Прочитај ми чланакПолемика Чедомира Антића и Милоша Ковића о Косову прераста у сукоб Чедомира Антића са Чаславом Копривицом.
ЧЕДОМИР АНТИЋ: ИЗВИЊАВАМ СЕ…
Господин Ковић ме је затекао одговором на мој текст Црква и алтернатива. Очекивао сам почетак једне аргументоване дебате. Добио сам један озбиљан покушај моје личне, стручне и политичке дисквалификције.
Како је само г. Ковић лепо показао да није могуће поредити Србију из 19. и почетка 20. века са данашњом Србијом… Тада није било Уједињених нација, а данашње међународно право било је тек у зачетку. Историјска поређења су опасна и ја сам их дао са одређеним оградама. Сигуран сам да их је уважени професор разумео, као што је разумео и реченицу у којој сам писао о признању анексије Босне и Херцеговине из 1908. године. Г. Ковић је, међутим, уверен да је потребно све учинити како би показао да сам једна незналица (јер то олакшава доказивање да сам и издајник) па ми је указао и на за овај текст јако важну чињеницу да је Србија признала анексију БиХ 1909. године. Бескрајно му хвала.
Лепо је г. Ковић подсетио и на моју припадност двема странкама (пре десет и двадесет година). Коначно, показао је и како сам се борио за независну Црну Гору – пошто је бесмислено да се тако лош човек као ја залагао за независност Србије. За разлику од Добрице Ћосића и Милорада Додика, који су се ваљда заступајући идеју поделе Косова и Метохије залагали и за очување суверенитета Србије над читавом покрајином, или су као Дачић само желели „разграничење“, а не и не дај боже одрицање од било чега… Ја сам стари Тачијев, Харадинајев и Куртијев другар и јасно је да стојим иза уједињења Албанаца које, како је цинично написао, нема алтернативу.
Г. Ковић зна да сам дуго у српској политици и то ми изгледа замера. Током протеклих двадесет година написао сам и објавио око 1200 текстова на различите теме. У њима сам изложио моје ставове о решењу српског националног и државног питања. Када пише о мојим ставовима г. Ковић би требало да се позове на макар један од ових текстова а не да пише на основу сопствених предрасуда и уобразиље. Можда сам исувише захтеван пошто је и овај на који је одговорио тумачио зловољно и нетачно.
Политичари несумњиво треба да консултују научнике, и филозофе, али не могу да беже из филозофије у политику и назад како им се прохте. Споменуо је професора Часлава Копривицу, кога високо ценим, као једног од чланова политичког савтета ДСС. Свака част, али не могу да се не сетим како је 2006. уважени професор као члан покрета „за европску Државну заједницу СЦГ“ покушавао да новинару објасни како као члан покрета подржава сарању са Хашким трибуналом, а лично се томе противи. ДСС је у прошлости деловао слично. Прихвате Уставну повељу Државне заједице СЦГ, а гласају против закона о њеном спровођењу. Одбију Ђинђићеве предлог решавања статуса Косова и Метохије на међунродној конференцији, али прихвате прегоре о „стандардима пре статуса“ који су омогућили доношење Ахтисаријевог плана…
Желео бих да се овом приликом извиним Амишима. Погрешио сам што сам политку коју заступају г. Ковић и политички савет ДСС назвао по овој конзервативној заједници која је спремна да се принципијелно одрекне напретка и плати цену за то. ДСС политика, било да је реч о старој или „новој“ странци има прагматичну праксу. Да није тако не би дошли на власт 2000. и, да споменем став госпође Мирјане Марковић, укључивањем Срба у привремене установе упропастили невероватна достигнућа претходних власти у одбрани суверенитета Србије. Да нису прагматични и данас, не би били у коалицији са СНС где год је то могуће.
Ако г. Ковић већ сматра да политички савет ДСС чине научне и моралне величине, зашто мисли да је политички савет Народне странке тако неквалитетан да треба да ме тужи њеном руководству? Бившу председницу ДСС-а натерали су на оставку тако што нису долазили на седнице главног одбора и тамо бранили раније одбачену сарадњу са СНС по општинама. После су из странке избацивани посланици који другачије мисле. Мора ли у свакој странци да буде тако?
Коначно, темељно питање борбе за Косово и Метохију требало би да буде наше државно и национално јединство. На основу текста Апела рекло би се да је Србија имала само несрећу да њоме током неколико година влада део ДОС-а. Критикују, дакле, више ДОС, коме је ДСС неко време припадао, него владу коју сумњиче да ће, после прихватања Бриселских споразума, признати незвисност КиМ. Апел тако свакако није допринео стварању јединства. На другој страни, не видим у Апелу ни назнаку некакве нове политике. Можда бих био спреман да подржим добро осмишљену политику која за циљ има повратак КиМ у границе Србије. Солидарисање са виртуелним светом који препоручује г. Ковић није мој избор и то не зато што ми није драга машта, већ зато што верујем у личну одговорност коју сваки учесник у политици мора да осећа.
