Прочитај ми чланакОвовремени противници Цркве Христове у Црној Гори, када им се не допадне неки јавно изречени став Митрополита Амфилохија, када им се учини да он угрожава по њиховом интересу и по њиховој памети успостављени (боље рећи: наметнути) демократски поредак у овој држави, кажу: он се мијеша у политику, он се бави политиком.
И, што ту има више да се прича? Ако се црквени великодостојник, па и било ко из клира, било ко ко носи мантију, „мијеша у политику“ он је сам себи ускратио право на јавно изношење личних ставова, сам себе је дисквалификовао из учешћа у јавном животу.
Такав поглед на јавно дјеловање клира није само у главама богобораца овог времена, политичких криминалаца којима је јеванђељска правда што и со на рану. Управо тако на бављење животним питањима од стране клира гледа и већина „обичних“ људи, не само недобронамјерних, него чак и добронамјерних, па и не мали број оних који су редовно у цркви на Литургији, чак и неки клирици.
То је плод свијести формиране на идеолошким основама, претходно комунистичким, а данас глобалистичким, кроз политичко дјеловање, медије и образовање. Као и када човјека дезавуишу: он је четник, или: он је хомофоб…, тако кажу и: Амфилохије (или неки други свештеник) се „бави политиком“! И ту нема што да се расправља.
У Црној Гори, у члану 5. Закона о правном положају вјерских заједница („Службени лист СРЦГ“ бр. 9/77 и 26/77) каже се: „Забрањена је злоупотреба вјерских заједница и њихових институција као и вјерских активности односно вјерских осјећања у политичке сврхе“.
Дакле, забрањена је злоупотреба „вјерских осјећања у политичке сврхе“.
А ко одлучује да ли је неки став политички. И ко вага што је то злоупотреба „вјерских осјећања у политичке сврхе“?
Па, ако је у питању закон, ваљда би требало да о његовом кршењу одлучује надлежни суд.
Али, постало је уобичајено, „нормално“ да, када људи у мантијама јавно износе своје ставове о животним питањима, свака „шуша и маруша“ са скупштинске говорнице, али и из неког кабинета, па и из медијâ, на пијаци, у кафани, чак и из саме Цркве, има право то да прогласи „мијешањем у политику“, при чему се подразумијева да је то забрањено.
Једноставно, огромна већина људи функционише као овце у стаду: када једна крене преко пута, све сјуре за њом. Неке ставове примају здраво за готово, не размишљајући својом главом. Људима у мантијама није допуштено да се „баве политиком“ – то је аксиом, то је као 2 и 2 јесте 4.
А већ у другом ставу члана 5. Закона о правном положају вјерских заједница каже се да је „Забрањено спречавање или ометање … испољавања вјерских осјећања“.
У члану 1. Закона о правном положају вјерских заједница пише: „У Социјалистичкој Републици Црној Гори зајемчена је слобода исповиједања вјере“. Ни у једном црногорском закону не пише да је некоме ко носи мантију забрањено да гласа на изборима и тако искаже свој политички интерес, не пише чак ни да му је забрањено да се кандидује за политичку функцију. Замислилите тај шок: православни свештеник посланик у Скупштини Црне Горе, или пак предсједник Државе… А који закон му то онемогућава? Ниједан, само нездрава представа у главама многих да је забрањено свештенику да се „бави политиком“.
Једино свештенику се одузима право да утиче на животна питања садржана у појму „политика“, и која из њега проистичу, у држави у којој живи. И то право му се не одузима у изборном процесу, него искључиво приликом јавног изношења политичких ставова, односно ставова о животним питањима која се и њега тичу, па и његових „вјерских осјећања“. Не одузима му се право грађанства, али одузима му се дио правâ која из грађанства проистичу. И то право не одузима му се законом, нити судским одлукама, него – општеприхваћеним ставом, заснованим на пропаганди, квалификацијама, етикетама, коначно предрасудама… Нико не оспорава право на јавно изношење политичких личних ставова љекарима, новинарима, полицајцима, фудбалерима, чак ни криминалцима… То право оспорава се једино свештеницима. Као да су свештеници самим тим што су свештеници губави, па их треба стрпати у карантин, изоловати од друштва.
„Бављење политиком“ свештеницима је наметнуто као гријех. Онда и они сами упадају у ту замку и правдају се: Не, ја се не бавим политиком.
