Прочитај ми чланак

ЂАВОЛОВ ДАХ: Циганско цвеће зла, аправо

0

Привиђења изазвана употребом татуле делују стварно, корисник је будан, али у потпуности одвојен од свог стварног окружења

Сватови који ни после више дана гошћења нису намеравали да оду својим кућама послуживани су „меденом ракијом” – ракијом у коју је додато истуцано семе татуле. После сат-два гости који су пили „медену” почели би да махнитају. Према професору Туцакову, један сведок прича:

„Изађоше у двориште. Кућа се испразни. Кум, гологлав, у кошуљи дохватио косу испод коша и поче да коси ливаду (а снег до колена), жене дохватише грабље и виле да купе сено. Друге, гологлаве, у кошуљама и босоноге, певајући и подврискујући, бестидно задигоше сукње (високо и непристојно), држећи се једна за другу као да прелазе дубоку воду у реци. Кума су у трећем селу једва и мучно савладали, јер је био насртљив, неурачунљив и врло опасан с косом коју је исправио на косишту па је личила на копље. Стално је промуклим гласом викао ‘Ђе сте Турци…’ и оном косом јуришао.”

Дејство татуле описивано је и овако:

„Слеп као слепи миш, луд као шеширџија, црвен као цвекла, врео као пакао, сув као кост, црева и бешика остају без контроле, срце куца као подивљало.”

Халуцинације изазване употребом татуле делују стварно, корисник је будан, али у потпуности одвојен од свог стварног окружења. У том смислу он игнорише све око себе, не одговара на стварне надражаје а одговара на непостојеће. Већина оних који су је пробали говори да се ради о непријатном и застрашујућем искуству.

Име Datura вероватно потиче из санскрита и значи „бела бодљикава јабука”, stramonium је непознатог порекла, постоји претпоставка да потиче из грчког и да значи „луда јабука”. Познати српски народни називи су: татула, кужњак, свињско цвеће, смрдљика, пасја јабука, зубни црв…

На обе хемисфере татуле се сматрају светим, нарочито важним биљкама, јер имају моћ да изазову пророчке снове, омогућавају да се види будућност и одбрани од болести и других невоља. У земљама у којима расте, татула је употребљавана као магична биљка преко које се остварује веза са прецима, или за уживање, а негде и за тровање у међусобним обрачунима и ратним походима. Ипак, сви народи су је, без разлике, користили као лековито средство за ублажавање болова, тегоба изазваних астмом…

У целом Новом свету, од југозапада Северне Америке преко Мексика у Централној Америци до Јужне Америке, татула је пре свега коришћена у ритуалном контексту. На северу Америчког континента уз њену помоћ призивана је киша. Навахо Индијанци знали су и за њена халуциногена својства и њену отровност, па одатле и њихова изрека:

„Да заспиш, поједи мало, да сањаш, поједи мало више. Поједи још и нећеш се пробудити.”

У миту о стварању света народа из Калифорније татула је била прва биљка. На Карипским острвима татулу зову „зомби краставац” јер су је користили за изазивање лажне коме – обамрлу особу су сахрањивали и после дан-два вадили оживелог мртваца!

Астеци су добро познавали татулу, неке врсте су коришћене за ублажавање болова, за анестезију приликом хируршких захвата, у ритуалима иницијације и посвећености, где је давана као наркотик. Коришћена је и као лек, на пример, за различите врсте повреда, рана, чирева, реуме… Народи са Анда употребљавали су је као чај или за пушење да би изазвали пророчке визије. У Чилеу је била позната као шаманска биљка, али и лековито средство. Најважније свето пиће становника Амазона – ајаваска – садржи и татулу. Ајаваска ствара визије, омогућује путовање до звезда, открива „спољну душу”, душу способну да разговара са прецима…

„Ђаволов дах”

Извештаји о жртвама „нове” халуциногене дроге преплавили су светске медије пре десетак година. Према незваничним проценама, у Колумбији се годишње региструје око 50.000 злочина изведених помоћу скополамина, добијеног екстракцијом из јужноамеричких врста рода Datura. Жртве су обично добростојећи мушкарци који прихвате пиће од атрактивних девојака у ноћним клубовима. Пиће је, наравно, зачињено скополамином. Један од трикова уличних криминалаца јесте и да жртви приђу с папиром посутим „ђаволовим дахом”, наводно тражећи помоћ у налажењу адресе, затим дуну и распрше прах жртви у лице. Ускоро жртва, омамљена алкалоидом, послушно празни свој банковни рачун и буди се на непознатом месту без икаквог сећања на недавне догађаје и, што је најмонструозније, често без једног бубрега! У лабораторијама нацистичке Немачке и у затворима тајних служби током Хладног рата скополамин је коришћен као дрога за испитивање.

У Старом свету татула је такође сматрана светом биљком. У Индији је једна од Шивиних светих биљака. Јогини пуше листове и семе помешане са ганџом. Татула је мушки принцип, док ганџа симболише женски. Цветови татуле сматрају се сексуалним стимулансом. Фанатици секте Кали користили су је за ритуална убиства. Кинези су знали за њена лековита својства, додавали су татулу и канабис у вино, чврсто уверени да та мешавина има јако афродизијачко дејство.

У Европи татула се помиње тек у средњем веку. Била је неопходан састојак „вештичије масти” за летење. Лет у небо, плес са ђаволима и учествовање у оргијастичким гозбама и ритуалима били су у ствари последица утицаја алкалоида. Цветови су и у Европи, као и у Индији, сматрани јаким средством за појачање полног нагона. У то време веома популаран напитак било је пиво са додатком измрвљеног семена татуле.

Изгледа да су татулу у Европу донели Цигани који су је користили као магијско средство и афродизијак. Професор Туцаков у вези са тим наводи:

„Циганке ваде празноверним болесницима поготову жени и деци ‘црве из очију’, зуба и рана. Болесника претходно збуне којекаквим покретима па кад виде да је ‘печен’, онда га наднесу над жар, покрију повећом крпом и нешто неразумљиво говоре, а болеснику кажу да чврсто зажмури. После неколико тренутака нагло га открију и кажу му да брзо отвори очи и погледа у жар, да види како је избацио неколико крупних црва. Објашњење је да се семе татуле бачено у жар распукне, а језгро избије кроз омотач као неки црвић, почне да се уврће, цврчи и пишти, јер у себи има воде и уља, па се увија као кад се црв баци на жар.”

У Србији татула није нарочито уважена. Народна имена – кужњак, пасја јабука, смрдљуша, зли чичак – добро указују на њену природу. Коришћена је за тровање сународника или непријатеља, за справљање „медене ракије”, спомиње се и у неким враџбинама, као што, на пример, Чајкановић наводи:

„Кад девојка хоће да привуче неверног драгана, она му исече три трага: један баци у невен; да би венуо за њом; други у ватру: да би изгорео за њом; трећи у татулу – да би пукао за њом као што плод татуле пуца.”

Татула се понекад користи као замена за илегалне дроге, она није забрањена. Ретко се употребљава у ту сврху због тога што је позната као изузетно непријатан „подизач” али и због застрашујуће чињенице да може да усмрти. Доза која изазива приметан ефекат и доза која може да убије веома су близу једна другој

(Одломак из књиге „Дар неба или цвеће зла” Д. Стојановића, И. Јанчића и Р. Јанчића, ауторско издање, Београд, 2017. Књига може да се наручи на адреси [email protected])