Прочитај ми чланак

ЧЕДОМИР АНТИЋ, МИЛОШ КОВИЋ: Полемика о Косову

0

Антић: Апел је политика формалног и умиреног екстремизма; Ковић: За онога ко подржава независно Косово сваки позив на његову одбрану је екстремизам.

ЧЕДОМИР АНТИЋ: ЦРКВА И АЛТЕРНАТИВА

Државна политика према Косову и Метохији оличена у Александру Вучићу, првој личности српске републике, имала је бројне резултате. Они су следећи: словом два велика успеха, два споразума, Србија је одустала од јурисдикције над судовима и полицијом општина на северу покрајине, прихватила је да српски народ на КиМ целокупну своју посебност заснива на плану Мартија Ахтисарија и заједници општина која нема никаква изворна овлашћења нити је утемељена у устав новонасталог албанског Косова. Ова влада ујединила је Србе са КиМ у подршци председничкој кандидатури Хашима Тачија и премијерској Рамуша Харадинаја.

Већина Вучићевих бирача били су спремни да 2005. аплаудирају када је набрајао границе Велике Србије, а и да климну главом када је три године касније јавно тврдио да о тим границама никада није говорио. Зато је суштински небитно да ли је политика садашње владе доследна и родољубива. Она је више прилагођена слабостима него вољи значајног дела бирача и, за сада, нема алтернативу.

Када је митрополит Амфилохије, по мом мишљењу најугледнији архијереј српске цркве, честити борац за православље, правду и права српског народа, пре неколико дана изразио своје бојазни у вези са политиком српске владе према Косову, учинило се да то чини са позиција некакве другачије политике. Изјаву је и дао објашњавајући потпис којим је подржао Апел за одбрану Косова и Метохије. Суштина овог апела говори да без обзира на околности не треба пристати на независност Косова.

Две слабости овог текста представља оно што у њему није речено. Политичари, а такви су покренули и написали овај апел, нису филозофи. Они се не баве недогледном будућношћу и домети им нису искључиво теоријски. Ако ћемо бранити Косово и Метохију ваља рећи и како ћемо сада, током наредне три и даљих тридесет година то у пракси чинити. Време не ради ни за Србију ни за српски народ.

Посебно оно није у служби преосталих Срба на Косову и Метохији. Да ли је циљ да Србија буде разваљена и недовршена држава а српски народ на КиМ изолована мањина лишена наде? Само тада можемо следити ту амишку политику формалног и умиреног екстремизма која ће несумњиво бити епитаф неуспешне политике ДСС-ових влада. Где су темељи будуће политике обнове која ће нам једног дана и стварно вратити КиМ?

Наши стари су се одрицали светих српских земаља… Како да нису. Године 1878. нису наставили рат и у самоубиство одвели Кнежевину Србију, већ су се повукли из земаља за чијом слободом су чезнуле генерације. Прихватили су нове границе и обустављање утицаја на јужне области и на много тога још… Али је зато поуком овог рата почела реформа војске без које би ратови од 1912. до 1918. за Србију били немогући.

Слично је било и после признавања аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Тих година Србија је проживела највећи привредни и културни успон. Каква је то политика алтернативе Милошевићевом капитулантству, досовској колаборативности и карикатуралном напредњачком опортунизму? Видели смо последице косовске политике Коштуничиних влада… Од увођења двоструких плата за чиновнике до укидања пдв-а у покрајини. Све се вратило као зло и горе.

Другу слабост апела представља виђење света подељеног на родољубе и досовске издајнике. Биће да је већи проблем када једна власт пренесе под притиском преговоре са УН на ЕУ, него када једна друга пропусти да интегрише Косово и Метохију у састав отаџбине и још слави дан када је покрајину предала NATO-у. Такође, политика Тадићевих влада није била могућа без СПС и Дачића, који су омогућили и садашњу власт. Они који су нам говорили да за Косово треба да погинемо у неприпремљеном рату против пола света, убрзо су нас убеђивали да су их одбранили, касније су нам рекли да се „патриотизам не сипа у трактор“, а данас уверавају да су Косово издали управо они који не понављају бесмислену мантру већине.

Видели смо како је из СНС власти одговорено на интервју митрополита Амфилохија. И то је боље него када су га у свом радикалском периоду поредили са Хомеинијем, а једног другог епископа називали „будалом“. Опет се љуте због заупокојне литургије Дачићевој влади… Заборавили су како је исти митрополит који месец касније лепо седео уз Дачића и насмејано разговарао са њим. Између се збио ружни и никада разрешени скандал везан за епископа Василија. За њега шира јавност не би ни чула да га нису преузели и раширили парадржавни таблоиди који у Александру Вучићу одавно виде христолико божанство. Да се тако нешто не би поновило патријарх нас је обавестио да „захваљује Богу што нам је дао Вучића“.

Алтернативе, дакле, у ствари нема. За сада.

