ПУТИНОВЕ МЕТОДЕ У БОРБИ ПРОТИВ МАФИЈЕ и капиталистичке буржоазије

11

Уочи председничких избора у Русији у марту (ожујку) ове године се све више отвара питање везе Владимира Путина с руским олигарсима, чиме му се жели ставити на терет да управља државом коју воде олигархијски и мафијашки кланови, а он им је свима “врховни вођа”.

Жан-Робер Равју професор савремене руске културе на Универзитету Парис-Нонтер објашњава како је Владимир Путин преузео власт и укоју сврху.

Професор Жан-Робер Равју сматра како је Владимир Путин био уверен да се Русија суочава с унутрашњим непријатељем, врло одлучним и за властиту добит способном на компромис с спољним непријатељем, као што је био познати милијардер Ходорковски, ухапшен 2003. године.

Професор Равју објашњава да се председник Путин тада окружио с “Преторијанском гардом“, малом групом од петнаест људи с којима је, комбинирајући традиционалне методе, успио успоставити државну контролу над кључним секторима економије.

Међу тим људима се налазе Дмитриј Медведев, повезан с Газпромом , Игор Сечин, данас ген. директор Роснефта и Сергеј Чемезов, који је од 2007. године био на челу државне фирме високе цивилне и војне технологије Ростек.

Ова “Преторијанска гарда” није била институционализирана мрежа, него је осмишљена као штит који кроз успоставу савремене демократије, али не либералне и компетитивне, јамчи дугорочни опстанак државе, без тржишног утицаја Запада.

Укратко, створио је државу-утврду, која издржава све ударе захваљујући кохезији групе људи који су јој на челу. Сви ти су сви рођени ’50-их година прошлог века и прошли су мање или више исти пут и сада чекају да дође тим нове генерације који ће бити вођени истим уверењима. 2016. је створена “Национална гарда“, а поверена је једном од њих, Виктору Золотову, и под директном је контролом Кремља.

Дакле, видимо да су у суочавању с либералима, које привлаче такозване западне вредности и који би због профита земљу дали у руке Вол стриту, Владимир Путин и његова “Преторијанска гарда” створили су изборни цезаризам, својеврсни двосмерни режим, који конзервативној држави осигурава опстанак у лицемерном и еминентно агресивном контексту глобализације.

“Неки се диве романтичном лику оца домовине и Владимиру Путину као бедему који земљу штити од неолибералне пљачке. Особно, без да га идеализирам, дивим се Владимиру Путину као стратегу који жртвује свој живот не само да спаси земљу, него и цивилизацију,… цивилизацију која ће, према Освалду Спенглеру, имати светлу будућност када Запад не буде ништа друго него поље рушевина, исцрпљен и очишћен од банди мафијаша који сада имају сва права, уништавају наше државе и бацају нас на сметлишта декаденције”, пише професор Жан-Робер Равју.

Ко на Западу урла о ауторитарном Путину, било би добро да погледа како то раде наше парламентарне демократије, које су демократске само номинално и чији су зидови служе само да прикрију слабост и издају у којој живимо због парламентараца које је купио Молох финансијске олигархије.

“Саверена и нефлексибилна демократија Владимира Путина је барем заслужна што је брана такозваној неолибералној струји, која крвавим валовима односи криминални профит отет у свету уз помоћ наше капиталистичке и буржујске мафије”, закључује Жан-Робер Равју, професор савремене руске културе на Универзитету Парис-Нонтер.

  • Lune

    Hm,hmm..Putin je drzavnik,ozbiljan covek,i ne dozvoljava kao Vucic,da neki,polusvet,kao mocni Djole Jangovic,serenda po njemu i Rusiji..24 sata…“ malo morgen“ a ?

  • Владимир

    КАПИТАЛИСТИЧКЕ БУРЖОАЗИЈЕ !!! :))))))
    даљи коментари су сувишни

    • Сава Савановић

      Тешко оном кога Рус брани,а Кинез храни.Сви рођени педесетих и у срцу комунисти,са привилегијама буржоазије.

