Прочитај ми чланак

САСАТАВ КОМУНИСТИЧКЕ ЕЛИТЕ која је дошла Србима главе

0

Имајући у виду да су западно-европски и амерички империјалисти подјармили Брозову велкикохрватску бољшевичку клику, коју су реорганизовали на острву Вису 1943-44 године у спровођењу антисрпског и антиправославног пројекта у Југославији прекo извесних српских интернационалиста и полтрона, заглупљених марксиста баљезгара ми смо у овом контексту цитирали чланак који је објављен под насловом “Социјални састав комунистичке владајуће клике…” , који то најбоље осветљава. Чланак у целости гласи…

СОЦИЈАЛНИ САСТАВ КОМУНИСТИЧКЕ ВЛАДАЈУЋЕ КЛИКЕ – КО ЈЕ НАЈВИШЕ ДОПРИНЕО БОЉШЕВИЗИРАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ И КО ДАНАС ЊОМЕ ВЛАДА?

I

Да је Југословенски комунистички покрет и грађански рат 1941-1945 базирао своје битисање и црпео своју снагу према учењу комунистичких теоретичара на широким слојевима пролетаризованог радништва и његовог савезника пауперизоване сеоске сиротиње, он никада не би могао извести тако звану “социјалистичку револуцију” у нашој земљи. Још мање би могао довести на власт данашњу владајућу комунистичку клику, која с правим радништвом или сељаштвом нити је икада имала нити данас има ма какве практичне везе. Ниједна револуција кроз историју света не може се похвалити својим специјалним феноменима и парадоксима као тако звана Југословенска комунистичка “народно-ослободилачка борба” и револуција.

За познаваоце нашег комунистичког феномена и парадокса није тајна да су се на челу КПЈ још од њеног оснивања 1919 налазили или однарођени интелектуалци к а о професори др. Сима Марковић, Мика Тодоровић, Љуба Радовановић, Душан Ђорђевић, лекари др. Вукашин Марковић, др. Цетковић, др. Сима Милошевић, др. Павле Грегорић, адвокати др. Рајко Јовановић, Славко Мијатовић, др. Владимир Бакарић, економиста и правник Борис Кидрич и други. Или међународни професионални и школовани агенти Коминтерне типа Мартиновића-Шварца, Јосипа Цижинског (Милана Горкића), Јосипа Броза (Тита), Адолфа Мука, Алексе Беблера, Пержихова Воранеца (Ловра Кухара) и других. Руководиоци из редова професионалних радника који би постајали професионални револуционари као Филип Филиповић, Ђура Д Ђаковић, Никола Хећимовић, Лека Ранковић, могу се на прсте избројити. Главни руководеци и интелектуални слој чинили су синови богатих трговаца, индустријалаца и банкара, министара, ђенерала, професора универзитета и државних функционера, велепоседника, пензионера и рентијера.

Правих радника и синова сеоске и градске сиротиње било је мало. И уколико их је било они су пред конкуренцијом ових првих тешко долазили на руководеће положаје. А да би парадох био још већи, они су и пре рата и за време грађанског рата били у великом броју с друге стране барикаде. Узело би нам много времена и простора ако би покушали да објаснимо овај наш југословенски комунистички феномен. Он је толико парадоксалан, нелогичан и просто невероватан да га је врло тешко и објаснити.

Ако је тачно казано да су многе револуције појеле своју децу, за наш пример могли би казати да су деца појела револуцију. За наш комунистички руководећи слој састављен углавном од недошколованих снобова, дегенерика, авантуриста, каријераша и друштвених отпадника, могло би се рећи да се је од вечито прогоњеног вука или пса луталице какав би он требао бити по догмама комунистичким, претворио у умиљато перфидно јагње које је три мајке сисало. Пре рата уживао све погодности владајућих режима утицајних отаца, за време рата играњем на све карте користило како окупаторску тако и западно-савезничку помоћ и сарадњу, да би после рата пировали у плодовима револуције, изборне, организоване и монополисане од њих и за њих. Многобројни примери најречитије ће документовати наша излагања и којима неће бити потребни никакви други коментари.

