Прочитај ми чланак

ХЛАДАН ТУШ У АМЕРИЦИ: Трамп је донео одлуку која ће шокирати цео западни свет

0

Америчка администрација на челу са Доналдом Трампом по много чему води потпуно другачију политику од оне којом је руководио Барак Обама, а најбољи пример за то јесте Сирија.

Крвави рат који је буктао скоро седам година по свему судећи је приведен крају, а главна мета САД, председник Сирије Башар ал-Асад, и даље је на својој функцији. Не само то, већ ће по свој прилици на њој и остати још најмање четири године.


 Амерички магазин „Њујоркер“ пише да се Доналд Трамп сложио да Асад остане на власти до 2021. године и одржавања нових председничких избора у Сирији, позивајући се на изворе из Беле куће и ЕУ. Ова Трампова одлука у потпуности пркоси доскорашњој политици Вашингтона, која је била искључива по питању Асадовог свргавања са власти.
 
То је, уосталом, било уочљиво и након посете америчког шефа дипломатије Рекса Тилерсона земљама Блиског истока у октобру, када је рекао да „САД желе целу, уједињену Сирију без Башара ал-Асада у власти“. Тилерсон је новинарским екипама које су га пратиле на том путовању рекао да се „владавина династије Асад ближи крају“.
 
– Једино о чему сада треба да разговарамо јесте како да то спроведемо у дело – рекао је тада амерички државни секретар.
 
Међутим, тек два месеца касније, потпуно друга порука из Беле куће, ако је веровати изворима „Њујоркера“, који ретко греши у оваквим проценама.

Шта је довело до преокрета?

Америчка одлука о Асаду осликава лимитиране опције Трампове администрације, војну реалност на терену, и за Американце веома болан, али неупитан успех који су по питању опстанка Асада на власти постигле руске и иранске снаге уз помоћ Хезболаха. У изненађујућој посети Сирији у понедељак, руски председник Владимир Путин прогласио је велику победу против Исламске државе, али и побуњеничких снага које су уз подршку САД покушавале да скину Асада са власти.
 
„Њујоркер“ пише да је Путинова одлука да уђе у рат у Сирији, донета у септембру 2015. године, једини разлог због ког је Башар ал-Асад и даље остао на власти.
 
Вашингтон је такође интервенисао у Сирији, примарно у борби против Исламске државе, а секундарно у борби против Асада, истиче амерички магазин. Од 2014. године САД су потрошиле више од 14 милијарди долара (30 милиона долара дневно) на своју кампању из ваздуха у борби против тзв. калифата. Поред тога, у Сирију је послато 2.000 америчких војника и војног особља, који су за задатак имали да обучавају Сиријске демократске снаге (СДФ), побуњенике који су се подједнако борили против ИД и Башара ал-Асада.
 
Па ипак, упркос свему, администрација САД је морала да се помири са чињеницом да ће човек против којег су се толико бориле ипак остати на власти бар још четири године, истиче „Њујоркер“. Асад, чија породица скоро пола века води Сирију, контролише највећи део територије, укључујући и градове Дамаск, Хаму, Хомс, Латакију и Алеп, некадашњи „драгуљ опозиције“ (у смислу великог упоришта антиасадовских снага и присталица у том древног граду).

Од грађанског до међународног рата и назад

Од октобра, када је и дошло до евидентног слом Исламске државе, која је донедавно контролисала трећину Сирије, фокус сукоба је са међународног рата почео да опада на грађански, онај од које је све и почело. Путинова најава повлачења војске и америчко дизање руку од рушења Асада само је то потврдило.
 
И у овом сегменту Асад побеђује. Његов савез са Русима, Ираном и Хезболахом био је хомоген, за разлику од опозиције коју су финасирале САД: Она се распала, поделила на фракције, а неки су чак шуровали и са ИД. У пуних седам година, још од Арапског пролећа, из редова опозиције није испливао ниједан ефикасни лидер који би био права алтернатива Асаду. Управо због тога су захтеви опозиције и побуњеника за свргавањем Асада крајње неозбиљни, јер ни сами не знају шта би после. Једна Либија је довољна, а ни западне ни источне силе не би дозволиле постгадафијевски сценарио у Сирији.
 
Дипломатски гледано, Вашингтон је изгубио од моћног, али неочекиваног савеза Путин-Рохани-Ердоган, који сада диктира темпо мировног процеса у Сирији, истиче амерички магазин. Напори Уједињених нација, овековечени мировним преговорима у Женеви, за сада нису дали претерано добре резултате. Једноставно, истиснути су из игре, јер „тројка са истока“ на челу са Русијом води паралелне мировне преговре у Астани. Путин је, одмах након ненајављене посете сиријској Латакији, продужио до Анкаре где је са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом разговарао о даљим плановима за Сирију.

Трампова стрела ка Асаду

По преузимању председничке дужности у јануару 2017, сви су мислили да ће Доналд Трамп, имајући у виду његове позитивне сигнале ка Русији и Путину, „помиловати“ Асада. Међутим, свега три месеца касније Трамп је наредио своју прву војну акцију, а мета је била управо Асадова Сирија.
 
Трамп је као повод за ракетирање сиријске ваздухопловне базе из које је наводно Асад наредио хемијски напад Кан Шејкун, град под контролом сиријских побуњеника.
 
– Користећи смртоносни нервни агенс, Асад је убио беспомоћне људе, жене и децу. Била је то болна и брутална смрт за многе. Страдале су чак и бебе. Ниједно Божије створење не заслужује такав крај – рекао је тада Трамп.
 
Био је то тренутак када је Трамп напао Асада, и када су сви на Западу очекивали коначни ударац Америке на сиријског председника. Међутим, војни и политички разлози превагнули су тас на другу страну, и Трамп је проценио да је боље не отварати нове фронтове са Ираном и Русијом.
 
Зато је његова администрација одлучила да промени тактику, и Асада са власти испрати демократски, на изборима 2021. године. Трамп би, додуше, могао да та дешавања посматра из фотеље обичног грађанина, с обзиром да се 2020. одржавају амерички избори за председника. А шансе да ће Асад политички наџивети Трампа су све само не немогуће, имајући у виду овакву поставку ствари.