Прочитај ми чланак

БЕОГРАД ЈЕДНОСТРАНО ПРОГЛАСИО независност од остатка Србије

0

«Београд једнострано прогласио независност од остатка Србије. Шумадија и Војводина добиле статус колонија, осталим деловима одобрен статус избегличких зона под називом «Крезуба Србија»

Овакве «њуз нет» вести постају све популарније и реалније. Владимир Милутиновић на Двогледу увео је рубрику за њих. А друго, мало по мало, па се појави нека реална вест за коју помислим да је «њуз нет». «Нема више потребе да Јапан постоји близу нас – речено је у саопштењу севернокорејског комитета за мир»! Марко Перковић Томпсон држао средњошколцима предавање о вери и љубави! Студент положио „Хегела“ са десетком, а да га уопште није читао!

Сећам се да сам као студент (у Београду) током кафанских расправа предложио/захтевао да се за трећину смањи буџет града Београда, да се поједине институције из главног града преселе у унутрашњост и да се забрани изградња зграда у Београду. Мој аргумент у вези са изградњом зграда је био да ће садашњим темпом градње Мали мокри луг постати део ширег центра града, неког будућег Београда који је дупло већи од овог данашњег. Мислио сам, потпуно лаички и „без размишљања“, да ће „забраном градње“ бити решени бројни проблеми – прво, ширења овог града монструма за прилике савремене Србије; друго, досељавања људи у ионако пренатрпан град; и треће, мада то нема директне везе са изградњом, да ће се барем мало зауставити свеопшта и свепрожимајућа београдизација српског друштва.

И даље, лаички и «без размишљања» исто мислим. На хиљаде је кућа широм Србије у којима нико не живи, а у Београду се «нон стоп» граде и пуне нове зграде. Порез на кућу у неком селу у Шумадији је три хиљаде динара, а на стан на периферији Београда је око петнаест хиљада. Трећину београдског буџета (који ће и даље да плаћају београђани) треба поделити на број заосталих и периферних општина Републике Србије, а један део прерасподелити београдској «сиротињи» (овој што ради за «дваес пет/тријес иљада динара»). Али да их не расподељују локални тајкунчићи и београдски бизнис-политичари, то никако. А од чега ће Београд да живи? – питају се душебрижници. Па од приватног капитала, домаћег и страног. И друго, не би Београд изгубио све институције, само неке, један део њих би ипак морао да остане у главном граду. А зашто бисмо ми вама давали своје паре? – питају београђани.

Зато што ми вама свакодневно дајемо своје, зато што сте нам све узели и свели нас на «крезубе посматраче» београдског шоу програма-а. Београд мора бити у служби Србије, а никако обрнуто – како сте удесили.

Утисака препуна глава!

Београд «де факто» јесте друга држава (у односу на Србију). Лепо је то својевремено изразио мој отац када је рекао «Чим, сине, прођеш Златибор, то је друга прича, тамо ти је Србија, Шумадија, богатство … тамо је Београд» У ово сам се уверио студирајући у Београду. Три месеца боравка у том граду вас ментално застрашујуће трансформише. Док живите у Србији, и очи, и уши, и срце – све је усмерено ка Београду. Мислите како тамо живе неки надљуди, паметни и поштени, они који се старају о држави и општем добру. Гледате на Београд као на «обећану земљу» у којој се доносе најбоље одлуке за све нас. Зурите у тај проклети екран и гледате сервирање јавног сервиса.

Када дођете у Београд, за кратко време ви, не само да не гледате на остатак Србије, него га потпуно заборавите. Мама, тата, провинција, и остало … Ваше очи су упрте у свет, Париз, Њујорк, Москву, ви више немате времена да се бавите периферним/небитним стварима. Иако вас та «небитност» или периферија трајно одређује и веома је битна за ваш живот, несвесно је потискујете. Провинција је реч од које вам застаје дах. Наиме, није тачно да је само материјални/економски/тржишни фактор оно што одваја престоницу од остатка земље (то да се возе бољи аутомобили, да су веће плате, да је већи проток новца). Културни, или боље рећи некултурни, фактор је пресудан. Постоји фама или мит о Београду, о проводу у Београду, о важности Београда, о београђанима као образованој господи, о добром животу у Београду. Београд није обичан главни град, него је врло необичан. Нама (као да) је све у Београду – већина становништва, републичких институција, културних институција, спортских институција …

Родиш се у некој «чуки» код Крушевца и већ у првом разреду си «звездаш» или «партизановац»; Напредак је, иако несумњиво твој, ипак нека «Ш лига». Точак отишао из Крагујевца да гради каријеру у Београду, Неша Галија из Ниша отишао у Београд, … Не можеш бити успешан ако се не дочепаш Београда, као да не постојиш. Код Британаца су научник из Лондона, Ливерпула и Оксфорда истог статуса, а код нас су ови ван Београда (какве год референце да имају) нижа раса. Код Шпанаца су Реал, Барса и Билбао конкурентни тимови, а код нас прваци државе Звезда, Партизан и повремено ту „улети“ неки трећи (често) београдски клуб. Тако је у свему – уметности, бизнису, образовању и култури.