Милован Ђилас је син богатог пензионисаног мајора и земљопоседника, Коча Поповић, потиче из познате трговачке породице, Борис Кидрич је син словеначког професора универзитета Франца Кидрича, Иво-Лола Рибар, народни херој и организатор целокупне комунистичке омладине је син др. Ивана Рибара – Фишера, председника Уставотворне скупштине и богатог адвоката, Марко Ристић, унук српског државника, Ђуро и Олга Нинчић су деца др. Момчила Нинчића, Мелентије Поповић, син имућног протојереја из Црне Траве, Филип Филиповић и Предраг Вијоровић (организатор ударних терористичких тројки у Београду) су ђенералски синови. Бора Симовић, комунистицки дипломата син је денерала Душана Симовића, Бранко и Гордана Михаиловић су деца поч. ђенерала Драже Михаиловица. Драгче – Драган Павловић благајник Црвене помоћи син трговца и милионера Павловића власника фирме Марко Вулетић, Гавриловић и к о м п., Ратомир Беловић организатор шпанских добровољаца син је београдског трговца и председника боградске трговачке омладине Николе Беловића, др. Мирко Сарделић, садањи комунистички министар на страни син је државног саветника др. Рудолфа Сарделића, Славко Фејић, министар на страни син је реис-улеме Фејића, Душан Тривановић бивши уредник “Борбе”, син је школског надзорника Тривановића, сестриц пок. Адама Прибићевића, док је Светозарев син др.Стојан Прибићевић био један од шефова Титове пропаганду у САД. Синовац хероја Гаврила Принципа и син народног посланика Јова Принципа Слободан Принцип “Сељо”, погинуо је као организатор устанка у Босни и проглашен за народног хероја, Ђока Јовановић – Јарац комунистички књижевни критичар погинуо кao политком космајског партизанског одреда је пуковнички син а за време свих хапшења пре рата јавно се је позивао на своје даље сродничке везе с нашом владајућом кућом.

Као комунистички агитатор био је хапшен још пре рата и Мирко Пламенац син Јована Пламенца бившег претседника владе. Организатори комунистичког устанка у срезу Пљевљанском били су инжињер Мирко Пејатовић, сестрић патријарха Варнаве и Даница Росић студенткиња медицине синовица великог патријарха. Народни херој Слободан Шкеровић, је син истакнутог политицара и педагога др. Николе Шкеровића. За време рата као комунистички организатор у Београду био је хапшен и адвокатски приправник Буковац, зет поч. Мише Трифуновића. Истакнути агитатор за рачун комуниста п р и југословенској избеглицкој влади у Лондону били су Бата Нешић, син поч. Љубе Нешића, бив. Југословенског министра на страни и Коен син др. Леона Коена, проф. медицинског факултета. Син угледног српског канађанског привредника Пера Булата Раде, активан је комунистички ђенерал мајор, члан комисије за атомску енергију и народни херој а кћерка Милка, народни посланик, народни херој и главни организатор женског антифашистичког покрета у Југославији.

Комунистички књижевник др. Милош Савковић, потиче из имућне породице из Шумадије, исти је случај и са адвокатом Драгомиром Исаковићем, дугогодишњим агентом Коминтерне, који је син имучног проте Исаковића из села Бање, обадвојица ликвидирани од стране четника. Добривоје Радосављевић – Боби члан савезног Изврсног Већа и члан СК КПЈ је син богатог предратног официра и према комунистичким признањима најбогатијег човека у Источној Србији; Отмар Краечић, генерал пуковник, државни потсекретар за послове народне одбране потиче такође из добро ситуиране чиновничке породице; Иванка Ћуковић и сестра јој Оливера, организатори комунистичке омладине из Београда, деца су београдског трговца Раше Ћуковића; исти је случај и са децом београдског апотекара Свете Трајковића, чија је кћерка била љубавница Иве Лоле Рибара. Слободан Тузлић – “Бутум”, народни херој и сестра му Смиља студенткиња медицине су деца београдског дрварског трговца Љубомира Тузлића, Херцеговца пореклом. Родољуб Чолаковић потиче из буржоаске породице из Бјељине, Владимир Велебит, помоћник министра спољних послова и бивши амбасадор у Лондону син је ђенерала Љубомира Велебита.

Аница Паскаљевић, организаторка комунистичке омладине у Крушевцу, кћерка је Зоје Паскаљевића, индустријалца из Крушевца. Др. Јаша Давичо, комунистички економиста потиче из трговачке породице из Београда, исти је случај и са Јашом Алмулијем, новинаром са београдског универзитета и уредником “Борбе”. Ђорђевић Милутин, судија врховног суда (судио поч. Дражи Михаиловићу) и брат му Жива Ђорђевић инжињер, државни потсекретар у Извршном већу НР Србије, синови су богатог трговца из Крагујевца; др. Јован Ђорђевић, проф. универзитета и члан врховног савета, син је Светислава Ђорђевића начелника управе државних монопола, рез. потпуковника и носиоца Карађорђеве звезде с мачевима. Маријановић Филип, директор више привредних предузећа, син је Светозара Маријановића, трговца из Ужица; Марко Никезић, садашњи амбасадор у Сјед. Амр. Државама, син је имућног заступника америчких петролејских фирми Петра Никезића.

