Прочитај ми чланакКад му се тадашњи српски премијер Александар Вучић обраћао у поздравном говору, помињући између осталог да је Србија једина европска земља која може да извози свињско месо у Русију, Владимир Путин је приметио стилизоване прасиће на тепиху у свечаној сали Палате Србија.
Ноншалантно је прекинуо домаћина и то му рекао, услед чега је уследио смех двојице званичника. Сат времена касније, када је као почасни гост, 16. октобра 2014. присуствовао паради „Корак победника“ поводом 70. годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату, да ли је председнику Русије промакло да су се у свечаном дефилеу Војске Србије налазила и два возила са воланима на десној страни?
Биле су то ганц нове самоходне хаубице калибра 155 мм НОРА Б 52, намењене за извоз у Бангладеш који је купио 30 примерака. Један од најсложенијих производа домаће наменске индустрије до сада је стигао и у Кенију, Унију Мјанмар и Алжир, „меркају“ га у још неколико земаља. Те исте, 2014. Србија је дошла на пето место светске листе произвођача барута. Своје учешће у глобалној производњи овог полуфабриката подигла је на 4,6 одсто са 2,5 процената 2010. Претекла је рецимо Јапан и Финску, а за петама је била Немачкој.
Војни производи из Србије одлазе у више од 60 земаља света, а стручњаци кажу да се до 95 одсто направљеног извози. У 2016. свету је продато за 483 милиона долара, што значи да је у односу 2012. износ утростручен јер је те године наша земља извезла убојитих средстава за 153 милиона долара. Укупна вредност дозвола издатих домаћим предузећима за извоз оружја у 2016. била је већа од 800 милиона долара, регистровано је у надлежном сектору Министарства трговине, туризма и телекомуникација. Овде се ради о уговореним пословима чија реализација може трајати и више година.
Производња оружја у Србији траје 210 година, јер су Карађорђеви устаници 1808. почели да лију такозвани „хајдук-топ“ у Арсеналу Београдске тврђаве. Периклово доба наменске индустрије биле су седамдесете и осамдесете године прошлог века, када је у наоружање тадашње ЈНА уведено више сложених система домаће производње. Истовремено цветао је и извоз. Санкције деведесетих су довеле до суноврата, а колапс је уследио током бомбардовања 1999, када је по неким проценама уништено до 95 одсто капацитета.
У претходних неколико година обновљен је највећи део капацитета за производњу оружја порушен у НАТО бомбардовању, изграђени су и нови. Тако је, рецимо, 2016. године држава у наменску индустрију уложила 46 милиона евра, а пошто је изабран за председника Србије, Александар Вучић је прошлог априла најавио да ће у 2017. бити инвестирана додатна 43 милиона евра. Вучић је прошле године проценио да би извоз наменске индустрије у 2017. требало да буде 550 милиона долара, а до 2020. око 750 милиона долара.
Иако је трговина оружја увек обавијена велом тајни, ипак и по овом питању постоји одређен ниво транспарентности. Према бројкама са портала YоурДатаСториес.еу чији развој финансира Европска комисија са циљем боље доступности података од јавног значаја, Србија је у 2016. продавала оружје земљама на свим континентима. Можда за неупућене делује изненађујуће, али 2016, као и годинама уназад према јавно доступним подацима највернији купац српског оружја и опреме биле су – Сједињене Америчке Државе.
Иначе највећем произвођачу у свету из Србије је пре две године продато пиштоља, пушака, муниције, граната и осталих материјала за скоро 36 милиона долара. Преовлађујући део извоза односи се на производе намењене за класична ратна дејства. Тако је пре две године из области „9306“, која по међународној класификацији за спољнотрговинску размену означава бомбе, гранате и остала средстава за ратовање, Американцима продато за преко 28 милиона долара, док је на оружју за самоодбрану, лов и спортске намене из Србије, иначе цењеном у Америци, зарађено нешто више од седам милиона долара.