Приближавају се београдски избори. Жељно ишчекујем борбу за фотеље и милионске фондове. Ушао сам једанпут у Градски секретаријат за саобраћај и изгубио се, тамо има више соба него у Пентагону!!! Питам се баш колике ли су им плате?

Читам пре неки дан како је два милиона динара утрошено на украшавање главног града! На јелку десетине хиљада евра! А ја и моје колеге радили у том главном граду за 23.000 динара месечно!!! За сијалице и остале «зајебанције» се има, а за наше плате (односно робовске додатке) нема. Нити имам шта од ова два милиона, нити од оних других силних туристичких пара које ова два наводно доносе.

Сећам се како је Драган Ђилас (иако ово сећање нема везе са његовом садашњом кандидатуром) у једној кампањи рекао да је његов највећи успех као градоначелника то што се у Београд досељава (заборавио сам број, али много нешто) породица/људи месечно. Нешто слично је пре неки дан рекао Синиша Мали, а пре пар месеци и Горан Весић. Ако је то успех, онда сам ја Цар Лазар! Пре неколико дана нас је млађани, а главни архитекта главног града (извесни Фолић) обрадовао вестима о претварању бивших индустријских постројења у густо насељене стамбене зоне.

Министарка Михајловић најављује изградњу на стотине јефтиних станова (један део њих ће се градити у Београду)! Машала! Срећна нам и успешна нова децентрализована и демографска Нова година! Не знам да ли ово што ми живимо назвати «крволиптањем» (као што то чини професор економије Миодраг Зец) или неком политичком шизофренијом. Да ли се то Београд развија природно или на рачун остатка Србије? На први поглед код нас је све у реду! Школе раде, болнице раде, саобраћај функционише, банке послују, све функционише, али мало шта ваља, мало је оних који су срећни, весели, задовољни, који имају наду у боље сутра … нисам песимиста, али ни оптимиста. Бљутаво транзиционо сивило предуго траје.

Већ дуго планирам да «уђем» у политичку арену. Прва опција је да «де факту» додам «де јуре» – понудим београђанима горепоменути «независни Београд» са две-три колоније и постанем градоначелник. Београд на води био би престоница таквог независног Београда. Друго решење је доста «реалније». Делио бих ове паре за јелке и лампице као стимулацију за исељавање из Београда! Свакоме ко са породицом хоће да се пресели из Београда у неко село у Србији доделио бих 20. 000 евра (да купи и обнови неку напуштену кућу и имање, започне посао, и слично). Мало бих прерасподелио зараде и порезе у Србији.

Највеће плате у овој земљи имале би породице погинулих за њу (прадедова, дедова, очева, синова). Живот је скупљи од сваког рада! Треће решење је да предложим Јова Бакића за градоначелника (независно од тога хоће ли он то или неће, ја га предложим и људи га изгласају, он онда мора да прихвати). После ће да буде премијер! Све сам смислиоJ Ко зна, можда ме опозиција послуша! Четврто решење је у односу на претходна три заиста озбиљно. Међу првим тачкама мера за опоравак земље Србије (онако «без размишљања» и потпуно лаички) биће изградња два велика затвора (по могућству да буду стационирани негде у пољопривредним крајевима, где има да се коси, копа, бере воће и поврће). То је приоритет! Српска инвестиција века! Лек против лоповлука! Док градим затворе, поправљао бих судски систем. Један суд ће да испитује имовинско стање сваког држављанина Србије, а други однос његових примања и његове имовине.

Трећи ће се бавити институцијама и њиховим буџетима. Када заврше тај мукотрпни и револуционарни посао, сви запослени у тим судовима могу у заслужену и превремену пензију. А онда ћемо да хапсимо и конфискујемо, па ћемо да направимо институцију која ће то праведно да расподели. Већ видим како се учена београдска елита згражава над изразом прерасподела, али нека. Ја се згражавам над таквом неспособном и недостојном елитом.

Елитом која уместо да нас води и просветљује, она нас израбљује и прави будалама. Она је себи довољно доделила, нама осталима остале само мрвице. Мој отац и данас зна да каже како «све њих треба говњивом мотком изјурити напоље…» Дакле, мере за опоравак – (1) затвори, (2) судови, (3) прерасподела и врло важна ствар – (4) безбедност! Угасио бих БИА –у и све агенције за безбедност, а потом «направио» из темеља нову службу безбедности, са новим и неискусним руководством, које неће бити у спрези са страним битангама које шпартају по држави и домаћим удбашима свих бранши.

Не знам да ли још негде постоји овакав (што би рекао Павићев Шојић) «ребаланс дисбаланс дебаланс» од живота као код нас. Богатије земље, а горе расподеле ресурса тешко да има. Више памети, а горих решења, такође. Што више сазнајем и знам, све ми је мање јасно. Завршићу са једним стихом Забрањеног пушења: «Пробуди ме, ово је неки ружан сан, што мање дете знаш то си мање несрећан.»