и народности у Другом светском рату – а ова тематика је била од кључне битности у овом периоду заједно са тематиком читаве НДХ. Тако, нпр., осам година након смрти аустроугарског каплара се појавила тротомна монографија црногорско-београдског професора и шефа катедре за Историју Југославије на Београдском универзитету, Бранка Петрановића – Istorija Jugoslavije, I−III, Beograd: NOLIT, 1988. Међутим, у другом тому који обрађује историју Југославије у Другом светском рату, реч Јасеновац се спомиње само једанпут (на страници 128) док о феномену криминалне НДХ није посвећено ни једно посебно поглавље књиге али зато јесте неколико о револуционарној и народноослободилачкој борби КПЈ.