Павићевић Мишо, секретар главног синдикалног савеза и дугогодишњи амбасадор син је имућног пензионисаног потпуковника Војина Павићевића из Пљеваља. Исти је случај и са инж. Велимиром Јакићем сином пензионисаног потпуковника Миљана Јакића из Пљеваља (Јакић је умро одмах после рата као народни херој). Др. Ненад Парента лекар и сестра му Гордана, архитект обадвоје ликвидирани за време рата као комунисти били су деца Милоша Паренте ректора задарске богословије. Душан Тимотијевић, један од главних комунистичких новинара син је сенатора и члана демократске странке Косте Тимотијевића, док је његова жена Олга уредница комунистичког женског гласила “Жена Данас” кћерка др. Фридриха Попс Драгића, београдског адвоката и бив. Прет. Јеврејске општине; др. Михаило Вучковић данас секретар главног комунистичког задружног савеза и брат му др. Војислав Вучковић ликвидиран за време рата, синови су врло имућног адвоката Пере Вучковића а Војиславова жена Фани Политео, студ. уметности је кћерка др. Политеа, начелника министарства финансија, Хрвата из Сплита.

Станислав Оцокољић, војни аташе и виши официр, син је такође истакнутог комунисте Негослава Оцокољића, бив. Начелника министарства унутрашњих послова; др. Милутин Ивковић “Милутинац” ликвидиран од стране Немаца, зет је горе поменутог др. Фридриха Попс Драгића, а био је лични лекар принца Ђорђа. Исти је случај и са другим повереником принца Ђорђа Милорадом Панићем – Сурепом, данас начелником за просвету НР Србије, који потиче из поседничке породице из Мачве.

Генерал пуковник М и л а н Купрешанин син је богатог поседника из Госпића; Милан Дединац књижевник син је пуковника Дединца из Београда, а злогласни Владимир Дедијер, званични Титов биограф и његов брат Стеван, синови су заслужног др. Јефте Дедијера, доцента универзитета, пореклом из Билећа. Душанка Кецмановић, организаторка антифашистичког фронта ж е н а, кћерка је проте Д. Кецмановића првака самост. Демократске странке из Бјељине, док један од најглавнијих економских комунистичких теоретицара народни херој Веселин Маслеша потиче из трговачке породице из Бања Луке. Синови проте Милана Смиљанића из села Равни ужичцки округ који је под утицајем деце и сам пришао комунистима, погинули су као истакнути комунистички војни руководиоци од којих је старији Манојло био гардијски официр; др. Добрила Шиљак, комунистички санитестски пуковник и шпански добровољац била је кћерка бив. Народног посланика проте Слободана Шиљка из Пљеваља кога су као истакнутог националисту убили комунисти.

Александар Вучо, ректор завода за кинематографију потиче такође из београдске богате породице; Бошко Видаковић, ранији комунистички генеракни конзул у Чикагу син је поч. Витомира Видаковића, протојереја и нар. посланика из Ужица, његов ближи сарадник и колега народни херој Мирислав Игумановић, син је директора гимназије Јеврема такође из Ужица. Момчило Будисављевић, још пре рата хапшени комуниста, синовац је бив. Министра Срђана Будисављевића а једно време био је и његов лични секретар. Бошко Ђуричић, погинуо у току рата син је претседника окружног суда из Јагодине. Љиљана Чаловска, студенткиња медицине хапшена за време револуције, данас истакнути новинар и дипломата кћерка је апотекара Чаловског из Битоља. Павле – Паја Геренчцевић, пре рата хапшен, син је богатог винарског трговца из Сремских Карловаца. Џуверовић Никола, народни посланик и члан Извршног већа НРС, врло истакнут за време револуције у Топлици, син је др. Арсе Џуверовића, угледног и имућног лекара из Прокупља. Финци Ели, директор предузећа “Култура” и уредник комунистичког часописа “Књижевност”, потиче из врло богате јеврејске породице из Сарајева; Матић Милован предратни претседник комунистичког културног одбора на београдском универзитету, сада генерални секретар југословенске комисије за УНЕСКО, син је познатог београдског лекара Матића; Маочевић Иванка, студенткиња медицине, жена генерала потпуковника др. Гојка Николиша, шефа санитета југ. Армије, врло активна и за време рата, кћерка је познатог лекара др. Маочевића, Хрвата из Осијека; др. Олга Поповић – Дедијер, предратна комунисткиња настрадала за време револуције, жена Вл. Дедијера, кћерка је др. Светислава Поповића, министра и некадањег првака самосталне а касије Југ. националне странке; Јевремовић Бранко, савезни јавни тужилац, предратни осуђивани комуниста син је богатог трговца Андрије Јоксимовића из Ужица, а сестрић Миливоја Смиљанића бив. помоћника мин. спољних послова, који га је стално узимао у заштиту па чак запослио у нашем посланству у Москви, одакле се је у току рата пребацио за Каиро. Јоксимовић Саво, генерал мајор ЈНА, члан ЦККПЦГ, потиче из угледног црногорског братства Јоксимовића из села Буча код Берана; Јовановић Милош, јавни тужилац НР Србије, као комуниста хапшен и осуђиван још пре рата, потице такође из имућне трговачке породице из Крагујевца, познат по томе што је био помочник Милоша Минића, тужиоца на процесу поч. Дражи Михаиловићу. Минић се скривао извесно време у току рата у кући истакнутог сеоског монархисте и Дражиног присталице г. Пантовића у селу Љутици код Пожеге.