Аутор је члан Политичког савета Народне странке
ЧАСЛАВ КОПРИВИЦА: НЕПОЗНАВАЊЕ ЧИЊЕНИЦА, НЕДОРАСЛОСТ НАЧЕЛИМА
Чедомир Антић је у полемици са Милошем Ковићем, коју је изазвао критиком Апела за одбрану КиМ, нашао за сходно да се позабави и мноме:
„Политичари несумњиво треба да консултују научнике, и филозофе, али не могу да беже из филозофије у политику и назад како им се прохте. Споменуо је [Ковић] професора Часлава Копривицу. […] Свака част, али не могу да се не сетим како је 2006. уважени професор, као члан покрета ‘за европску Државну заједницу СЦГ’, покушавао да новинару објасни како као члан покрета подржава сарадњу са Хашким трибуналом (ХТ), а лично се томе противи. ДСС је у прошлости деловао слично.”
Г. Антић затим ређа приговоре ДСС, при чему му је догађај од пре 12 година, заједничко гостовање у једној ТВ емисији, чија је тема била предстојећи референдум о „независности“ Црне Горе, иначе наш једини сусрет, био шлагворт за портретисање ДСС-овог духа „непринципијелности“, чији сам и ја, ваљда, типичан представник. Г. Антић, међутим, не познаје неке чињенице, или их слободно конфабулира у складу са својим разумевањем чињеничне истине. Наиме, у то време, а ни раније, ја немам никаквих званичних нити незваничних контаката са ДСС, тако да ни на који начин нисам могао бити репрезентативан за неке раније или касније потезе те странке, макар док је била на власти.
Члан Политичког савета ДСС постајем половином 2008, после пораза на изборима које је Коштуница изазвао због начелног разлаза са Тадићевом безусловно бриселофилном линијом, а у светлу проглашења лажне „државности“ Косова и њенога признања од стране већине земаља ЕУ. Тада други пут, опет силом прилика, као три године раније (2005) са Црном Гором, улазим у политику, овога пута због Косова и Метохије. Оба су пута разлози за моје ступање на нематичну територију била државно-национална искушења, тј. ствари од НАЧЕЛНОГ значаја, које људи који се предуго тетурају од немила публицистичке науке до недрага дезоријентисане политике, можда не умеју да препознају.
Шта рећи о главној ствари Антићевог приговора, којим је показао да му је памћење догађаја и чињеница, што је пожељно за историчара, у обрнутој сразмери са способношћу разумевања концептуалних дистинкција, што је непријатно за некога ко би желео да буде научник? Поменути новинар, који је за тему емисије (опстанак државе) био подједнако незаинтересован као и г. Антић, тада представник Г17+, и г. Зоран Лутовац, представник ДС (А. и Л. су се све време страначки „уједали“), предочио ми је напетост између мог личног противљења сарадњи са ХТ, што сам у публицистичким текстовима изражавао и пре и после оснивања Покрета, док је Покрет био на становишту да са том институцијом ваља сарађивати – претпостављам из нужде, зато што је тадашња српска Влада, на челу са ДСС, заступала погрешан став сарадње са њом, до изручења својих грађана.
Тада сам новинару изложио још од Канта познату разлику између „приватне и јавне употребе ума“, те да ја, као појединац, грађанин Ч. К, и даље сматрах да је сарадња неприхватљива, али да, као члан Покрета који је заузео супротан став, условно прихватам његову реалност. Идеја приватне употребе ума јесте да у оквиру организације у којој се налазите службено не доводите у питање њен званични став, али да покушавате да га промените изнутра, ако се он коси с вашим убеђењима.
То је један од темеља модерне европске политичке културе, што г. Антић, иако искусан у политици, још није разумео, већ, штавише, у томе види крунски доказ (не само) моје, непринципијелности, а можда и нечег горег. Иако научници, не можемо, наравно, све знати, али је тужно када, као г. Антић, „снагу“ своје аргументације заснивамо на незнању. А суд о „непринципијелности“ ангажовања за опстанак властите државе, иако се не слажете са неким ставовима покрета који покушава да је одбрани – а ја сам у погледу овога никад немах сумње – препуштам онима који разумеју значење појма начела, као и идеју градације редоследа њихових приоритета.
Узгред, Покрет за заједничку државу СЦГ г. Антић је „преименовао“ (в. горе) у непостојећи „покрет за европску Државну заједницу СЦГ“ („правопис“ г. Антића). Реч „европски“ стајала је, међутим, само у називу „Миловог“, противничког покрета за отцепљење, али су се г. Антићу – за разлику од давнашње емисије – збркали уједно и називи и оријентације двају политички и историјски одлучно супротстављених покрета.
Ваљда 12 година није довољно за историјску дистанцију потребну да се макар идентификују, ако већ не и разумеју, елементарне историјске чињенице. У свом, како рече, „бежању из науке у политику и назад како му се прохте“ г. Антић тешко може заслужити прелазну оцену и у једном од ових поља.
Аутор је професор Факултета политичких наука
