Статус тзв. Дејтонског споразума, односно босанско-херцеговачког државног аранжманa насталог пре двадесет две године на његовим трошним темељима, више година уназад је предмет жестоких спорова између актера политичког живота у овој некадашњој југословенској републици.

На питање шта би била „црвена линија“ у све чешће наговештаваним унутрашњим покушајима кршења овог међународног правног акта, преко које међународна заједница, па ни он као њен високи представник у БиХ не би прешли, Валентин Инцко је протекле седмице одговорио да би то засигурно био неки референдум о отцепљењу њених конститутивних делова. „Ја ћу“, наставља Инцко, „учинити све да до тога не дође. Но, ако бисмо, ја и ових неколико већих држава у Већу за имплементацију мира, имали план за случај да се то ипак деси, ми га сигурно не бисмо посредством телевизије објавили.“

За разлику од високог представника међународне заједнице у БиХ који, очигледно, сасвим исправно разумева значај тајности у међународној, односно међудржавној политици, која је, бар када је реч о њеним крупнијим и далекосежнијим одлукама, одувек била арканска политика, за локалне актере те политике, првенствено оне потекле из редова српског народа, то се, нажалост, не би могло са сигурношћу устврдити. Њихов политички активизам, наиме, већ дуже време карактерише алармантан вишак јавности у разматрању начина на који као репрезенти политичке воље тамошњих Срба виде разрешење готово двоиподеценијског босанско-херцеговачког државностатусног заплета.

Та неумерена медијатизација сопствених политичких имагинација, жеља и планова с тим у вези, рекло би се, губи из вида чињеницу да се, упркос томе што су медији масовних комуникација као својеврсне агоре савремених друштава, али, додао би Пол Вирилио, и „информатичке бомбе“, својим трансграничним и трансдржавним домашајем одавно подрили разлику између унутрашњег и спољашњег, међународна политика и међународни односи, ипак, још увек успостављају на тој разлици, или бар на њеним, макар и све оскуднијим остацима.

И премда је то медијско обзнањивање сопствене политичке агенде често свесно и циљно адресирано не само „нашој“, већ и „њиховој“ страни, е да би се опипао њен политички „пулс“, ослушнуле њене реакције на наше могућне и наговештене акције, и све то укалкулисало у укупну, политичку и сваку другу њихову цену на основу које би се исправно просуђивало о њиховој исплативости, у односима међу државама и народима, као што и Инцко увиђа, и данас, као и вековима уназад, много више се постиже ненајављеним, промптним деловањем, оним које рачуна на ефекат изненађења, затечености, неприпремљености супарничке стране на одговор. „Најуспешнији потез је онај који се не очекује, најбољи план је онај за који се не зна“, сажео је тај кардинални увид још пре више од два миленијума славни Сун Цу.

Одлука, пак, да се предузме акција, мора бити донесена на сасвим другачији начин: дугом и темељитом анализом дате ситуације, минуциозним, „филигранским“ одмеравањем разлога за и оних против делања, и најзад, спремношћу да се преузме одговорност за одлучено.

А изостанком спремности на акцију иако се, након што је предузето све горе набројано, она испоставила сасвим изгледном за успех, политичком супарнику се шаље порука о сопственој неодлучности, колебљивости, слабој политичкој вољи и, што је још значајније, оставља му се довољно времена да консолидује своје политичке позиције, разради стратегије за реализовање сопствене политичке агенде, учврсти постојеће и евентуално формира нове, моћније политичке савезе који му у тим прегнућима могу пресудно помоћи.

Демонстрира ли се речена неспремност на акцију и више пута у релативно кратком времену, уз већ поменуту, супарничкој страни се емитује и порука о сопственој неуверености у политичку и моралну легитимност колективног циља којем се тежи, и тиме додатно снажи њена одлучност у намери да нас, користећи сва средства која јој стоје на располагању, осујети у његовој реализацији.

Другим речима, на време препознати оно што се у науци о међунароној политици и међународним односима именује моментумом и не пропустити да га се ваљано искористи у сопствену политичку корист значи засигурно наћи се бар на пола пута до успеха у настојањима на ономе до чега нам је у одређеном тренутку политички стало.