Капетановић Хајро, државни секретар за финансије, пре рата као комуниста био убачен у Земљорадницку странку, потиче из беговске породице из Босанског Новог; Караматијевић Првослав академски сликар, доцент архитектонског факултета у Београду, познати предратни а за време рата са целом породицом нарочито истакнути борац и агитатор, син је проте Јевстатија Караматијевића из Нове Вароши, који је под утицајем деце такође пришао Титовом покрету, где је остао све до смрти 1949 као потпретседник комунистичког Црвеног Крста; Поповић Никола, генерал мајор, син је вишег пензионисаног официра Крсте Поповића са Цетиња; Макиедо Др. Сергије, опуномоћени министер у секретаријату за спољне послове води своје порекло из истакнуте хрватске породице из Задра; Мандић др. Олег, истакнути комунистички социолог, син је др. Николе Мандћа, адвоката из Ријеке, Хрвата по народности; Марјановић Јован, директор државне архиве и званични историчар данашњег комунистичког режима, син је професора Марјановића из Београда.

Поздарец Хакија, генерални директор Народне Банке у Сарајеву, од 1942 истакнут у партизанском покрету Босне и Херцеговине, син је бившег народног посланика Југ. Муслиманске организације Нурије Поздерца, који је и сам све до своје смрти активно учествовао у партизанском покрерту, Хрват из Цазина; Продановић др. Бора, адвокат из Београда, погинуо у револуцији син је Јаше Продановића шефа српске републиканске странке; Пурић Љубица, члан савеза комуниста од 1941 истакнути функционер у Црвеном Крсту и женским комунистичким организацијама, родом је из Нове Вароши, кћерка проте Илије Пурића, чувена по томе што је као члан партизанског преког суда осудила на смрт свог рођеног брата Василија четничког официра; Радовановић др. Љубомир, амбасадор у секретаријату за иностране послове, још од пре рата као угледни адвокат у Београду био је познат као комунистичи настројен; др. Радомир Герић, инспектор Извршсног Већа за Србију, родом из угледне породице из Пећи, сестрић војводе Косте Пећанца који га је и заштићивао, активан у току рата.

II

На крају да видимо што они сами кажу о себи. Милутин Рајковић у комунистичком листу “Нова Борба” од 8 априла 1950 (излазио у Прагу) у чланку који је објављен под насловом “Однарођени и фашизирани интелигенти у служби долара”, каже: “Америцки монополистички капитал тежи за светским господарством. Њему на путу стоји табор мира, демократије и социјализма. Агресивност америчког империјализма угрожава слободу многих народа. Многе нације леже под јармом његове колонијалне експлоатације, угњетене и поробљене. Али амерички империјалисти морају, хтели или не хтели, да воде рачуна о патриотском расплоложењу слободољубивих народа. У припремама за потпаљивање новог рата они мобилишу огроман пропагандни апарат са задатком да разоружа, успава и ослаби вољу за одбраном националне независности и државног суверенитета код осталих народа… У кампањи против Совјетског Савеза, поред америчких доларских идеолога, десних социјалиста, појавили су се сада, разуме се, и титовци.

Они загађују и трују наше истински прогресивне традиције, шире буржоаски национализам и шовинизам и преплављују наш јавни и кулурни живот популаризацијом америчке империјалистичке “културе”. Све установе јавног живота претворене су у антисовјетске трибуне и служе идејама разоружавања наших народа, слабљењу воље за отпор против америчке економске, политичке и културне агресије. Удружење новинара, књижевника, сликара, академија наука, филм, позориште, све то служи за рафинирану и маскирану популаризацију “западне културе”, при чему се са загриженом мржњом напада предводничка улога совјетске културе и науке.

