Баш уочи нове рунде бриселског „дијалога“ између Београда и Приштине домаћу (политичку и медијску) јавност потресла је вест да је у Косовској Митровици убијен српски политичар Оливер Ивановић.

Случајност или не?

Оно што је сигурно и што је малтене постало аксиом у политичком животу на Балкану је чињеница да атентати на политичаре на овим просторима никада нису само пука случајност и сплет несрећних околности. Иза таквих убистава по правилу увек стоји нечија „невидљива рука“ која делује по унапред припремљеној агенди, која одабере тренутак и мету, извођаче и место ликвидације и која извршено убиство користи као средство преко којег остварује своје дугорочне интересе.

Покушајмо да, кроз призму последњих дешавања у региону, актуелне безбедносно-политичке ситуације на Балкану и геополитичких интереса великих сила у овом делу света одгонетнемо чија се то „невидљива рука“ крије иза атентата на Оливера Ивановића.

Србија се у последњих неколико месеци налази на мети озбиљних западних притисака због Косова и Метохије.

Ти притисци константно су били праћени ненаситим шиптарским захтевима да Београд потпуно одустане од Заједнице српских општина и прихвати формирање тзв. војске Косова, бруталним претњама, уценама и нападима самопроглашених институција на животе, безбедност и имовину Срба на КиМ.

Све то кулминирало је јутрос још једном заједничком крвавом акцијом Приштине и њених западних спонзора – атентатом на Оливера Ивановића. По већ опробаном методу мучких убистава живота је лишен још један Србин који се борио за права свога народа у његовој земљи.

Крви жељна албанска рука поново се надвила над српским главама.

Циљ је очигледан – да се дестабилизују прилике на северу јужне покрајине, да се Србима са КиМ (а тиме и Београду) пошаље јасна порука „или прихватате наше захтеве или добијате нове сукобе„, да се Србија застраши и гурне у неповољну позицију како би била приморана на нове, самоубилачке уступке, да се створи погодна политичка клима за финализацију великоалбанског пројекта „независног Косова„.

А управо је наставак мирних преговора нешто што Албанци никако не желе, нарочито сада када је Србија (иако стидљиво, али ипак отворено) јасно ставила до знања да је спремна да у тим преговорима повуче црвену линију преко које неће прелазити. Београд је већ у више наврата истакао да формирање оружаних снага косовске квазидржаве не долази у обзир ни под којим условима, а управо је „војска“ оно на чему Приштина инсистира како би афирмисала свој безбедносни суверенитет, потврдила свој (непостојећи) територијални интегритет и утабала себи пут за улазак у НАТО.

Постепени и дуготрајни преговори су нешто што Приштини у овом моменту никако не одговара, јер је због тренда великих геополитичких промена у свету (све већи утицај Москве и Пекина у региону) будућа перспектива тих преговора неповољна по албанску иреденту. Због тога се сада прибегло радикализацији ситуације, проналажењу начина да се преговарачка позиција Београда на сваки могући начин угрози, да се Србија заплаши и натера да „спусти лопту“ и прихвати „Републику Косово“ као свршену, коначну ствар. У ту сврху Приштини и Западу управо треба да послужи убиство Оливера Ивановића. Погледајмо и како.

1.) Убиством човека који је важио за симбол борбе српског народа против политичке и полицијске репресије косовских квазидржавних институција шаље се порука преосталим Србима на КиМ да ће завршити на исти начин буду ли наставили да се залажу за српска права. Атентат служи као упозорење и опомена српском становништву да ће се суочити са новим насиљем и етнички мотивисаним погромима уколико се не повинује диктату сецесионистичких власти у Приштини.

2.) Иза атентата на Оливера Ивановића крије се покушај да се на северу КиМ успостави потпуна контрола самопроглашених институција и њихових налогодаваца са Запада. Треба истаћи да се управо север јужне покрајине (и тамо присутно српско становништво) у западним медијима константно представља као „црна рупа независног Косова“, као реметилачки фактор чија је непослушност у односу према „централним властима у Приштини“ главни узрок дестабилизације безбедносних прилика.

Вештом заменом теза и пласирањем лажираних чињеница западна политичка и медијска елита од Срба са КиМ уместо жртве албанског тероризма прави агресоре и подстрекиваче насиља. У том погледу поједини глобалистички медији већ су кренули да убиство Оливера Ивановића представљају као последицу сукоба „српских криминално-политичких кланова са севера КиМ“, а не као резултат бруталног терористичког чина. На делу је позната метода скретања пажње са стварних инспиратора овог монструозног догађаја како би се кривица пребацила на оне који су заправо мета милитантног албанског национализма.