Аутор је члан Политичког савета Народне странке

МИЛОШ КОВИЋ: ВЕЛИКА АЛБАНИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ

У нејасном и чудноватом тексту Црква и алтернатива (Политика, 11.1.2018) Чедомира Антића пажљив читалац пронаћи ће две неуспеле историјске паралеле, неколико неистина, и много спорних политичких ставова.

Тешко се може разумети како се нечија спремност да се 2018. године одрекне окупираног дела сопствене територије, Косова и Метохије, може упоредити са годином 1878, у којој су се српске војске оружјем избориле за државну независност и за ослобођење од турске власти пространих српских земаља.

Подсетимо се, Србији су тада припојени нишки, пиротски, врањски и топлички округ, а Црној Гори Никшић, Колашин, Спуж, Подгорица, Жабљак, Бар, потом (1880) и Улцињ. Можда Антић мисли на то да су Срби у рату стигли све до Грачанице, одакле су морали да се брзо повуку, или на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине? Како то може да се упореди са одустајањем од сопствене, државне територије? Уз то, Берлинским уговором из 1878. велике силе су заједнички повукле нове српске границе, док су оне данас јасно подељене, при чему Русија и Кина траже очување територијалног интегритета Србије.

Неуспело је и поређење са Анексионом кризом (узгред, Србија није признала анексију 1908, како Антић каже, него 1909. године). Аустро-Угарска је тада припојила Босну и Херцеговину, које су, иако су их Срби сматрали српским земљама, до тада формално припадале Османском царству, док се данас, поновимо ту просту чињеницу, од Србије захтева да се одрекне сопствене, државне територије.

Главна тема Антићевог чланка је, уствари, критика Апела за одбрану Косова и Метохије. Неистина је да су Апел „покренули и написали“ „политичари“, који, како Чедомир Антић наглашава, „нису филозофи“ желећи, како изгледа, да нагласи нашу неспособност за дубље увиде, какве нам он у наставку текста суверено демонстрира. Судећи по томе, рекло би се да Антић себе дожиљава као „филозофа“. У Политици и јавности је, међутим, већ више пута речено да су Апел покренули и написали чланови Политичког савета Демократске странке Србије, у сарадњи са неколико јавних личности. Сви чланови Савета су професори универзитета. У нашој професорској дружини само је један члан ДСС. Па и председник ДСС, Милош Јовановић докторирао је међународне односе на Сорбони и ради као доцент на Правном факултету у Београду.

Ако ме сећање добро служи, Чедомир Антић се већ у време када сам му, као млађани асистент, држао семинарске вежбе, увелико бавио политиком, да би, до данашњег дана, стигао да промени неколико партија. Један од чланова нашег Савета је, иначе, баш филозоф. Али природно је да филозоф Антић, док се усавршавао у науци као студентски лидер, портпарол Демократске странке и члан Председништва Г17 Плус, није стизао да чита дебеле књиге политичара Часлава Копривице.

Антићево разрачунавање са „амишком политиком формалног и умиреног екстремизма“ покретача и потписника Апела, „која ће несумњиво бити епитаф неуспешне политике влада ДСС“ по свој прилици потиче од његовог доследног, дугогодишњег залагања за сецесију Косова и Метохије. Он се, исто тако упорно, борио и за независност Црне Горе, односно за „независну Србију“ како је то његова тадашња странка, Г17 Плус, волела да каже. Све су то политички ставови, на које Чедомир Антић има право. Ипак, када неко јавно, усред Београда, изговори да се залаже за независност „Косова“, мислим да се може очекивати да ће, пре или касније, политику оних који су за очување Србије у њеним постојећим границама, почети да назива „амишком“ и „екстремистичком“. Остао сам, међутим, затечен Антићевом измишљотином да Апел проповеда „виђење света подељеног на родољубе и досовске издајнике“.

Из залагања Антића за независност „Косова“ проистичу и његови бизарни покушаји да Србе на Косову и Метохији увери да ће престати да буду „изолована мањина лишена наде“ онда када их држава Србија остави ван својих граница, препусти „Косову“ Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија и, у перспективи, Великој Албанији. Када се ратосиља тих 120.000 својих грађана, Србија ће, тврди Антић, престати да буде „разваљена и недовршена држава“. После тога ћемо, по истом моделу, решавати питања Санџака, Војводине, Републике Српске? Јер „време не ради за Србију“. Претпостављам зато што су САД и ЕУ све моћније и јаче, док су Русија и Кина све рањивије и слабије? Искуство и разум заиста морају да устукну пред овако бујном и богатом маштом…

Антић, на крају, из свега извлачи логичан закључак: „политика садашње владе“ према Косову „за сада нема алтернативу“. Испод овог необичног текста он се потписао као „члан Политичког савета Народне странке“. Не могу да одолим а да јавно не упитам своје пријатеље из ове партије: представља ли ово чудо стварно вашу политику према Косову и Метохији?

Аутор је председник Политичког савета ДСС-а