Прочитај ми чланакДа ли је патријарх српски Иринеј у Бањалуци, трећег дана Божића, превидео да је само први међу једнакима у Сабору српских архијереја, кад је благосиљао председника Србије Александра Вучића као "великог борца за Косово и Метохију" и да ли је тиме ставио целу СПЦ под окриље СНС?
Да ли поглавар СПЦ у јавној прилици и, у беседи на литургији има право на приватан став, поготово ако зна да бар 11 епископа, потписника Апела за КиМ не подржава Вучићеву политику. Ако је косовска тема за СПЦ истински саборска, што је небројено пута саопштено из Српске патријаршије, са чијим је овлашћењем епископ бачки Иринеј (Буловић) учествовао у Вучићевом „унутрашњем дијалогу“?
Да ли би било свих ових питања да је било јесењег заседања Светог архијерејског сабора, које је тражило више архијереја и да ли је Синод са патријархом на челу у потпуности поступио у складу са црквеним правилима кад је одбио захтеве петорице сабраће? Због чега сада сви помирљиво чекају редовни мајски Сабор, ако је јасно да се ситуација на КиМ отишла предалеко, што је почетком недеље показало и убиство Оливера Ивановића, председника Грађанске иницијативе Србија, демократија, правда.
– Иако Устав СПЦ, у члану 59. прописује да Синод одлучује о сазивању редовног и ванредног Сабора, овај пропис Устава СПЦ не може се тумачити догматски, јер се морају узети у обзир канони Цркве, као прописи јаче правне снаге и једно од основних обележја које одређује њену природу, а које православни хришћани исповедају у своме Символу вере – то је јединство Цркве. Апостолски канони инсистирају на обавезном сазивању, и то два пута годишње, редовних сабора једне помесне Цркве, чак одређују и време кад они има да заседају. Овакав пропис је требало да обезбеди саборност у раду Цркве у свим пословима који превазилазе надлежност једног епархијског епископа. Чак 34. апостолско правило изричито забрањује не само подручним епископима, већ и старешини помесне Цркве, да сами одлучују о питањима која се тичу интересе целине – објашњава за Данас правни историчар Зоран Чворовић, доцент на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу.
На питање Данаса шта различитим изјавама и поступцима врх СПЦ поручује верницима, иако тврди да је јединствен по питању КиМ, Зоран Чворовић одговара да „овакви појединачни иступи показују да је угрожено јединство и саборно устројство СПЦ, те да се њен ауторитет немилице троши појединачним иступима, ма како ти они били оправдани и ма какав ауторитет имали архијереји који тако иступају“.
Чворовић напомиње да је „одлукама Седмог васељенског сабора поглавару – првом епископу аутокефалне Цркве дато право да сазива сабор, али је предвиђена и казна, уколико злоупотреби ово своје право и не сазове сабор епископа“. Истим црквеним прописом, додаје Чворовић, „предвиђена је и казна екскомуникације за световњаке, који вршећи јавну власт спречавају одржавање сабора епископа“.
– Једном речју, пошто је косовско-метохијско питање најважније национално-идентитетско питање – превазилази уске границе свакодневне државне политике – СПЦ је дужна да саборно изнесе свој став о њему. С друге стране, пошто су државни званичници изнели читав низ радикалних предлога када је у питању разрешење „косовског чвора“ и како је „косовска“ тема већ уврштена у приоритете државне политике за 2018. годину, разлози хитности налажу сазивање ванредног Сабора. При томе, није мудро да се чланови Синода крију иза Устава СПЦ, кад су већ поједини епископи, као и патријарх, излазили са, макар вербално, потпуно опречним ставовима када је у питању однос власти према КиМ и када, истовремено, поједини епископи већ јавно траже сазивање ванредног Сабора. Очување црквеног и духовног јединства у православном српском народу и међу епископима налаже члановима Синода да сазову ванредно заседање, на коме би се донела јасна и саборна одлука о КиМ – сматра Зоран Чворовић.
Он указује да под “ 34. апостолски канон, који забрањује да поједини епископи, као и патријарх, самостално иступају и одлучују у питањима која превазилазе послове једне епархије, спада и питање учешћа у такозваном унутрашњем дијалогу о КиМ“. Чворовћ каже да је према Уставу СПЦ регулисање односа са државом у надлежности Сабора и да се учествовање у тзв. унутрашњем дијалогу не може правдати позивањем на древну праксу симфоније између државе и Цркве, јер је Александар Вучић сам, без договора са Црквом, покренуо овај дијалог и одредио му не само тему, него и циљ.