Занимљиво је и то да су следеће на листи по обиму куповине убојитих средстава из наше земље, такође државе чланице НАТО који нас је пре непуне две деценије бомбардовао. Немачкој је у 2016. продато 3,1 милиона долара производа наменске индустрије, Француској за 1,4 милион, а Белгији у вредности од 1,3 милиона долара. Једине две земље које су, према јавно доступним подацима из Србије купиле производе домаће одбрамбене индустрије у вредности већој од милион долара, а да нису чланице Северноатлантског савеза су Саудијска Арабија и Аустралија.
Када се дода да је у остале чланице НАТО поменуте године извезено више од два милиона долара (Холандија – 597.000, Велика Британија – 531.000, Норвешка – 399.000, Канада 313.000…) укупна званично регистрована зарада на тржиштима Алијансе износи око 44 милиона долара. Поређења ради, у 2016. актуелним политичким савезницама Србије извезено је знатно мање. На пример, до купаца у Русији је стигло производа наше наменске индустрије у вредности од 0,88 милиона долара, а Кини је продато за 0,27 милиона.
Истини за вољу, Србија и увози оружје. Реч је о системима и компонентама за чију производњу нема капацитете. Ипак, уочљиво је да је са већином земаља са којима је имала размену из области наменске индустрије остварила суфицит. Са некима драстичан. На пример, из САД је 2016. према подацима портала YоурДатаСториес.еу увезено убојитих средстава и опреме за 120.000 долара, што је равно триста пута мање него што је пласирано на тамошње тржиште. У Немачку је извезено за девет пута више него што је увезено. Суфицит је забележен и са Русијом којој је продато скоро четири пута више него што је купљено.
Као што смо рекли, остало је непознато да ли је некадашњи службеник свезнајућег совјетског КГБ-а приметио хаубице Бангладеша у српском строју. И да јесте, Путин би томе евентуално посветио пажњу колико и прасићима на тепиху. Уосталом, све што је на точковима мора да прође и „пробну вожњу“. Тако је, рецимо било и са 15 нових тенкова М84 из састава тада тек формиране Хрватске војске. Они су повучени са вуковарског ратишта 1991. у фабрику „Ђуро Ђаковић“ у Славонском Броду, где су опрани и префарбани у „пустињску шару“, те преко Бара отпремљено у Кувајт. Прича каже да су у јеку борби, хрватско и српско руководство, те врх ЈНА нашли заједнички интерес: два милиона долара по тенку. Дакле, кад се ратује, ратује се, кад се тргује – тргује се. Непријатељи који се убијају и бомбардују лако постају браћа по оружју.
Подаци за овај текст су сакупљени на платформи хттпс://yоурдатасториес.еу/
Српство и југословенство
Поменута НОРА је скраћеница од „Ново оруђе артиљерије“, и један је од три најважнија југословенска војна пројекта осамдесетих година прошлог века (друга два су пројекат „Капела“ – модификација домаћег тенка М84, те „Нови авион“ – производња суперсоничног ваздухоплова четврте генерације). Временом је заборављена идеја „кумова“ овог чеда одбрамбене индустрије да назив „нора“ заправо буде асоцијација на скраћеницу НОР, односно Народноослободилачки рат. Ево још мало игре скраћеницама: Бангладешу, као и многим другим земљама, убојите направе из Србије продаје државна компанија – Yугоимпорт СДПР. Ово „yуго“, погађате, асоцира на Југославију, али можда нисте знали да је СДПР скраћеница од „Савезна дирекције за промет и резерве“ производа са посебном наменом, која је основана 1974.
Одавно нема ни Југославије, нити је Србија савезна држава, али је Yугоимпорт СДПР постао толико препознатљив на светској пијаци оружјем да му је назив преживео распад три државе (СФРЈ, СРЈ, СЦГ). Нико не прави питање око назива продавца, нити да ли нека роба „вуче“ на еру Титове Југославије, на средњовековно српство (вишенаменско возило „Лазар“) или на грчку митологију (беспилотна летелица „Пегаз“). Важно је да се продаје и купује.