    • Lune

      Hm,hmm..pa,u svom prvom expozeu u skupstini,Kostunica je izjavio,da je besklasno drustvo utopija,Srbija je dobila klasu..sta nije u redu, zapala te niza klasa ?

  • EUngoInformer2

    Miljenko Jergović: Mora biti nečeg velikog u čovjeku koji stane pred 14.000 ljudi u Sarajevu i kaže im – ljudi, ja sam kriv taman i da nisam kriv

    Dvaput sam u životu, dan za danom, bio na koncertima Đorđa Balaševića. Zbilo se to prije tačno dvadeset godina, 7. i 8. veljače 1998. Vrijeme je bilo sumorno sivo, po skorenom siječanjskom snijegu popadala je garež iz dimnjaka, rječica je tekla tamna i mutna, nije bilovode po krčmama i kavanama, svud naokolo zijevale su, prolamale se
    ruševine iz tek minulog rata. Prelazak na onu stranu još uvijek se nije smatrao uobičajenim, ustvari gotovo nitko nije ni prelazio, jer ni visoki predstavnik Carlos Westendorp još nije uveo zajedničke registarske tablice, bez oznake grada ili entiteta iz kojih automobil dolazi. Dogodit će se to nekoliko mjeseci kasnije, kada će ovaj
    španjolski diplomat, bivši kraljevski ministar vanjskih poslova, donedavno zaraćenim narodima nametnuti i zajedničku valutu i zastavu, ustvari cjelokupni onaj žuto-plavi simbolički inventar koji danas predstavlja Bosnu i Hercegovinu. Ali u to vrijeme, u zimu 1998, sve je još djelovalo tako beznadno pusto i siromašno, tako trajno nepopravljivo, osim što je u ljudima još uvijek bio vrlo živ ushit činjenicom što nema rata, što se ne puca, i živa je nada da će uskoro sve poći po dobru. Onog trenutka kada po dobru i pođe, to se više neće primjećivati, a namjesto nade zavladat će beznađe.

    Balaševićev koncert u opustošenoj Skenderiji, tom svojedobnom gigantu socijalističke izgradnje, dvorani u kojoj su od početka sedamdesetih održavani partijski kongresi, međunarodni sajmovi, svjetska prvenstva u stolnom tenisu i koječemu drugom, i preko koje je Košarkaški klub Bosna postao prvak Europe, organiziran je po nalogu i u organizaciji međunarodne zajednice. Nakon uspjeha koncerta na stadionu Koševo, kada su U2 Sarajlijama i inim prisutnim Bosancima trebali pokazati kako su dio Europe, zamišljeno je nešto mnogo rizičnije i u svakom pogledu neizvjesnije: da se ljudima koji su živjeli pod najdužom opsadom u modernoj povijesti, bivšim borcima, onima koji su ostali bez ruku i nogu, onima kojima su stradali bližnji, onima kojima je, ako ništa drugo, ukradeno tri i pol godine njihovih života i u kojima su se u tom
    vremenu zametnule njihove buduće mirnodopske smrti, svi ti čekajući ratni tumori, infarkti i fizički slomovi, da se svima njima dovede pjevač iz – Srbije. Ali ne neki alternativac, rocker i punker, koji će privući specijaliziranu publiku i ušareniti marginu koja je ionako uglavnom šarena, nego netko za koga svi znaju, pravi, priznati
    prijeratni pjevač, onaj koji će biti simbolički Srbin i koji će tu doći,stati pred ljude i pjevati, a oni će, tako su, bit će, zamišljali stranci, shvatiti kako Srbi više nisu oni koji ubijaju i protiv kojih se ratuje. Ideja je bila jednostavna i pogrešna, preuzeta iz iskustva postrasističke Južne Afrike. Ovdje, međutim, nije bilo crnih i bijelih ljudi, niti zločina koji bi nastao na rasnim predrasudama i vidljivim razlikama.

