Прочитај ми чланак

НОВА ВЕЛИКА ИГРА или значај Индијског Пацифика

0

Све очи су упрте у 10. и 11. децембар, на руско-индијско-кинески самит на министарском нивоу.

У контексту нове велике игре у Евроазији, Нови пут свиле, познат као Иницијатива појас и пут (BRI), интегрише све кинеске инструменте националне моћи – политичку, економску, дипломатску, финансијску, интелектуалну и културну – користећи их за обликовање геополитичког/геоекономског поретка 21. века. BRI ће у догледној будућности бити организациони концепт кинеске спољне политике; срце оног што је чак и пре председника Сија Ђинпинга било замишљено као „мирољубиви раст“.

Реакција Трампове администрације у односу на величину пројекта BRI била је на неки начин минималистичка. Тренутно се своди на терминолошки заокрет од онога што је називано Азија-Пацифик ка Индо-Пацифику. Обамина администрација је све до последње посете председника САД Азији у септембру 2016. увек користила термин Азија-Пацифик.Индо-Пацифик укључује Јужну Азију и Индијски океан. Дакле, са америчке тачке гледишта, то подразумева уздизање Индије у статус растуће глобалне суперсиле, која може да „обузда“ Кину.

Амерички државни секретар Рекс Тилерсон није могао бити јаснији: „Глобални центар гравитације помера се ка срцу Индо-Пацифика. САД и Индија – са нашим заједничким циљевима који укључују мир, безбедност, слободу пловидбе и слободну и отворену (политичку) архитектуру – морају служити као источни и западни светионици Индо-Пацифика. Као лука и фењер уз које регион може да оствари свој најдубљи и најбољи потенцијал“.

Покушаји да се ово прикаже као „холистички приступ“ служе да прикрију јасан геополитички заокрет у којем Индо-Пацифик звучи као Обамин „пивот ка Азији“, уз додатак Индије.Индо-Пацифик се директно односи на индијски део Морског пута свиле, који – као једна од најважнијих кинеских рута – има истакнуто место у „глобализацији са кинеским карактеристикама“. Пекинг је у потпуности окренут слободи тржишта и отвореном приступу ресурсима, ништа мање него Вашингтон. Али, из кинеске перспективе, то не подразумева нужно и огромну институционалну мрежу коју надгледају САД.

„ЕВРОАЗАФРИКА“?

Што се тиче Њу Делхија, прихватање концепта Индо-Пацифик ризичан је корак. Прошле године Индија и Пакистан постали су формалне чланице Шангајске орзанизације за сарадњу (ШОС) која је кључни елемент руско-кинеског партнерства.Индија, Кина и Русија су чланице BRICS; председник Нове развојне банке (NDB) те организације, која је стационирана у Шангају, долази из Индије. Индија је чланица Азијске банке за инфраструкутрне инвестиције (AIIB), коју предводи Кина. Донедавно је Индија учествовала и у Иницијативи појас и пут.

Али нови след догађаја покренут је прошлог маја, када је премијер Индије Нарендра Моди одбио да присуствује самиту BRI у Пекингу због Кинеско-пакистанског економског коридора (CPEC), кључног чвора Иницијативе појас и пут, који игром случаја пролази преко Гилгит-Балтистана и осетљивог региона који Пакистан назива Азад Кашмир, а Индија Окупираним Кашмиром (од стране Пакистана).

Потом је на састанку Афричке развојне банке у Гуџарату (економски најразвијенија држава Индије; прим. прев.) Њу Делхи открио нешто што би се могло сматрати ривалским пројектом Иницијативи појас и пут: Азијско-афрички коридор раста (AAGC), који ће се развијати у партнерству са Јапаном. AAGC не може бити више „индо-пацифички“ пројекат. Он се заправо наслања на Индо-пацифички коридор слободе – финансиран од стране Јапана, уз коришћење индијског знања (know-how) о Африци – који има капацитет да буде конкуренција пројекту BRI.

Тренутно ово није ништа више од обећаног „документа о визији“ коју деле Моди и његов јапански колега Шинзо Абе, а која веома личи на BRI, као на пример по питању планираног развоја квалитетне инфраструктуре и дигиталне повезаности.

