Прочитај ми чланак

ПРВА и Друга Србија 2.0

0

Распад обе оригиналне Србије створио је неред у коме многима није лако да лоцирају котве на које су навикли.

Можда се на мартовским изборима догоди чудо. Можда опозиција успе да освоји Београд и неочекивано промеша политичке карте. Чак и када је припитомљена и кастрирана, демократија је опасна животиња. Много страшнија од гнуа, који је недавно ушао у нашу политику захваљујући таблоидном фићфирићу склоном да верује да је све што живи у Африци крволочно.

Демократија се већ неколико пута осветила и болно „ујела“ оне који су поверовали да су је укротили. И много већа чуда су се дешавала од онога које прижељкују Драган Ђилас и румени први пастир Чубуре. Али, трагедија српске „грађанске“ опозиције је данас у томе што њен усуд најбоље илуструје слоган који је један мој скрупулозни пријатељ истетовирао на свом мужевном телу – „заштите ме од онога што желим“.

ПОВРАТАК У КАСНЕ ОСАМДЕСЕТЕ

Не знам где се затурило „срце Србије“, али Косово је поново срце српске политике. А ту се суочавамо са чињеницом да је, оног тренутка када је одлучио да косовско питање у Србији није демократско питање – Запад осудио нашу демократију, ако не баш на смрт, онда на дугачку кому. Зато, док год косовско питање не буде решено у Србији не може бити демократије. Ако Вучићеви миљеници ЕУ у марту изгубе биће то знак да је овде било превише демократије да би могли да се сместимо у оквир који нам је одредио нестрпљиви Запад.

У великој мери због сенке Косова, која је одавно почела све јасније и јасније да се надвија над нашу замишљену бриселску будућност, Александар Вучић је већ изазвао тектонске поремећаје у две Србије. Иако је стара подела остала дубока, а и даље је изузетно релевантна, она је данас у сенци две политичке чињенице. Прве, да Србија не може „у Европу“ са Косовом – Брисел не занима демократска већ само мала Србија. Друге, засноване на искуствима земаља широм света на којима је Запад учио реалполитику, да болне националне резове можда – нагласак је на овом можда – могу да направе само доказани националисти спремни да користе не само чврсту већ, ако затреба, и челичну руку.

Распад обе оригиналне Србије створио је неред у коме многима није лако да лоцирају котве на које су навикли. Ипак, не могу речи да ме не забавља чињеница да су данас у истом рову Милорад Вучелић и Драган Бујошевић, а да насупрот њих заједно ратују владика Атанасије и Светлана Лукић. Ко је могао да замисли да ће се Петар Луковић и Миша Вацић ујединити против непринципијелне коалиције Весне Пешић и Санде Рашковић Ивић?

Многи говоре о „повратку у деведесете“, али реч је пре о својеврсном повратку у касне осамдесете – „другом доласку“ Свете српске земље у политику, у коме су испреметане улоге кључних снага из антибирократске револуције. Ролу бунтовника унутар номенклатуре преузео је митрополит Амфилохије, али нам он, уместо Милошевићеве „олако обећане брзине“, данас нуди „олако обећану спорост“. Не чују се ратни покличи; захтева се нечињење. Далеко је Тирана, у НАТО пакту, али, чак и да има риме, не верујем да неко помишља да запева „Амфилохије руком мани видимо се у Приштини“.

Стереотип да се историја понавља као фарса, потврђује чињеница да се Вучић данас налази у улози Ивана Стамболића. Али, чини се да неће бити разрешења у форми неке нове „Осме седнице“ и да нас чекају много сложеније и неизвесније „године расплета“. Ако већ морамо да правимо паралеле и са деведесетим, онда је то првенствено све јаснија, нова, 2.0 верзија поделе на две Србије. Верујем да она многима делује збуњујуће, првенствено солипсистима који су Србију посматрали ослањајући се на Латинкин ауторасистички мозак. Данас доминантну „Прву Србију“ оличава Вучић, а „Другу“, љутиту, подређену и понижену, преки Амфилохије Радовић.

ИСТОРИЈА У ЕЛЕМЕНТУ

Историја је склона лукавствима, али овај пут је баш била у елементу. Бити данас за чланство у ЕУ и не стати иза најталентованијег Шешељевог политичког сина је став који стоји у распону између наивног и малоумног. Колико неко треба да буде одвојен од реалности да би поверовао да напирлитана метросексуална мукица Борко Стефановић или Саша Јанковић – највећа несрећа од свих персоналних несрећа које су задесиле демократске снаге у Србији током претходне три деценије, могу да одреше пословични косовски чвор и затим уведу Србију у ЕУ?

Не знам да ли је Вучић одлучан да га одвеже. Не знам, чак и ако јесте, да ли ће у томе истрајати. Нисам сигуран ни шта би, сем реалних шанси за Нобелову награду за мир или неког моћног „фактора X“, могло да га мотивише да донесе најтежу одлуку. При томе, у политици се често временом покаже да се неке ствари једноставно не могу решавати, иако многима „једино решење“ делује не само очито већ и јако једноставно.

Али, бојим се да је Вучић, колико год био нејасан, неодлучан и омражен у кругу двојке, последња нада Константиновићеве Србије. Да парафразирам расистичку визију Борке Павићевић, ако он не успе овим случајним Србима не гине Африка, тај „живи песак“ из њихових аутоколонијалних фантазија.

На жалост многих националиста, нових „Других Срба“, већ сама чињеница да наше политичке елите нису у стању да саме промишљају алтернативу чланству у ЕУ чини да Амфилохијева Србија – иако за њу данас ради и дезоријентисана антинационалистичка опозиција – може да оствари какву-такву, можда само Пирову победу једино ако се ЕУ сама уруши или ако се у региону појави нека „неочекивана сила“ и успостави одрживу „неевропску“ алтернативу.

Мада, било би изненађење да Вучић не буде тај који ће први зграбити и чврсто засести и на ту „столицу“. Она бар не подразумева стварање илузија о демократији и „независним медијима“, а многи имају разлога да верују да би тада Косово доживело судбину Србије и изгубило део територије.

Да се вратимо са слатких „грађанских“ и националних снова на паралеле са деведесетим. Бојим се да је, ипак, главна сличност у томе да ни данас никакава „Трећа Србија“ није могућа, чак и ако се 4. марта у Београду догоди велико чудо. Зато, да парафразирам водеће урбане опинионмјекере и њихове прејаке речи – или „свињска хунта“ или „Ристо Сотона“. Изаберите страну.