Прочитај ми чланак

ОБАРАЊЕ Ф-117А: О клубу лажовa

0

Књига “Пад ноћног сокола” требала је да послужи искључиво у циљу афирмације успеха бившег 3.рд ПВО ,250.рбр ПВО, Војске Србије и Министарства одбране. Издавач књиге је Медија центар “Одбрана”,аутор пуковник Славиша Голубовић запослен у војнообавештајној агенцији Министарства Одбране. Стручни рецензент књиге је Јовица Драганић,пензионисани генерал-потпуковник,бивши заменик начелника Генералштаба Војске Србије.

Војни врх на челу преваре – 9. Део
Од мајстора механичара до Заменика Начелника Генералштаба

Књига “Пад ноћног сокола” требала је да послужи искључиво у циљу афирмације успеха бившег 3.рд ПВО ,250.рбр ПВО, Војске Србије и Министарства одбране. Издавач књиге је Медија центар “Одбрана”,аутор пуковник Славиша Голубовић запослен у војнообавештајној агенцији Министарства Одбране. Стручни рецензент књиге је Јовица Драганић,пензионисани генерал-потпуковник,бивши заменик начелника Генералштаба Војске Србије.

Ја сам ратни заменик команданта 3.рд ПВО,потпуковник Ђорђе Аничић, једини официр у команди дивизиона са ракетног система С-125М1 „НЕВА. Остали су са других ракетних система и нису познавали ракетну технику. Као члан борбене послуге која је оборила Ф-117А једини нисам унапређен у виши чин,са одличном ратном оценом кога је одликовао председник Републике Србије ратним одликовањем. Официр чија је јединица ратовала свих 78 дана рата,имала успеха на ратишту (оборила Ф-117А и Ф-16ЦГ са материјалним доказима) и донела орден Народног Хероја 250.рбр ПВО.

Као руковаоц гађања провео сам преко 750 сати на борбеном дежурству у станици за вођење ракета у борби са НАТО авијацијом у ваздуху. После рата мимо Закона о Војсци смењен сам са дужности и постављен на формацијско место нижег чина. Скинут сам са списка за школовање ратних официра. Ко се то и зашто играо са официром? Држава ме казнили што сам је бранио!

А онда 17,5 година после рата доживео сам ново понижење. У књизи је фалсификован:

1. Мој поподневни рад 27марта 1999.године

2. Проглашен сам неодговорним и стављан на места где уопште нисам био;

3. Моје идеје и радње које сам предузимао приписиване су другим лицима;

4. Негирана су ратна војна документа и извештаји;

5. Као руковалац гађања проглашен сам другим помоћником руковаоца гађања који не постоји у Упутству за борбени рад,што значи да нисам члан борбене послуге која је оборила Стелт;

6. Прекројен је ток борбеног рада приликом обарања Ф-117А.

У досадашњим наставцима у великој мери,али не и потпуно детаљно због времена и простора читаоцу је пружена на увид анализа и документација по питању преваре и фалсификовања мог поподневног рада 27.марта 1999.године,моја неодговорност за судбину састава страже на основном ватреном положају после бомбардовања и фалсификовање састава борбене послуге која је оборила Ф-117А. У овим преварама учествовао је велики број људи што значи да је неко морао да их контактира и организује у лажима. Био је потребан и њихов пристанак или је искоришћена потпуна површност и апатија код појединаца. Код неких је нејасан мотив,а појединци су очекивали неку корист.

Неки вероватно нису били ни свесни да ми својим изјавама као заменику команданта наносе огромну моралну штету. Као носиоц нарученог пројекта је аутор књиге пуковник Славиша Голубовић, али се поставља питање по чијој замисли и наређењу.Ту је и стручни рецензент генерал потпуковник Јовица Драганић,бивши заменик Начелника Генералштаба. Ко је то умислио да је изнад државе и војске и да је заштићен чином и положајем недодирљив? Треба потражити и те одговоре.

Детаљну анализу изјава може и треба да уради струка и старешине ракетних јединица ПВО у станици за вођење ракета С-125М1 и добиће кристално јасан одговор. При том водити рачуна да све станице нису исте посматрајући распоред елемената на такозваној платформи и радним местима.Повлашћени су они који то могу да ураде у станици у Јакову у којој је ратовао бивши 3.рд ПВО који више не постоји. Реформатори војске су се потрудили да угасе још једну светлу традицију државе Србије.

Анализу треба проширити званичним војним документима,осталим писаним траговима,документарним филмовима,ратним издањима листа Војска и другим документима. На тај начин стећи ће се увид у дубину преваре.

Нешто између: куд сви Турци ту и мали Мујо

Кад су могли други да ме шетају по кабини како се коме прохтело што им се неби придружио и референт безбедности у команди 3.рд ПВО Бора Црнобрња.

На страници 316 књиге он набраја које су кадровске промене командног и руководећег кадра ојачале састав 3.ракетног дивизиона ПВО лета 1998.године. Мене као заменика команданта и јединог официра са ракетног система НЕВА у команди не помиње. Додуше не помиње ни мајора Бориса Стоименова,са ракетног система Двина, на месту помоћника за технику како смо га скраћено звали. Као заменик команданта у јединицу сам дошао 25.августа 1998 године и затекао потпуно неисправну станицу за вођење ракета по каналу циља и по оба ракетна канала. Командир те батерије је био писац књиге данас пуковник Славиша Голубовић,а командант Дани Золтан.

