Прочитај ми чланакУ власништву Марије Трандафил су биле куће у Змај Јовиној, Пашићевој, Дунавској и Милетићевој улици и касније су завештане Матици српској и новосадској црквеној православној општини
Марија Поповић Трандафил (Нови Сад, 25. XИИ 1816 — Нови Сад, 14. X 1883) рођена у угледној ћурчијској породици, грчког порекла. Не зна се много о њеном школовању, постоје подаци да је била писмена и да је читала немачку литературу. Удала се за Јована Трандафила, грчког трговца крзнима из Ердеља (Трансилванија), који овом женидбом добија право за насељавање у Нови Сад и статус слободног грађанина вароши. Тада купује кућу у Главној улици («Својина») у коју се усељава са супругом. Веома брзо је успешном трговином удвостручио свој капитал.
Зарађени новац Марија и Јован Трандафил улагали су пре свега у куповину кућа и у добротворне сврхе. Од 476 јутара земље формирали су фонд за школовање сиромашне, даровите деце. Један део имовине поклонили су болницама у Новом Саду, Сомбору и Осијеку, а обновили су и Николајевску цркву у Новом Саду, иконостас Успенске цркве, као и јерменско-католичку цркву. Мермерни крст који се данас налази у Саборној цркви у Новом Саду, направљен је по налогу Марије Трандафил.
За време Првог српско-турског рата (1876.) била је председница одбора за прикупљање помоћи рањеницима. Основала је Завод за српску православну сирочад, под управом Матице српске, а финансирала је и подизање здања Завода. Зграда је завршена 1912. године, када је у ово здање смештена и градска читаоница.
Марија Трандафил била је једна од оних које су својим ликом и делом задужиле наш народ. Често је називана највећом српском добротворком, а поред хуманитарног рада, дала је велики допринос и у културно-просветном развоју нације.
Пошто су Маријиним родитељима деца рано умрла, као и Маријина браћа, отац и мајка, читаву имовину породице Поповић остављају тестаментом својој кћерци.
Након смрти мужа, Јована Трандафила, Марија се враћа у своју родну кућу «Код иконе» где и умире 1883. године. Тела Трандафилових покопана су у крипти Николајевске цркве у Новом Саду. Сву своју имовину Марија је завештала Српској православној цркви и Матици српској.
Након смрти Марије Трандафил, у локалу куће «Код иконе» отворена је чувена апотека «Код спаситеља», а од 1913. године ту је радила Поповићева апотека која је национализована половином 20. века.
После њене смрти је основан фонд из кога су се школовали многи ђаци Српске велике гимназије. Деца су морала бити православне вероисповести, али без разлике у народности, а трећина је била намењена деци из Ердеља (Трансилваније). Њена највећа задужбина је био Завод за издржавање сироте и сиромашне деце у Новом Саду, о коме је требало да се стара Матица српска, а у случају њеног пресељења или укидања, православна општина у Новом Саду.
Имовина Марије Трандафил је после рата, аграрном реформом експроприсана, чиме је нарушен тестамент. Сиротиште је после рата наставило са радом, али је био предвиђено за проширивање и реконструкцију у Дом за преваспитање младежи, који је неколико година касније затворен и од тада се у згради на Сајлову налази Ветеринарски институт.
У власништву Марије Трандафил су биле куће у Змај Јовиној, Пашићевој, Дунавској и Милетићевој улици и касније су завештане Матици српској и новосадској црквеној православној општини. На зградама се не налази никакво обележје о њеној задужбини.
