Прочитај ми чланак„Ми стижемо авионом у Задар. И они су нас дочекали, на аеродрому: тај Момчило Косовић и људи из 'Просвјете'. И саопштили су нам да је настала велика фрка, да је књижевно вече у Задру забрањено, него да ћемо то књижевно вече одржати у Равним Котарима, код куле Стојана Јанковића, односно гроба Владана Деснице".
Окупљање српских писаца у Равним Котарима за време „хрватског прољећа“: „Друже Михиз, можемо их послати по оружје па да ноћас заузмемо Задар“
„У мају 1971. догодило се први пут у историји да Срби у Хрватској – и то они у Равним Котарима, у околини Задра – могу у својему крају, у близини својих кућа и огњишта, гледати и слушати (а онда с њима и разговарати) живе српске писце, чланове Удружења књижевника Србије, од којих је већина већ тада била анатемизирана кроз етикету ‘српски националисти’. Били су то: Добрица Ћосић, Борислав Михајловић Михиз, Антоније Исаковић, Драгослав Михаиловић, Десанка Максимовић, Душко Радовић, Матија Бећковић, Миодраг Булатовић и Брана Црнчевић. Ту је књижевну трибину организирао Пододбор Српског културног друштва ‘Просвјета’ из Задра“, пише Дарко Худелист за нови број Недељника, који је на киосцима од 11. јануара, у наставку фељтона „Моји београдски пријатељи“, у ком говори о разговорима са академиком Матијом Бећковићем.
Фотографије из архиве Дарка Худелиста
„Трагове о том догађају нашао сам у Хрватском државном архиву у Загребу, али и у једноме Михизову интервјуу београдској ‘Дуги’ у новембру 1990, дакле у времену које је непосредно претходило (нажалост ратном) распаду Југославије. Михиз је у том интервјуу истакнуо да је то било ‘први пут да српски писци долазе код Срба у Хрватској’, да се то догодило у веома ужареној и експлозивној атмосфери ‘хрватскога прољећа’, да је тих дана, почетком маја 1971, у Задру трајала ‘недеља хрватске културе’, на којој су гостовали Вице Вуков, Шиме Ђодан и Владимир Веселица, те да је гостовање српских писаца у Равним Котарима било заправо нека врста контрапункта свим тим догађањима у којима су у главној улози били Хрвати, тј. хрватски интелектуалци. Најважнији је податак у свему томе тај да је књижевна вечер српских писаца, по првотним плановима, требало да се одржи у Задру, али када су то власти забраниле, организатор је ту трибину у хипу „премјестио“ у село покрај Задра Ислам Грчки, познато као српски крај у којем се налазе вриједни културно-историјски споменици српског народа у Хрватској – кула народног јунака Стојана Јанковића и гроб великог писца и мјештанина Ислама Грчког Владана Деснице“, пише Худелист.
Борислав Михајловић Михиз је у интервјуу „Дуги“ напоменуо да је и за њега то књижевно вече било „најузбудљивија у мом животу“. Одржана је, како је рекао, „пред неколико хиљада занемарених, заборављених, у планини остављених Срба“.
„А узбуђење које је тога дана владало међу тим Србима, Михиз је илустровао речима: ‘Узбуђење је било толико да ми је један пуковник у резерви, који је био и један од организатора – рекао: ‘Друже Михиз, сад ако се договоримо, можемо их (те Србе који су, по Михизовим речима, ‘силазили с планина’ на књижевну трибину у Исламу Грчком – прим. аут.) послати по оружје па да ноћас заузмемо Задар!“
А ево како ми је то описао сам Матија Бећковић, један од судионика тог јединственог догађаја, у једноме од наших разговора које смо, поткрај двехиљадитих, водили у ‘Трибеци’, у Краља Петра:
„Било је лепо време. Мислим, пролеће. Били смо лако обучени. Наш домаћин био је некадашњи официр ЈНА Момчило Косовић, сада у пензији, и ови људи окупљени око ‘Просвјете’, који су позвали једну групу српских писаца на то књижевно вече у Задру. Ту су били: Десанка Максимовић, Добрица Ћосић, Луле Исаковић, Миодраг Булатовић, Душко Радовић, Брана Црнчевић, Михиз, ја… Иста војска која је учествовала и у Предлогу за размишљање из 1967, иако се Добрица Ћосић тада ограђивао од нас. И ја сам био у тој војсци… Значи, ми стижемо авионом у Задар. И они су нас дочекали, на аеродрому: тај Момчило Косовић и људи из ‘Просвјете’. И саопштили су нам да је настала велика фрка, да је књижевно вече у Задру забрањено, него да ћемо то књижевно вече одржати у Равним Котарима, код куле Стојана Јанковића, односно гроба Владана Деснице. Задар је тада био сав у плакатима, нешто је било, нека прослава Матице хрватске. То је било у главним салама у Задру. Ту су били и Веселица, и Ђодан…’
На моје питање зашто је гостовање српских писаца премештено, у насталој напетој ситуацији, баш у Ислам Грчки, Бећковић је одговорио:
‘Они, у ствари – Српско културно друштво, или било каква српска организација – нису имали у Задру ниједну просторију, где бисмо ми могли држати књижевно вече, или где би нас они могли дочекати. За мене је то било фрапирајуће – да они, задарски Срби, за толике векове, како тврде да су ту, нису имали ни једну једину просторију. Ниједну. Црква је тада била мртва, није постојала. Тако да су нас прво одвезли на саму периферију Задра, где је била неожбукана, тек зидана кућа неког пуковника ЈНА, вероватно већ тада у пензији, мислим да се презивао Поповић, где смо попили кафу и воду. Онда су нам они рекли да ћемо ми одатле разним аутомобилима да се превеземо у Ислам Грчки'“, пише између осталог Худелист.
У новом Недељнику читајте шта је све Бећковић причао Худелисту о Михизу, Добрици Ћосићу, Миловану Ђиласу, Дејану Медаковићу, Жики Стојковићу, патријарху Павлу…
ЦЕО ТЕКСТ ЧИТАЈТЕ У НОВОМ НЕДЕЉНИКУ КОЈИ ЈЕ НА КИОСЦИМА ОД ЧЕТВРТКА 11. ЈАНУАРА, ИЛИ У ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ КОЈЕ ЈЕ ДОСТУПНО НА NOVINARNICA.NET.