    Balašević nikada nije bio moj izbor. Manje iz razloga senzibiliteta, više zato što smo se generacijski mimoišli – jer nisi baš mogao biti punker i alternativac i imati simpatija za romantičnog, djevojačkog kantautora – tek odrastao sam i formirao se uz neku malo drukčiju muziku. Naravno da sam cijenio to što on nikad zanikad nije izgovarao
    nacionalističke baljezgarije, nije bio za Miloševića, a kada je trebalo,reskirao je svoj građanski komfor zbog istine o ratu koji je njegova zemlja vodila u prvom susjedstvu, protiv dojučerašnje braće u bratstvu&jedinstvu. Dubinsko bi dokumentacijsko-novinsko forenzičko istraživanje pokazalo da se taj čovjek ogriješio samo o Albance, kada je u jednom intervjuu rekao nešto što nipošto nije smio reći. I to mu, naravno, može i treba biti zamjereno, ali ne više nego bilo kome drugom tko je u ovom vremenu živio i govorio. Na kraju, postoji, valjda, i mogućnost iskupljenja. Riječi ponekad ubijaju, ali češće ubija sklonost ljudska da se jednome smrtno zamjera nešto što se drugome i prešuti i previdi i ne čuje.

    Na koncert sam te subote, 7. veljače 1998, otišao iz znatiželje i s osjećajem neke čudne jeze. Nisam mogao pretpostaviti da će Skenderija biti do vrha puna, zvanični UNHCR-ovi podaci govore o 14.000 ljudi, ali već sama situacija u kojoj pjevač iz Novog Sada, srpski pjevač – koji je, istina, u nekom prethodnom vremenu percipiran kao jugoslavenski pjevač, čovjek s one strane granice, staje u Sarajevu, pred ljude iz
    Sarajeva kao simbolička figura onih od tamo, koji su prethodnih godina,
    također simbolički, bili prisutni isključivo preko tenkova, topova i granata, djelovala je izazovno. Danas više nije lako ni objasniti zašto je djelovala izazovno, čak ni ljudima koji se tog vremena sjećaju. Ponekad je i najteže sjetiti se svojih jučerašnjih osjećaja, sjetiti se kakav je bio svijet prije nego što je postao ovakav kakav je danas.

    Ljudima u publici trebao je, međutim, netko kome će oprostiti. Ljudima koji su stradali trebao je netko kome će oni te večeri izdati uvjerenje o nedužnosti, netko kome će upravo oni reći da nije kriv za ono što se njima događalo. I što je najvažnije, trebao im je netko pred kime će pokazati da su oni zapravo – dobri. To je u onom trenutku bilo
    najčudnije i iz današnje perspektive najteže za shvatiti: prvo što su htjeli oni koji su patili bilo je da pokažu kako nisu krivi i nisu zli. I doista, bili su u tom trenutku najispravniji ljudi na svijetu. Samo što ta ispravnost neće moći potrajati. Kada ih u sljedećoj epizodi, za godinu, dvije, tri, spopadne onaj strašni osjećaj moralne superiornosti, otići će u propast i 7. i 8. veljače 1998. i Balaševićev koncert, ali i koješta od onog što je mnogo važnije i sudbinskije. Nema ničeg što je po zajednicu škodljivije i što ju na kraju gore ponizi i obesmisli sve njezine patnje i stradanja od osjećaja moralne superiornosti i preuzimanja uloge žrtve.

    Balašević je iskoračio pred tih 14.000 ljudi. Već bi i to bilo mnogo, bez da išta izgovori ili otpjeva. Koncert je trajao skoro četiri i pol sata. I sutra još četiri i pol sata. U jednom je trenutku rekao: “Neću da se izvinjavam za nešto za šta nisam kriv…” Vrlo se precizno sjećam te formulacije, koja mi se u trenutku nije svidjela, a kojom je taj
    zapravo vrlo neobični čovjek, na trenutak prevario i na krivi trag naveo i mene i svoju publiku, da bi zatim zapjevao: “Nisu krivi primitivci/što su pokupili mast/korov nikne digod stigne/ma svaka njima čast /// Krivi smo mi /// Odkud svi ti paraziti/što su nam zagustili/nemoj stari moj/krivi smo mi/što smo ih pustili /// Krivi smo mi /// Ma šta su znali đenerali/i brkati majori/jedino da viču pali/ali nisu najgori /// Krivi smo mi /// Ni svi ti infantilni/što su puške sanjali/krivi smo mi/što smo se sklanjali.”