Тако су се, под заставом империјализма, отворено обрели – надреалисти, шарена гомила београдског чаршиског снобизма, Марко Ристић, Коча Поповић, Оскар Давичо, Александар Вучо, и други; ситнобуржоаски анархиста и “бунтар” Мирослав Крлежа; површни Милан Богдановић; закржљали малограђански индивидуалист Јован Смољан Поповић; сав огрезао у “западна” схватања, безродни бескичмењак Ото Бихаљи који проповеда одбацивање тромог, простог осећања задовољства са самим собом и препоручује труд за добрим делима – тачно у стилу “истинског” социјализма Карла Грина; доајен титовских књижевних космополита несумњиво је Иво Андрић, који је био доајен и Стојадиновићеве профашистичке дипломатије, профашистички Стојадиновићеви новинари: Живан Митровић, Предраг Милојевић, Дуда Тимотијевић, Дојчило Митровић, Душко Благојевић, Синиша Пауновић, којима су се придружили потписник Недићевог апела милионер Владислав Рибникар, неморална креатура и лумп Бранко Драшковић, кукавица, лакташ и амерички шпијун Вл. Дедијер и слични шпијуни као Б. Пешић, М. Суђић; гебеловски карикатуристи и сликари Џумхур, Ћирић, Кун и други; књижевничка беда и секретар принца Ђорђа, Панић-Суреп, фалсификатор марксизма Зихерл; новчано-пословни мајстор у згртању огромних прихода Бранко Ћопић, крезуба књижевна уседелица Исидора Секулић, Велибор Глигорић и Густав Крклец.

Колико су се ови изроди срозали и претворили у полицијске провокаторе клике Тито-Ранковића види се по томе што они подржавају удбашке џелате у хапшењу, затварању и инквизиторском мучењу великог броја истинских родољуба… Прелаз на отворене фашистичко мрачњачке позиције, служење титовској шпијунској агентури и њеним господарима америчким империјалистима, здерало је и последње трагове тобожње прогресивности са њих. Данас су они отворена фашистичка банда.

Борба против шпијунске банде Тита-Ранковића обухвата и дефинитивно чишћење наше прогресивне идеологије, науке и уметности од буржоаске агентуре која се шепури под заставом космополитизма и буржоаског национализма, плачена америчким доларима а чувана жандарским бајонетама титовског гестаповског апарата…

У комунистичком листу: “За Социјалистичку Југославију” од 30 марта 1950 Владимир Михаиловић овако приказује свога друга и члана ЦККПЈ и Савезног Извршног Већа Добривоја Радосављевића: “као син необично богатог краљевског официра, Радосављевић је од малена васпитаван у духу велико-српског шовинизма. Још пре рата на Београдском универзитету Радосављевић је постао провокатор и полицијски достављач”.

У истом комунистицком листу: “За Социјалистичку Југославију” од 15 октобра 1950 (излазио у СССР), извесни С. Чекић, пуковник Ј. А. , овако приказује поједине војне руководиоце у чланку: “Англо-амерички шпијуни пашују у Југословенској Армији”, где каже: “Клика Тита-Ранковића помоћу агената англо-америчке обавештајне службе, који су се дочепали руководећих положаја у Ј.А. још давно пре резолуције Информбироа почела је да спроводи у армији закамуфлирану непријатељску пропаганду против земаља народне демократије и Совјетског Савеза. Титовци су почели са тим што су систематски умањивали улогу Совјетске армије у ослобођењу наше земље…

Наши борци и официри знају доста о таквим антинародним елементима. Међу њима и о углађеном господину генерал-лајтанту Богдану Орешчанину, познатом по својим злобним антисовјетским иступањима. Тај господин у генералској униформи нема ништа заједничког са радничком класом, са њеном борбом и њеним патњама. Он је син најбогатијег велепоседника са Кордуна. Он је био и остао, и душом и срцем, са буржоазијом … Вукашин Мићуновић, родом из омрзнуте племићке породице у Црној Гори који је 1944 године био капетан данас је генерал-мајор. У рату је био познат као плашљивац, после рата као надувена незналица. Пуковник Никола Гажетић, који се 1941 године из кукавичлука предао Италијанима, уместо да буде заслужно кажњен због тога, он је форсиран као “добар руководилац”. Данас он руководи такозваним партијско-политичким кадровима Ј.А.

На положају начелника Главне политичке управе налази се данас послушни Титов лакеј, амерички шпијун генерал-лајтант Отмар Креачић, родом из жандармериске породице. Овај издајник је лако постао амерички шпијун, јер он нема и никада није имао ништа заједничког са борбом радничке класе. По наређењу својих америчких господара овај изрод спроводи данас у Ј.А. срамну антикомунистичку и антисовјетску пропаганду.