А тај моментум се, када је реч о босанскохерцеговачким приликама, за српску страну, рекло би се, сасвим примакао. Наиме, за разлику од косметског случаја у којем време „ради“ за нас, будући да се мање од ништа, или готово ништа колико се у овом тренутку српској страни нуди за преговарачким столом, никада не може понудити, па ни добити, оно у случају Републике Српске засигурно није њен „савезник“. Наиме, токови политичког живота у некадашњој централној југословенској републици које од средине деведесетих наовамо усмерава прекоокеански и још увек најмоћнији играч у арени међународне политике и неколико његових западноевропских сателита, дуго су исказивали јасан тренд редуковања њених надлежности и еродирања њених протодржавних капацитета, а у циљу централизације и унитаризације у Дејтону конципираног босанско-херцеговачког државног провизоријума. И, премда је тај тренд, чинило се у једном тренутку, одлучно пресечен, а потом и снажно преокренут, постепена „демонтажа“ српског ентитета у некадашњој „Југославији у малом“ је, сумње нема, трајан политички пројекат спољних актера њене бурне новије историје од којег се као таквог неће лако одустати.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију у Хагу је све време свог четвртвековног постојања том политичком пројекту обезбеђиво, и још увек обезбеђује, међународно-кривично-правну и међународно-моралну потпору која се нипошто не би смела потценити. Утолико ће и преостале две његове првостепене пресуде политичком и војном врху Републике Српске засигурно додатно поткопати њену политичко-моралну веродостојност, или ће бар бошњачки фактор у Бих покушати да их у те сврхе искористи, упркос екстремно ниском правном кредибилитету те правосудне институције, који су као такав потврдили и последњи догађаји у његовим судницама („случај Праљак“).

И пресуде ниже рангираним осумњиченима за ратна злочињења с почетка деведесетих којима би, по окончању рада МКТБЈ-а, требало да се суди пред судовима у самој БиХ биће јамачно беспоштедно рабљене у истоветне пропагандне сврхе, са сличним ефектима по међународни имиџ српског ентитета у БиХ и његове изгледе за државно осамостаљење.

И најзад, негативан синергијски ефекат по перспективе Републике Српске имаће и даља псеудоморалистичка експлоатација свих тих пресуда од стране неколико србијанских агентура бошњачко-хрватско-албанских интереса у региону које више од две деценије несметано делују на њеним просторима под „кодним“ називом „невладине организације за заштиту људских права“.

Проглашење косметске независносто из 2008. године које је, да се у том тренутку на челу Србије налазила одлучнија и агилнија политичка гарнитура, могло бити третирано као преседан на основу којег би се, а по принципу правне аналогије, захтевала редефиниција и „авнојевске“ границе данашње БиХ, протоком времена ће то моћи бити све мање, посебно с обзиром на чињеницу да ни актуална србијанска политичка елита не исказује ни наговештај спремности да га као такво изнесе пред међународну заједницу, тј. кључне доносиоце политичких одлука у њој.

Због свега претходно наведеног, више разумевања и подршке у њеним суверенистичким настојањима Република Српска у овом историјском тренутку, рекло би се, може очекивати од неколико географски јој далеких, али политички наклоњених, великих сила, које се крупним корацима приближавају зениту своје глобално-политичке моћи, а тиме и утицаја на све значајније догађаје у арени светске политике. Тај зенит, међутим, може, али не мора дуго потрајати.

Стога ће правовремено уочавање те тачке у надолазећем времену, и приправност да се иста оптимално искористи на сопствену националну и државну добробит, бити ствар политичке отреситости, храбрости, а у извесној мери, зашто не рећи, и спремности да се ризикује. Јер, како је својевремено поручивао Бенџамин Дизраели, акција не мора увек исходовати успехом, али упеха не може бити без акције. А о њој, или више њих, односно плановима који их се тичу, како нас ових дана и не хотећи корисно посаветова „знаменити“ Инцко – што мање јавно! Или, његовим речима речено, „посредством телевизије“.

Ауторка је научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију у Београду

Извор: nspm.rs

Ознаке: анализа, БиХ, Мирјана Радојичић