    U toj gorkoj pop-pjesmici, jednostavne kabaretske melodije, ritmičnog, za Balaševića tipičnog stihoklepačkog teksta, ista je ona poruka koju je Thomas Mann uputio Nijemcima. Istina, Balašević nije Mann, ali ni Srbi nisu Nijemci, kao što, recimo, ni Bošnjaci nisu Židovi. S druge, pak, strane veliki je pisac riječi gorkog prijekora
    upućivao Njemačkoj iz Švicarske, pa sa zapadne obale Sjedinjenih Američkih Država, dok je novosadski trubadur takve riječi svojima upućivao iz Srbije, tako da su ga mogli zatući kao psa ili kao Ivana Stambolića. Uostalom, zar je on, pjevajući krivi smo mi, mogao biti baš tako siguran da mu pjesma, ipak, neće doći glave i da drugarica Mirjana i njezin muž baš i nisu za pjesmu zainteresirani?

    Ali da, to je bila suština: Balašević je pred punom Skenderijom najprije odbio da se izvinjava za nešto za što nije kriv, da bi onda vrlo zorno i jasno priznao da je kriv. I da, to je bilo izvinjenje, isprika i iskupljenje kakvih oko ratova devedesetih, kao ni oko ratova četrdesetih, u nas zapravo nije ni bilo. A ako ih je i bilo – ozbiljan imoralno čvrst bio je nastup bosanskosrpskog političara Dragana Čavića –protagonisti bi od svjetine bivali izrugani i odbačeni. Tako je, uostalom, na kraju izrugan bio i sam Balašević.

    Ne samo da od sarajevskih koncerata nije mogao imati nikakve materijalna koristi, jer je nastupila epoha u kojoj više gotovo da i nije bilo prodaje legalno izdanih nosača zvuka, niti je od kasnijih bosanskih koncerata moglo biti veće fajde, nego je od tog događaja pjevač u Srbiji samo potvrdio i učvrstio status nacionalnog izdajnika, ovjeren i od samog današnjeg srpskog predsjednika. Dakle, Balašević je u Sarajevu i zbog Sarajeva nešto žrtvovao, i ništa nije profitirao. Od tog vremena stvari su postale depresivnije i beznadnije, ali i mnogo, mnogo normalnije. Balašević ima zasluge za normalnost. U Bosni, a i inače.

    Nikada više nisam bio na njegovom koncertu. Naprosto nije bilo potrebe. I ne daj Bože da se potreba stekne. Ali drug moj Mosor išao je za Balaševićem po koncertima na sve strane. Putovao je u Novi Sad, samo da ga upozna, suzu bi pustio na njegove pjesme o devetnaestovjekovnim kočijašima, paorima, nesretnim ljubavnicima. I moj drug Ćićo, isto. Govorio sam im obojici da su sto posto u pravu, jer da mora biti nečega velikog u čovjeku koji će stati pred četrnaest tisuća ljudi bez ruku, nogu i glava, i reći im: ljudi ja sam kriv taman i da nisam kriv. Da nije bilo takvih kao Balašević, svijet bi već odavno ostao bez duše i savjesti. A moji mrtvi drugovi ne bi imali razloga da žale za njim.

    • аваксус

      Изеди гомно.

    • Lune

      Hm,hmmm. Putinovo,posle kavijara ?

    • Simerijanac

      Срам те било.
      На српском порталу спомињеш усташу јерговића ( намјерно малим словима).
      Означен си.

    • Marinos Ricudis

      Означен

  • samo war
  • моћни Ђоле Јанговић

    Наслов импутира да је Путин комуниста? Што је наравно нетачно и у тексту француског професора се лепо види исправан закључак да је В.В. Путин ауторитарни чврсторукаш и човек будућности, јер по Шпенглеру, након пропасти Запада и његове демократије, на сцену ступа нови цезаризам, систем у коме ће се појединци вредновати по заслугама према држави и заједници.