Сви они, на челу са маторим америчким шпијуном и старим пријатељем Рандолфа Черчила генерал-пуковником Иваном Гошњаком, упињу се из петних жила да од Ј. А. направе слепо и послушно оруђе англо-америчких империјалиста.

Тито, Ранковић, Темпо, Гошњак и сва њихова шпијунска банда ликвидирали су партијске организације у армији и од њих направили помоћни полицијско-политички орган КОС-а. Такозване партијске организације у армији служе данас у првом реду да омогуће органима КОС-а проналажење и хапшење поштених комуниста пријатеља Совјетског Савеза. “Избори” који су почетком о. г. спроведени у такозваним партијским организацијама били су гнусна лакрдија, јер су сва руководства била унапред постављена уз благослов органа КОС-а. Чланови партије морали су да гласају за оне људе који су им били унапред предложени. Органи КОС-а сакупили су потом гласачке листиће и похапсили све оне који нису гласали за предложену листу. Други основни задатак такозване партијске организације јесте да свакодневно врши антисовјетску и антикомунистичку пропаганду, да усађује у срца и у душе људи мржњу према Совјетском Савезу и према земљама народне демократије.

Није онда ни мало случајно што Гошњак, Крајачић, Мићуновић и остали издајници дају директиве и непосредна наређења да се примају у партију разни туђи елементи са тамном прошлошћу, а често пута и са рукама до лаката окрваљеним народном крвљу. Тако је по изричитом наређењу главне политичке управе примљен у партију пуковник Радослав Ђурић, бивши заменик Драже Михаиловића за Југоисточну Србију и Македонију све до августа 1944 године. Свима који знају за његове злочине у Топлици, Јабланици и Пустој Реци извесно је да је он енглески шпијун. То знају и Гошњак и генерал Отмар Креачић, али су они и поред тога, у ствари баш због тога наредили пуковнику Јанку Бобетку политкомесару пешадијске официрске школе, да прими у партију пуковника Ђурића.

На исти начин генерал Гошњак наредио је партијској организацији у којој сам и ја био секретар, да прими у партију генерал-мајора Вјекослава Клишанића, бившег генералштабног потпуковника старе Југославије и бившег начелника штаба једне Павелићеве дивизије, кога су наше јединице заробиле пред крај 1943 године.

Наша партијска организација га није примила. Онда је Главна политичка управа образовала комисију да испита случај такве непослушности партијске организације. Цела партијска организација, а биро ћелије посебно, претпели су тешку критику. Оштро је указано на “незрелост” партијске организације. Један члан бироа је кажњен строгим партијским укором и избачен из Генералштаба као непожељан, а један члан партије партијским укором. Таквим драстичним мерама хтели су да заведу ред, “дисциплину” и “послушност” у партијској организацији. Гошњак је одмах после тога повисио плату генералу Клишанићу и дао му аутомобил на лично располагање. Пре 4 месеца на Гошњакову интервенцију Клишанић је примљен у кандидата партије.

Од 1946 године члан је партије инжењер хемије Киковић Секула, а једно време је био и секретар основне партијске организације. Киковић Секула је 1941 године био у Беранском срезу организатор четника Драже Михаиловића. Одатле је побегао у Београд где је читаво време рата радио за Немце у једној фабрици сапуна. Пред крај рата требао је да сагради своју сопствену фабрику, али су му Совјетска Армија и југословенски партизани побркали личне рачуне. Међутим он се брзо снашао и ступио у Ј. А. Помоћу личних веза добио је чин мајора и висок положај у армији. Данас је он један од виших руководилаца команде хемијских јединица. За време окупације био је агент гестапоа, а данас КОС-а. Многи радници подносили су писмене тужбе против њега, доказивали његову сарадњу са Немцима и гестапом, давали имена људи који су због његове денунцијације пребијани по немачким логорима. Али, све то је било узалуд, сигнали радника били су глас вапијућег у пустињи.

Примање у партију таквих људи као што су Киковић, Клишанић и Радослав Ђурић није ни мало случајно. То нису грешке нижих партијских организација које су широм отвориле врата партије разним непријатељским елементима, то је систем заснован на наређењима из врха. То је курс који спроводе агенти англо-америчких империјалиста, који се налазе на власти и који су засели у врховима такозване комунистичке партије Југославије.