– СПЦ би учешћем у том дијалогу само дала легитимитет коначној одлуци коју ће Вучић донети сам, па макар у оквирима такозваног дијалога Црква изнела другачије мишљење од Вучићевог – упозорава Чворовић.
– Било би идеално да СПЦ са ставом о КиМ изађе што пре на ванредном саборском заседању. Међутим, ни таква одлука коју би донео редовни мајски Сабор, не би била закаснела. Патријархова изјава из Бањалуке се не може тумачити као благослов за коначну ампутацију КиМ из уставног поретка Србије и за закључивање споразума о признању са такозваном републиком Косово. Чини се да то није била патријархова намера, нити је тако нешто могао да учини, имајући у виду и црквене прописе – сматра Зоран Чворовић.
Професор Драгиша Бојовић са Универзитета у Нишу сматра да, без обзира што је у „унутрашњем дијалогу о КиМ“ до сада учествовао само један српски владика, то није могло да прође без сагласности Синода или Патријарха. Кад је реч о патријарховом бањалучком благосиљању Вучићеве политике на КиМ, Бојовић каже да „ниједан патријарх, па ни српски, никада у јавности не износи своје приватне ставове, због чега сваку изјаву српског патријарха увек треба разумети као званичан став Цркве“.
– Само место, као и повод, где је патријарх говорио о улози председника Србије у решавању косовског проблема, глорификујући ту улогу, никако не подразумева изношење некаквог приватног става. Пред јавношћу се појављује чудно и, можда, неочекивано, али евидентно размимоилажење Патријарха и надлежног косовско-метохијског архијереја. Док Патријарх глорификује Председника, епископ Теодосије, својим потписом на чувеном Апелу заступа потпуно другачије ставове. Зато се намеће питање ко је у праву и како то да о таквом важном питању Патријарх српски и Епископ рашко-призренски не деле исти став. Мада о јединству СПЦ сведоче Божићне и Васкршње посланице, пример Апела за КиМ, који је потписало 11 архијереја, међу којима је један од најстаријих и најугледнијих, владика Лаврентије, док су остали очигледно остали по страни, сигурно не и сви са друге стране, говори о озбиљним размимоилажењима – оцењује Драгиша Бојовић.
Иако Бојовић сматра да последње изјаве српских архијереја не треба „сводити само на одмеравање снага у Сабору“, пре свега у троуглу између патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и владике Иринеја бачког, који су заједно били у најужем избору за 45. поглавара СПЦ, тешко је „косовски аргумент“ изузети из трке за „белом паном“, која у СПЦ још од избора покојног патријарха Павла 1990. није престала. Такође не треба превидети да пристижу и младе амбициозне снаге попут митрополита загребачко-љубљанског Порфирија и епископа захумско-херцеговачког Григорија.
Због отворене критике Вучиће политике медијски је сада најистуренији митрополит Амфилохије. Он је један, али не и први подносилац захтева за јесење заседање Сабора и потписник Апела за КиМ. Вучић није желео да јавно коментарише митрополитова страховања да његова политика „води издаји Косова И Србије“, иако су га „заболела до суза“. Пре него што је „АВ“ саопштио да су му „довољне патријархове речи у Бањалуци“, његови страначки функционери без увијања су поручили да је овом изјавом митрополит сврстао себе у политичке противнике председника Републике, Владе Србије и СНС. Положај митрополита Амфилохија је политички деликатан утолико више што га не воле ни Вучићеви политички противници, који у суштини подржавају његову косовску политику, прижељкујући да актуелни председник-премијер обави „прљав посао“ да би га после лакше скинули са власти.
Митрополит Амфилохије изгубио је поверење и „тврђих струја“ унутар Цркве, које му нису заборавиле улогу у прогону са КиМ и Епархије рашко-призренске његовог духовног брата владике Артемија, без обзира што митрополит покушава да нађе решење за потрес који још дрма СПЦ. Иако му је тренутно главна контра стигла са трона Светог Саве, не треба заборавити да му из сенке, за вратом стоји још један Иринеј – владика бачки – по многима главни конкурент у борби за место српског патријарха, који му је, наводно још пред прошле изборе у СПЦ обећао да „неће ставити на главу белу пану док је он жив“.
