Прочитај ми чланак"Вечерас, Госпо, у Кнеза на балу, играћемо опет бурни валс ко прије, с радошћу на лицу минућемо салу, као да никада ништа било није" - поручивао је незнаној драгој песник Јован Дучић.
Имајући у виду чињеницу да су дворске и грађанске забаве крајем осамдесетих година 19. века постале део свакодневног живота српске елите, не чуди што су управо балови инспирисали овог осведоченог књижевника и бонвивана да напише чувене стихове.
Најсвечаније забаве биле су велики дворски балови, чије обрасце је поставила краљица Наталија Обреновић. Писани трагови историје кажу да је новогодишњи бал почињао у десет сати увече и трајао до дубоко у ноћ. Присуство таквој свечаности подразумевало је поштовање кодекса понашања. Тако је свака дама добијала на улазу књижицу у коју је уписивала партнера за сваку игру и строго се водило рачуна да припаднице „лепшег пола“ не остану дуго без каваљера, а ако би се то, случајно, догодило, у помоћ су прискакали „резервни партнери“.
Распоред игара је веома поштован и из сачуваних сведочанстава закључујемо да је репертоар имао изузетно изражен национални дух са придодатом „европском формом“. Обично се почињало интонирањем кола, од којих су многа била названа по члановима династије Обреновић – коло краља Милана, краљице Наталије, краљице Драге, а затим су следиле полка, мазурка, валцер, па поново коло, неретко „Србијанка“…
Поштовао се, наравно, и „дресс цоде“. Тоалете су биле дугачке, са шлепом и нарочито су се цениле оне које су шивене у салону „Код Франсисе“ у Бечу или у пештанској „Монастерлији“, док је краљица Наталија највише ценила моделе настале у Паризу.
Мушкаци су носили фракове, официри парадне униформе, украшене ешарпама, перјаницама и ордењем. Најотменијом бојом сматрала се једна нијанса љубичасте, позната као „хелиантроп“. Свиле за вечерње хаљине углавном су допремали трговци из Венеције, Париза и Лила. Даме и господа су се брижљиво припремали за сваку балску сезону, јер су добар укус у одевању и одабиру накита били сматрани симболима престижа.
Новине које су увођене у облачењу понекад су наилазиле на подсмех патријархално настројених хроничан. Илустрације ради, Милан Ђ. Милићевић је 1881. резигнирано приметио: „Чудно палило у жена. Нешто им је требало, не знам, али лепше нису – све напрашиле косе тако да имаху седе власи, као бабетине. Е, мода мора начинити од људи будале“.
Дворска свита је неретко посећивала и забаве одржаване сваке друге суботе у „Официрском дому“, те балове у организацији „Трговачке омладине“ и „Женског друштва“, на којима је поштован готово истоветан церемонијал као на двору: показивање позивница, одговарајућа одећа и до танчина одређен „ритам“.
Велику пажњу изазивала су , такође, „примања“ код краљице Наталије – недељом пре подне и четвртком увече. После црквене службе код краљице су се окупљали најближи пријатељи, који су се кратко задржавали, док су на недељна поподневна посела долазили политичари и виђенији београдски трговци са женама и кћеркама, а програм је трајао од пет до осам увече.
Вечерњи пријеми на двору четвртком, од миља названи „вечернике“, почињали су у осам увече и трајали до поноћи. Званице су биле из „интимнијег“ круга него на баловима и по правилу у таквим приликама нису долазиле стране дипломате.