Ноте Совјетске Владе и будимпештански процес разобличили су Титову клику. Свима је постало јасно да је та клика одавно била у служби англо-америчких империјалиста у својству њихових плаћених агената. Тито, Ранковић, Кардељ и Ђилас, ти матори и подли завереници против земаља народне демократије и Совјетског Савеза одредили су Ј. А. дубоко контрареволуционарне задатке. Они су наменили Југословенској армији улогу жандарма англо-америчких империјалиста на Балканском Полуострву и посебно у Југославији. Већ сада, по жељи Титове банде јединице Ј. А. користе се за оружане провокације против земаља народне демократије и за помоћ грчким монархо-фашистима у борби против грчког народа. Подли издајник Тито настоји да припреми Ј. А. за војне авантуре империјалиста против Совјетског Савеза – против најбољег пријатеља и заштитника националне независности наших народа…”

Тодор Тодоровић, помоћник министра финансија НР Србије, предратни руководилац родом из Зајечара у комунистичком листу “Напред” (излазио у Бугарској) у броју од 15 јула 1950 објавио је чланак под насловом “Социјална основа фашистичке диктатуре Тита – Ранковића” где каже: “Треба имати у виду, да је Титова клика, пре него што је приступила тајним припремама за контрареволуционарни преврат, већ имала уза се камарилу састављену од најтипицнијих претставника буржоазије. Ту камарилу окупили су око себе Тито и Ко. током рата, а нарочито када је Црвена Армија ослободила Србију и Београд. Било је неколико гарнитура представника буржоазије града и села, који су преживели револуционарни налет радних маса крајем 1944 и почетком 1945 године. Ту су улазили бивши краљевски министри и дипломате, стари шпијуни гестапоа и обавештајних служби Енглеске и САД изразити претставници старе реакционарне буржоазије и лидери грађанских партија. Свима је било заједничко да компромитују изградњу социјализма и да упропасте економске тековине народне демократије.

Многи из те камариле своју сарадњу са Титовом кликом започели су као шпијуни УДБ-е. Управо преко њих је УДБ-а џелата Ранковића координирала свој рад са радом Интелиџенс Сервиса и америчке обавештајне службе. Тако например начелник УДБ-е за Београд Војкан Лукић држао је на вези: попа Милана Смиљенића народног посланика и потпредседника президијума скупштине Србије, за време рата сарадник четника Драже Михаиловића, иначе богати експлоататор сеоске сиротиње; професора Синишу Станковића сарадника гестапоа из времена рата; Милана Поповића секретара реакционарне земљорадничке странке; Владу Симића лидера буржоаске републиканске странке; Милоша Царевића лидера реакционарне демократске странке…

Када је после историске резолуције Коминформа о стању у КПЈ од јуна 1948 године, током друге половине 1948 и 1949 године углавном окончала контрареволуционарни преврат и пресла од буржоаског национализма ка фашизму, Титова клика се нашла потпуно изолована од народних маса…

Титова фашистичка банда успела је помоћу терора и фалсификата, као у време Хитлера, да исфабрикује једну хајл хитлеровску скупштину (титовски Рајхстаг ), која је спремна да аминује све акције те банде усмерене на даљу фашизацију земље и на разбијање фронта мира и демократије…

Специјални и политички састав највишег органа власти – президијума титовске скупстине, владе Југославије и републиканских влада употпуњује слику у томе, колико су буржоаски и фашистички елементи продрли у све поре државног живота Југославије. Поред владајуће фашистичке четворке: Тито, Кардељ, Ђилас и Ранковић, као чланови президијума и министи владе Југославије ту су: Сава Косановић као фактицки претставник Трумана у титовској скупштини и влади (преко њега влада САД диктира Титовој клики), ту су претставници буржоаских партија – хрватске сељачке странке, земљорадничке, словеначке клерикале партије, демократске и републиканске странке: Иван Рибар, Фране Фрол, Јосип Рус, Влада Зечевић, Марко Вујачић, Васо Чубриловић, Јосип Видмар, Иван Регент, Доброслав Томашевић, Станоје Симић, Алекса Томић, Влада Симић, Косан Павловић – Брђански, хришћански социјалисти: Маријан Брецељ и Едвард Коцбек, и други…”

Још неки подаци о социјалном саставу Брозове владајуће клике објављени су у комунистичком листу “Под Заставом Интернационалзма” (излазио у Румунији) од 1 октобра 1949 у чланку “Шпијунске везе титоваца и англо-американаца” где стоји: “За време рата у Швајцарску био је послат Миша Ломпар, коме је био постављен задатак да успостави везу са руководиоцем америчке шпијунске организације у Европи Аленом Далсом. Дошавши у Швајцарску Ломпар је такође успоставио везу са троцкистицким групама које су се тамо налазиле.