Свети архијерејски Синод СПЦ, од мајског Сабора 2017. до предстојећег овогодишњег мајског заседања ради у саставу: патријарх Иринеј (председавајући и једини стални члан), митрополит Порфирије, епископи: жички Јустин, зворничко-тузлански Фотије, ваљевски Милутин, док су чланови заменици владике бачки Иринеј и рашко-призренски Теодосије.
Владика Иринеј, који је у оквиру Вучићевог „унутрашњег дијалога“ изложио „црквене границе СПЦ“ кад је КиМ у питању, оглашава се само кад процени да треба. Прича се да је променама у управи високотиражних „Вечерњих новости“ контролу са црквених проширио и на већину световних медија. Као раније покојни Слободан Милошевић и Александар Вучић га је недавно јавно издвојио међу српским владикама, као пример добре сарадње. У црквеним круговима тврди се да је управо владика Иринеј, без ког наводно у СПЦ ништа крупно не може да се деси, увео Вучића у Сабор да објасни шта то власт потписује у Бриселу, још док је главни београдски преговарач с Приштином био тадашњи премијер Ивица Дачић.
Патријарх Иринеј, за ког се мисли да је најслабији међу „главним играчима“, држи се на површини углавном вођен логиком незамерања властима, иако многи сматрају да црквено и политички, поготово кад је реч о КиМ, иде из грешке у грешку, поткопавајући властиту позицију првог међу једнакима. Пракса да се прескачу јесењи сабори, са образложењем да у СПЦ нема „врућих тема“ усталила се током његовог патријарашког мандата. НЈегов бањалучки благослов Вучићу, Народни покрет Срба са КиМ „Отаџбина“ протумачио је патријарховом пословичном „необавештеношћу“ кад је реч о „АВ“ политици на Косову, због чега је поглавару поновио позив да седиште СПЦ пресели у Пећку патријаршију.
– У јавности се одавно говори о ове три струје међу српским епископима. Чини се да се снага ове тројице архијереја, мери способношћу сваког од њих да обезбеде клијентску подршку других епископа. Што се државе тиче, још од времена Слободана Милошевића, али нарочито од времена Бориса Тадића, поједини архијереји су тражили и добијали подршку световне власти. После сваке подршке, а ваља се сетити учествовања, преко посредника, Бориса Тадића при избору српског патријарха, потом заједничке акције на уклањању владике Артемија са рашко-призренског трона, самосталност епископата СПЦ у односу на државу била је, нажалост, све мања, а деобе у СПЦ све веће. Сада се чини да су митрополит Амфилохије и умировљени епископ Атанасије, својим потписом на Апел за одбрану КиМ, јасно показали да не рачунају на Вучићеву подршку. Ако је то тако, онда носиоци друге две струје изгледа очекују такву подршку, не би ли уз њену помоћ сачували своје позиције. У том светлу треба разумети и патријархову изјаву у Бањалуци, јер је његова позиција нарочито рањива, због тога што се већ јавно говори о томе да његово место треба да дође митрополит Порфирије који, свима је јасно, припада струји епископа бачког Иринеја. Пошто је скорашња историја показала да подршка политичара са власти не само да није помогла обезбеђењу јединства, ауторитета и самосталности СПЦ, ванредни сабор о КиМ и његова јасна одлука, вратили би Српској цркви неопходну самосталност и јединство – наглашава Зоран Чворовић.
Глоса: „Чини да су митрополит Амфилохије и умировљени епископ Атанасије, својим потписом на Апел за одбрану КиМ, јасно показали да не рачунају на Вучићеву подршку. Ако је то тако, онда носиоци друге две струје изгледа очекују такву подршку, не би ли уз њену помоћ сачували своје позиције. У том светлу треба разумети и патријархову изјаву у Бањалуци, јер је његова позиција нарочито рањива, због тога што се већ јавно говори о томе да његово место треба да дође митрополит Порфирије који, свима је јасно, припада струји епископа бачког Иринеја“, сматра правни историчар Зоран Чворовић.