Оспоравање права свештенцима да се „баве политиком“ је својеврсна дискриминација, прст у око већ и Универзалној декларацији о људским правима Генералне скупштине Уједињених нација која у члану 1. каже: „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“. Ово поимање човјекове слободе проистиче управо из учења Цркве: слободу човјеку дао је Бог и други човјек нема право да му је одузме. Осим, ето, свештеницима. И то не на основу законâ, него на основу идеолошке пропаганде.
Заиста, сулудо. Али та сулудост у Црној Гори је постала „нормална“: „црквено лице“ не смије да се „бави политиком“.
Црква и Држава јесу одвојене. А ко је направио ту динстикцију? Црква, засигурно, није. То није њен интерес. У Црној Гори вијек и по није је ни било. Она је уведена с позиције моћи секулрано устојене државе, идолопоклонске институције, која је узрасла на материјалистичким начелима, умногоме опречним духовним. И, као што у секуларизму није онако како изгледа да јесте, као што се једно говори а друго ради, такав је и однос према Цркви, у односу на Државу независној институцији. А Држава се и те како уплиће у живот Цркве: настоји да утиче на избор епископâ, да контролише и усмјерава њихов рад подмећући им за блиске сараднике људе, чак и свештенике заврбоване у полицијским тајним службама, врши на њих притисак, по „правном систему“ Дивљег запада отима Цркви имовину…
Али и људи у мантијама, клирици, такође су грађани и нормално је да им припадају сва права као и осталим грађанима – по државним законима. Исто тако, нормално је да грађанима припадају сва права у животу Цркве – по црквеним законима.
Члан 8. Закона о правном положају вјерских заједница јасно каже: „Грађани не могу бити ограничавани у остваривању својих права која им припадају по закону због својих вјерских убеђења, припадности некој вјероисповијести или некој вјерској заједници или због вршења односно учествовања у вршењу вјерских обреда и другим испољавањима вјерских осјећања.“
Када Митрополит, или било који други свештеник, каже да је насилни прекид трудноће, у народу, па и медицини, познат као абортус, убиство; или када каже да је Косово и Метохија српска земља, света српска земља препуна манастира и цркава који тако рјечито свједоче о животу српског народа на том подручју, духовно исходиште (уз манастир Жичу) православног Србина, и успротиви се њеном отимању од државе којој припада; када говори о педерастији као личном испољавању сексуалности и када критикује њено агресивно наметање другима и представљање у јавности тог својеврсног насиља над огромном већином популације, бисексулацима, породичним људима у изворном, библијском значењу тог појма, као „цивилизацијски искорак“; када се критички понесе према непочинствима политичара који држе власт у Црној Гори (коју су приграбили шпекулацијама, за које је мноштво доказа): увођење народа Црне Горе у ропство материјалистичког духа Запада које плодотвори уништењем црногорске привреде кроз криминогену приватизацију, шверцом цигарета, нафте…, корупцијом и непотизмом, бенефицијама партијске припадности у пословању, запошљавању, па и лијечењу, коалиционим уцјенама, драстичним економским раслојавањем друштва; када укаже на антикултуру (пинк културу) као растакање културног бића и богоборство као растакање духовног бића црногорског народа; када се заложи за научни однос према језику и писму у Црној Гори, који су политиканством нагрижени као гвожђе рђом; када призива на саборност, јединство које је у природи Цркве, па и на јединство са једновјерним и једнокрвим народима, али и када се опире разједињењу како унутар саме Црне Горе тако и оном са Србијом 2006. године; када се опире наметању народу богоборног духа који у ово вријеме долази са глобалистичког Запада; када подржи политичке структуре које се залажу за традиционалне, у извјесној мјери и јеванђељске вриједности живота, а успротиви се онима које их нарушавају – то је јавно испољавање његових вјерских осјећања, утемељених на јеванђељским истинама и на Божијим заповијестима: Љуби Господа Бога свога, љуби ближњега свога као себе самог, не убиј, не чини прељубе, не кради…
Православни свештеник од Бога је призван да, рјечју и дјелом, шири јеванђељску истину. Свештеник који ћути на безбожје и, посебно, богоборство у друштву и који не узгаја духовно узрастање људи – промашио је професију. Свештеник не смије да ћути ни на конформизам и лични страх који у самој Цркви гуши ријеч Божију записану у Јеванђељу.
Наравно, и ријеч свештеника је на вјетрометини расправе, мудровања, посебно у секуларном друштву. На од Бога му датој слободи, човјеку је да је прихвати или не. Слободу човјеку, грађанину, па и свештенику, не смије да гуши Држава, посебно не када за то нема упориште у законима које је сама донијела.
Дакле, православном свештенику не само да је допуштено да се „бави политиком“, него то је његова – обавеза! Пред Богом и пред људима!