У Марсељу се налазио Латиновић, а у Бариу Васо Јовановић, који су успоставили тесне везе са англо-америчком обавештајном слузбом. У Лондону се налазио генерал Велебит који је био стари енглески шпијун. Он је предавао енглеској обавештајној служби сав расположиви материал, као и обавештења о Совјетској Армији. Како говори Бранков, о томе је он такође сазнао из тајне архиве Удбе.

Сада пуковник Цицмил заузима положај југословенског посланика у Лондону, Латиновић- – југословенског посланика у Швајцарској, Ломпар – сарадника југословенске мисије у Букурешту. Што се тиче Велебита он је после ослобођења Југославије био први заменик министра иностраних послова. Јовановић је био саветник југословенске мисије у Будимпешти и протеран од стране мађарских власти из Мађарске.

По опозивању Цицмила веза са англо-америчком обавештајном службом привремено је ослабила. После познате Резолуције Информбироа положај се погоршао и Ранковић је понова дао задатак да се учврсти веза са англо-америчком обавештајном службом у Мађарској. Бранков говори, да је у то време он био у Београду и разговарао са Ђиласом. Овај му је испричао о преговорима које је Тито имао са Енглезима и Американцима који су изјавили, да су они спремни да укажу војну и политичку помоћ Југославији, ако се Тито сагласи да иде са њима против Совјетског Савеза. Ђилас је подвукао при том, да југословенска влада мора примити тај предлог, јер су Енглези и Американци природни савезници Титове Југославије…”

У истом листу од 1 октобра 1949 објављен је чланак под насловом “Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије”, где стоји: “Што се тиче односа југословенске владе према народима Југославије, оптужени говори (Бранков,- м. н.), да се Титова клика одавно одвојила од народа, продајући његове интересе англо-америчким империјалистима. По мишљењу Бранкова, издаја Тита, Кардеља, Ђиласа и Ранковића потиче још из доба рата, концем 1943 године – почетком 1944 године, када је Тито дозволио присуство англо-америчких претставника у врховном штабу.

На питање претседника суда може ли Бранков казати имена англо-америчких претставника, Бранков је изјавио да је списак са тим именима био разаслан по свим штабовима у земљи и дат је задатак да се науче та презимена, да би у случају потребе указали одговарајућу помоћ тим људима. Бранков је подробно набројао имена и презимена англо-америчких претставника који су се налазили у то време у Југославији. При Титовом врховном штабу налазила се мисија САД у саставу пуковника Хамилтона, потпуковника Ферца и Тељера, мисија Велике Британије у саставу генерала Маклина, потпуковника Мура и Сељбина и мајора Черчила. На острву Вису налазио се амерички мајор Урбан, енглески мајор Корвет. При главном штабу у Македонији налазио се енглески мајор Кулнеј и потпоруцник Макдоналд: при главном штабу Србије – амерички капетан Грилс, енглески мајори Хенскер и Армстронг; при главном штабу Хрватске – амерички капетан Рејд и енглески мајор Роџерс; при главном штабу Словеније – амерички мајор Џојнс; при главном штабу Војводине, енглески мајор Лејвидели и потпоручник Вуд и др. Сва та лица говори оптужени сагласано тајним подацима, који се налазе у архивама Удбе били су опробани англо-амерички обавешстајци. Они су поставили себи за циљ да потчине утицају англо-американцима руководиоце Југославије, а заједно с тим народе Југославије и народе суседних земаља…

Бранков говори, да се из разговора са Цицмилом, из тајног материјала, из архиве Удбе убедио у то да су од Американаца и Енглеза били за њихове агенте у прво време заврбовани Ђилас, Кардељ, Ранковић и, поред тога, Марко Белинић сада министер Хрватске владе, Петар Стамболић – сада претседник владе Србије, Карло Мразовић, Миха Маринко – претседник владе Словеније, Светозар Вукмановић – министер југословенске владе, Кидрич – министер индустрије и претседник Привредног савета Југославије и други…” (Види: Социјални састав комунистичке влајајуће клике – Ко је највише допринео бољшевизирању Југославије и ко данас њоме влада, „Слобода“, Чикаго, Илиној, бр. од 20 априла и 1 маја 1959).

Тако су извесни комунисти, интернационалисти и глобалисти писали о себи у времену 1948-1953 у јеку сукоба Коминформ – Тито. Посебно је интересантна студија Радоње Голубовића, коју је објавио под насловом “Буржоаски национализам Титове клике под маском социјализма”, Москва, 1948. године. Иако се до сада ситуација можда у маломе изменила, ипак њихови сопствени документи и подаци несумњиво потврђују наше тезе.