Прочитај ми чланакКолубарска или Сувоборска битка је најзначајнија битка између српске и аустроугарске војске у Првом светском рату. Телеграф вам доноси причу о јунаштву, али пре свега лукавству српске војске и њених војвода у победе против моћног непријатеља.
Пре једног века завршила се Колубарска битка, једна од најзначајнијих битака у историји Србије у којој су Срби под командом војвода Живојина Мишића, Радомира Путника и краља Петра И Карађорђевића остварили блиставу победу над много бројнијим и моћнијим непријатељем – Аустроугарском. Ова победа је додатно подигла углед Србији и српској војсци у свету, а о њој се митови и легенде и данас причају!
Колубарска битка започета је 16.11.1914. године и трагаја до 15. децембра. Српска војска бројала је око 270.000 људи под оружјем. Занимљиво је то да је генерал Живојин Мишић, који се прославио војевањем на Церу, а своје умеће потврдио на Колубари на чело Прве армије дошао тек пошто је Петар Бојовић рањен!
Аустроугари, поучени поразом на Церу, далеко озбиљније су схватили српску војску и направили озбиљнији ратни план с циљем: „Заувек елиминисати Србију са карте света“!
Генерал Оскар Поћорек је без обзира на неуспехе остао да командује војсци Аустроугарске на Балканском фронту. Офанзиву је покренуо 16. новембра, у нади да је српска војска довољно дезорганизована и да на адекватан начин не може да одговори на нови напад.
Треба истаћи у виду да је Србији једини савезник у овом периоду борбе против Аустроугарске било лоше време, непрестане кише, као и боље познавање конфигурације терена у односу на противника.
У Колубарском боју учествовале Аустроугарска Пета и Шеста Армија, као и групе Шњарић и Хаусер, са око 400 000 војника и 400 топова. Наспрам њих су се нашле српска Прва, Друга и Трећа армија, Ужичка војска, Обреновачки одред и Одбрана Београда, са укупно 270 000 војника и 426 топова.
Аустроугари су све карте бацили на освајање Београда, јер су веровали да ће заузимањем главног града Србију коначно покорити и згазити!
Прва армија је држала своје положаје до 26. новембра, када је Врховна команда послушала генерала Мишића и наредила повлачење.
Какву је помоћ тада Србија имала од савезника говори чињеница да је дугочекана помоћ у виду муниције стигла тек крајем новембра, али да од ње није било скоро никакве користи јер су чауре за топове биле дуже за 2,5 милиметара од оних које је користила српска војска!
Аустроугарска је коначно остварила свој циљ и умарширала у Београд 2. децембра на челу с Албертом Тамешијем, а савезници су тада већ прежалили Србију!
У ту част – коначног слома Србије у Београду, 3. децембра била је организована свечана парада, али онда се догодило право војничко и стратешко чудо!
Наиме тог дана Врховна команда Србије у 7 часова ујутру покренула је свеопшту офанзиву, осокољена новим официрима ђачког батаљона – чувених 1.300 каплара!
Аустроугарска Шеста армија дала се у бег. Прва српска армија ишла је превише испред свих, па је генерал Мишић наредио да она стане. Међутим, то наређење никада није стигло до пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, команданта Дунавске дивизије првог позива. Пошто није знао да треба да се заустави, гонио је са својом дивизијом непријатеља до Ваљева нападајући велике делове Шесте армије и заробљавајући на хиљаде војника и стотине подофицира и официра. То је направило пометњу код непријатеља терајући га на паничан бег. Оскар Поћорек није веровао шта се дешава са његовим војницима па није хтео да нареди опште повлачење, што је запечатило судбину његових војника.
Српска војска је тог 15. децембра коначно поново умарширала у Београд, када је заробила и последње топове аустроугарске на Бановом брду, а краљ Петар И Карађорђевић – „наш Чика Пера“, како су га Срби звали поносно је умарширао у своју престоницу!
Врховне команда је 16. децембра објавила следеће: „На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника“.
Оскар Поћорек је пензионисан након битке, док је Живојин Мишић унапређен у чин војводе.
Ова битка однела је животе 22.000 војника, а 91.000 је рањено. На другој страни погинуло је 27.000 војника и 1.080 официра, рањено је 118.000 војника и подофицира, док је број несталих износио 73.000 људи.
Колубарска или Сувоборска битка је најзначајнија битка између српске и аустроугарске војске у Првом светском рату. Фронт на коме је у новембру и децембру 1914. вођена битка био је дугачак преко 200 километара – од Београда до Гуче.
