Прочитај ми чланакГрад Книн, средњовековни балкански градић, главно је чвориште за везу између унутрашњости Балкана с јадранском обалом. У бурној историји, увек је био српски град.
Устанком српског народа 1990. године Книн је сачувао своју слободу од напада хрватске паравојске, борбом Деветог корпуса ЈНА, у коме су били Срби под командом генерала Ратка Младића. Међутим, после тога долази до преврата, када и у самом Книну преовлађује „четнички утицај“ распламсан од обавештајних служби Запада и њихових поданичких политичара с Пала и из Београда, а посебно из Загреба, наводи пуковник Слободан Вукосављевић.
Подела Срба
„С друге стране се борци НОВЈ као победници над окупатором проглашавају издајницима, као и припадници ЈНА, који су једини и могли и хтели да организују народ за одбрану. Тако се стално стварао антагонизам међу Србима, неповерење и неслога, као и у целом српском народу, али се то овде посебно изражавало јер је то био простор који се морао очистити од Срба у циљу стварања Хрватске, чисте католичке државе.
У поделама су се стварале криминалне групе, посебно у тзв. странкама, као и приватне војске и паравојни састави у заштити криминализованих политичара. Изгубило се јединство народа, поверење у власт и у државне институције, као и у саму Војску. Завладала је недисциплина и распао се систем руковођења и командовања војском. Многи „првоборци“ су се удомили у Београду, другим градовима у Србији и у свету. А политичари, привредници и остали угледници извукли су целе породице и капитал на време. Тиме је и огњиште обезвређено, нарочито ако се на њему узалуд губи глава. Све је то смишљено чињено под видом „великог српства“, а у стратегији онеспособљавања народа изграђена је и стратегија за проглашавање криваца, наравно, оних који су се највише одупирали њиховој свесној или несвесној издаји. Книн је пао неефикасном одбраном Седмог корпуса Српске војске Крајине (СВК), у ком су били Срби, а којим је командовао генерал Слободан Ковачевић, те 7. августа 1995. године пада под окупацију хрватске војске уз помоћ САД и НАТО.“
Пуковник Вукосављевић је са својим сапутницима код Сремске Раче прешао у Републику Српску, 4. на 5. август 1995. године.
„Није било војске, добровољаца, новинара, великих српских хероја, паравојске. На питања је ли прошла војска и јесу прошли добровољци нико није одговарао, само су нам се чудили… У Републици Српској ништа ново, док део српског народа крваво ратује за свој опстанак. Кретањем од Бијељине ка Брчком срели смо или претекли понеко моторно возило. Преко радија зачуо се глас Радована Караџића, који ме је обрадовао, и у нади да ћу чути жељено, претворих се сав у уво… Хладнокрвно и речито је образлагао смену генерала Младића с дужности команданта Главног штаба и његово именовање за специјалног саветника. Одмах сам схватио о чему је реч и узвикнуо:
– Ау, па Младић је смењен!“
Караџић на радију
Образложења господина Караџића, којим је одговарао на питања слушалаца, у мени су све више изазивала зебњу и мрачне мисли. Запитао сам себе: „Да ли је могуће да овакав човек држи трибину о својим трагичним потезима, разбијању народа и Војске Републике Српске, у можда најтежој ситуацији за српски народ? Како и зашто баш сада, шта се то дешава с нама?“ Искључио сам сваку могућност као варку или обману непријатеља, него напротив. Постао сам све забринутији. Наједном сам чуо и вест да Шешељ, изласком из затвора, организује нереде у Србији. Забринутост ми је све више повећавала жељу да што пре стигнем на циљ, али и створила још нејаснију слику о стању у Крајини. На путу је било све нормално… Ништа није указивало да део мог народа крваво ратује за своју слободу.“
Утицајни људи први у бекству
Познавајући карактеристике наведених праваца (који с Динаре изводе на Книн, прим. прир.) и могућност да се бране мањим бројем људи, веровао сам у успех одбране. Али, непрестано ме је бринуо проблем брзог напуштања развођа Динаре, чиме је хрватској војсци омогућено наношење главног удара с леђа, како најелитнијим копненим снагама, тако и дејством најмоћнијих и најмасовнијих снага подршке по неприпремљеном становништву. Бринуо ме је проблем слабог маневра снага јер су под паролом „одбране свог огњишта“ борци усмерени да бране своје куће, села и засеоке, и свако њихово покретање с тог простора сматрало се издајом и блокирало сваку могућност маневра снагама елементарне тактичке поступке у одбрани. Да не говорим о могућностима употребе сеоске војске за противнападе на НАТО. Бринула ме је слаба отпорност насеља на дејство авијације и артиљерије као главни проблем, а посебно неотпорност на непријатељску пропаганду, као и осредњост и неспособност кадрова који воде Крајину у војној и у политичкој структури… Бринули су ме лоши примери политичара и утицајних људи који су се већ налазили ван Крајине. Бунила ме је чињеница да је стање војске и народа у Крајини потпуно познато хрватској војсци, као и да ће она од НАТО и Унпрофора добити подршку. Веровао сам у народ који је нашао избор у организацији оружане борбе, за самоодржање и историјски опстанак.