На AAGC се надовезује Квадрилатерала, коју јапански министар спољних послова представља као пројектовање „слободног и отвореног међународног поретка заснованог на владавини права у Индо-Пацифику“.

Овде је још једном „стабилност Индо-пацифичког региона“ супротстављена јапанској перцепцији „агресивне кинеске спољне политике“ и „ратоборности у Јужном кинеском мору“ која угрожава оно што америчка морнарица назива „слободом пловидбе“.

Колико год да су Си и Абе недавно нагласили нови почетак у кинеско-јапанским односима, реалност указује да ствари стоје другачије. Јапан, позивајући се на Северну Кореју (ДНРК) а заправо се плашећи убрзане кинеске војне модернизације, купује додатно америчко наоружање. Истовремено, Њу Делхи и Канбера су такође прилично забринути због кинеског војно-економског јуриша.

Од кључне је важности то што ће AAGC и Квадрилатерала повезати индијски Закон о источној политици са јапанском Слободном и отвореном индо-пацифичком стратегијом. Читајући ове документе у тандему нећете много погрешити ако изведете закључак да је индо-јапанска стратегија усмерена на стварање „Евроазафрике“ (Eurasifrica; сложеница од речи Евроазија и речи Африка; прим. прев.).

У пракси, поред експанзије ка Африци, Токио такође намерава да у сарадњи са Индијом прошири инфраструктурне пројекте широм Југоисточне Азије, од којих ће неки бити директни конкуренти или ће се преклапати са пројектима BRI. Азијска развојна банка (AIIB) у међувремену разматра алтернативне моделе финансирања за инфраструктурне пројекте који не улазе у Иницијативу појас и пут.

Како ствари стоје, Квадрилатерала је процес у фази изградње чија „стабилност Индо-пацифичког региона“ је усмерена против испољене жеље Пекинга да створи „заједницу исте будућности“ у азијско-пацифичком региону. Има разлога за бригу да ће оваква конфигурација произвести оштру војно-економску поларизацију Азије.

ПУКОТИНА У СРЦУ БРИКС

Азији је, према рачуници Азијске развојне банке, на годишњем нивоу потребно невероватних 1,7 билиона долара инфраструктурних улагања. У теорији, Азија би у целини имала користи од низа пројеката у склопу BRI у комбинацији са неким другима који су финансирани од стране Азијске развојне банке и повезани са AAGC.

Узимајући у обзир изузетно амбициозан дух и обим читаве стратегије, BRI има знатну почетну предност. Огромне резерве Пекинга су већ усмерене ка инвестирању у инфраструктуру широм Азије, у тандему са извозом вишка грађевинских капацитета и свеопштим унапређењем повезаности.

Насупрот томе, Њу Делхи једва да има довољно индустријских капацитета за потребе Индије. У суштини, Индији су очајнички потребне инвестиције у инфраструктуру. Према обимном извештају, Индији је неопходно 1,5 билиона долара у току наредне деценије. Поврх свега тога, Индија има стални трговински дефицит са Кином.

Потенцијални опипљив успех је индијска инвестиција у луку Чабахар у Ирану у склопу трговинске стратегије према Авганистану (видети други део овог извештаја). Међутим, то је отприлике све.

Осим пројеката у области енергетике и повезивања, као што су национални идентификациони дигитални систем Адхар (1,18 милијарди корисника) и инвестирање у низ соларних електрана, пред Индијом је дугачак пут. Према недавно објављеном Глобалном индексу глади, Индија је рангирана као стота од 119 земаља у погледу дечије глади. То је базирано на четири компоненте: потхрањеност, акутна неухрањеност, заостатак у расту изазван неухрањеношћу и смртност деце. То је екстремно забрињавајућих седам места испод Северне Кореје, и само седам места изнад Авганистана, који је на дну листе.

Тешко да би Њу Делхи погрешио да се одлучио за изградњу индијско-кинеске сарадње у оквиру BRICS. А то укључује прихватање да је инвестирање у BRI корисно, чак и кључно важно за индијски инфраструктурни развој. Врата остају отворена, а све очи су упрте у 10. и 11. децембар, када ће Индија бити домаћин трилатералног руско-индијско-кинеског самита (све три земље су чланице BRICS) на министарском нивоу.