Прилог бр.1.Бора Црнобрња-стр.316

На страници 319 књиге он каже

Цитирам:…”Ради јачања мера безбедности,предложио сам команданту дивизиона пуковнику Золтану Данију да се од постојећег људства стрељачког вода и појединих добро обучених припадника јединице формира група за непосредну заштиту борбеног распореда током извођења борбених дејстава и приликом превођења средстава у борбени и маршевски положај…”

Прилог бр.2.Бора Црнобрња-стр.319.

Овај предлог је сјајна идеја референта безбедности. Показује изузетну забринутост за људе и технику све у складу са функционалном дужношћу. Али има један мали проблем.Стрељачки вод уопште није мобилисан нити се људство налази у ратном саставу јединице. Идеја није његова већ моја. Безбедњак се окитио туђим перјем. Добили смо новог лажова. Овим присвајањем идеје недвосмислено показује да је дувао у исту тикву са ранијим даваоцима лажних изјава. Шта каже запис у службеној бележници на страници 162. за дан 14.04.1999.године при дну.

Цитирам:…Предлажем да извршимо позивање стрељачког вода и од њих створити екипу за хитне интервенције и борбу против ДТГ (диверзантско терористичких група)…”

Прилог бр.3,. Радна бележница стр.162 на дан 14.04.1999

Организовао сам позивање резервног састава стрељачког вода по мобилизацијској картотеци,по сопственом нахођењу извршио селекцију људи,организовао обуку,наоружао их и водио на бојево гађање на војни полигон у Никинце. Од остатка људи стрељачког вода организовао стражарску службу и пожарство у позадини лоцираној на другој локацији. Оно што је могуће тачно у његовој изјави јесте да је он предложио Данију да ја одрадим тај посао,а у ратним забелешкама пише и зашто.

Аутор књиге ми је у једном моменту рекао да је то била најглупља идеја у току рата. Гледао сам га са понижењем. “Генерал” после битке у којој је био мање од пола рата. Та група је у два наврата својим дејствима спасила борбену послугу на ватреном положају сигурне смрти. Водник Тепавац је дејствујући лаким преносним системом С-2М и те како допринео укупном успеху јединице о чему сведочи анализа борбених дејстава одржана у команди 250.рбр ПВО 20.јула 1999.године. Група је и те како оправдала своје постојање и моју идеју.

Командант ракетног дивизиона и поред најаве да ће га укључити у борбену смену, није искористио Борино познавање средстава извора за напајање на којима је као подофицир радио више година да на ватреном положају макар на кратко замени Ђорђа Малетића.

На његов извештај о јавашлуку команданта ракетног дивизиона Дани Золтана у јединицу је 31.маја 1999.године на штакама дошао командант 250.рбр ПВО, пуковник Мирослав Лазовић у пратњи Бориног шефа, начелника безбедности бригаде Шумарца. Лазовић каже да је само 9 дана у рату што значи да је са ВМА и кућне неге после саобраћајне незгоде од 25.марта на своје радно место у бригаду дошао 22. маја. За 19-20 дана учешћа у рату вероватно као командант бригаде која је добила орден Народног Хероја,врло брзо после рата добио је чин генерала. Сувише лепо као пример заслужене каријере другим официрима. На жалост није једини.

На том састанку упознао сам их са свим марифетлуцима команданта дивизиона,о избегавању борбеног дежурства на техници, о неморалном понашању,о врло честој алкохолисаности,да је једини компјутер однео кући из јединице.Да ли је тиме био озакоњен лоповлук? Шта би било да је неко други нешто однео кући? Командант није радио свој посао,а ја више физички нисам могао да затворим све обавезе које су биле пред јединицом. Тада је требао бити смењен са дужности.

Цитирам:…”Позер (тако сам у забелешкама називао врло оправдано Дани Золтана) је одговорио да сам ја изузетно паметан,вредан,радан и квалитетан човек и да би он желео да настави да ради са мном ако ја то хоћу. Основни је проблем у томе што ја како он каже више немам поверења у њега. Није ни слутио колико је у праву…”

На Лазовићево инсистирање опростио сам му под одређеним условима. Тада сам погрешио.

Цитирам:…”Одговорио сам Лази да могу под условом да ова подјебавања престану,да се окрене ратној јединици (РЈ) и послу,а не позерству и педерлуку. Позер ми је пружио руку и ја сам је прихватио…”

Да је био смењен у рату вероватно би и моји ратни записи још увек спавали. У јавности би Дани био анонимус,а не херој. Да би ућуткали Дани Золтана група официра међу којима је и Славиша Голубовић аутор књиге,Пад ноћног сокола, донела је одлуку да се штампа ратни дневник “Смена” и јавности каже ко је Дани Золтан. Заједно са мном Голубовић је као припадник ВОА (војно обавештајне агенције) организова сусрете са новинарима,присуствовао тим разговорима и демантовао новинарска писања о Дани Золтану. А онда се 2015.године све променило. Голубовић је постао прелетач и преварант негирајући себе и званична војна документа. Видећемо зашто.

Стављам читаоцу на увид запис из службене бележнице на страници 338 за дан 31.мај 1999.године. Треба је пажљиво прочитати.

Прилог бр.4.Радна белезница стр.338 на дан 31.05.1999

Срећан пут Црнобрања и добро дошао у клуб лажова.