3.) Запад ће своје учешће у убиству Ивановића покушати да прикрије управо оптуживањем Србије да је она крива за ликвидацију јер жели да „блокира дијалог и спречи успостављање добросуседских односа са Косовом“. О томе нам сведоче и најновије изјаве бриселско-вашингтонских пудлица попут Адема Власија који је брже боље пожурио да за атентат на Ивановића оптужи „руске и српске екстремисте“. Аргументом да је управо подршка Београда (а преко њега и Москве) „нестабилном северу КиМ“ главна препрека за ефикасност даљих преговора Приштина ће покушати да делегитимизује политику Србије (и Русије) на Балкану, да ослаби њен став о неприхватању „војске Косова“ и да задобије ширу подршку у међународној заједници за што брже формирање тзв. војске, тврдећи да је тобоже управо постојање „снажне оружане силе једини гарант безбедности на читавој косовској територији“.

По овоме се врло добро види коме у овом моменту иде на руку угрожавање безбедности у региону и продубљивање постојећих кризних жаришта; а тај неко сигурно није Србија.

То су Албанци и њихови најгласнији покровитељи са Запада којима је у стратешком интересу да се што је пре могуће стави тачка на питање КиМ. Да би се то увидело није нам потребна никаква натприродна способност или претерано вешто политичко умеће. Довољна је проста политичка логика. Ако погледамо са које стране је у протеклих годину дана дошло највише запаљивих и ратнохушкачких изјава видећемо да је то албанска страна. А најновије претње Кадрија Весељија да ће сваки покушај повратка Србије на КиМ изазвати даље продирање Албанаца, све до Ниша указује на то да су управо великоалбанска идеологија и њени америчко-европски покровитељи главни фактор дестабилизације Балкана.

Држава нам се без сумње налази у изузетно тешкој и компликованој позицији где ће сваки наредни потез државног руководства морати да буде добро промишљен и осмишљен како би се сачувао суверенитет и заштитили интереси српског народа. Оно што се мора имати на уму је чињеница да ће свако даље попуштање Србије водити у нове поразе и нове нападе на наш народ, све док се са КиМ не протера и последњи живи Србин и не избрише сваки траг српског државног и историјског континуитета у јужној покрајини. Београд не сме да покаже слабост, јер је слабост храна нашим непријатељима. Београд мора да заузме одлучан државотворан став и да вештом дипломатском и безбедносном офанзивом одбрани интересе државе и народа на Косову и Метохији.

Први кораци у том погледу треба да буду начињени што пре. Београд мора (и може) без устезања да покрене истрагу овог терористичког чина, интензивира сарадњу са УНМИК-ом и КФОР-ом и упути захтев УН у коме ће затражити сазивање ванредне седнице Савета безбедности на тему безбедносне ситуације на КиМ. Време је да се на глобалном нивоу скрене пажња на терористичко деловање Албанаца у региону и отвори питање расветљавања злочина над српским народом на КиМ.

На крају желим укратко да се осврнем и на оне који (намерно или из незнања) смрт једног Србина, човека који је у последњим годинама преживео голготу и био мета невиђене тортуре шиптарских квазиинституција, од чије руке је данас и страдао, користе како би оптужили сопствену државу за учешће у ескалацији кризе, када је сваком политички бар мало свесном и разумном појединцу (који се не налази на платном списку неке од западних структура) јасно одакле долазе сигнали за нову дестабилизацију региона. А то сигурно није Београд. Позивам их да не наседају на пропаганду коју шире страни и домаћи медији атлантистичке оријентације, да не буду „корисни идиоти“ у покушају неке нове обојене револуције на улицама Београда. Сада нам је потребно јединство, а не нове поделе. Јер за јединство се, на крају крајева, и Оливер борио.

Вечна слава и хвала Оливеру Ивановићу. Србину који је своје последње дане провео на светој земљи, борећи се да своме народу омогући бољи, мирнији и слободнији живот.

Искрено и дубоко саучешће његовој породици.

Извор: vidovdan.org

Ознаке: анализа, Данијел Игрец, Оливер Ивановић, убиство